Incidenti, izjave, podele

Trećeg jula ove godine dve hiljade Srba iz severne Mitrovice izašlo je na protest zbog otvaranja kancelarije Ministarstva unutrašnjih poslova i lokalne uprave od strane Prištine. Otvaranje ove kancelarije jedna je od prvih tačaka „strategije za sever“, o kojoj smo, nakon što se od nje odustalo za neko vreme, pisali kao o „odbačenoj strategiji Pitera Fejta i Hašima Tačija“.

Skup je okončan jednim incidentom nakon koga je jedanaest ljudi bilo povređeno, a jedan mrtav. Neko je aktivirao bombu, a ne zna se ko (pretpostavlja se da je Albanac).

Intenzivno se radi na pronalaženju krivaca – kaže Besim Hoti, portpalor KPS-a za Mitrovicu i dodaje – Situacija je stavljena pod kontrolu uz pomoć Euleksa i Kfora, karakteriše se kao stabilna, ali ima dosta tenzija i dosta očekivanja javnosti.

Nakon ovoga usledio je još jedan „incident“ – pucano je u poslanika SLS-a u samoproglašenoj vladi, Petra Miletića i ranilo ga u obe noge.

Iako se ne zna ko je pucao, zna se da se radilo o pokušaju atentata. Pretpostavlja se da je atentator srpske nacionalnosti. Iako je ta pretpostavka na vrlo tankim nogama. Čak se i u Sloveniji piše o tome kako je srpski sever Kosova nebezbedan i kako su Srbi kriminalci koji su hteli da ubiju Miletića. Šta ovde ne štima? Ne štima gotovo ništa. Prvo, ljudi na Kosovu uglavnom umeju da barataju vatrenim oružjem i da je neko sa te razdaljine pucao u Miletića da ga ubije, on bi ga  verovatno i ubio. Ne bi pucao u noge, pa još u obe noge. To više liči na nekakvo upozorenje. Ili na nešto sasvim drugačije. Liči na žrtvovanje jarca. Pitanje je za šta se u ovom slučaju, pod pretpostavkom da je reč o žrtvovanju, on žrtvuje?

Već sam napisala sledeće: “Biće da počinioci ovaj put nisu „loši momci“ mada bi to bilo zgodno. Ionako su fijoke pune njihovih krivičnih dela koja samo čekaju na svoju objavu i konačno devastiranje – negde najesen“.

Dakle, pod pretpostavkom da na Petra nisu pucali srpski loši momci patriotskih uverenja nego neki drugi momci i ne sa namerom da mu se osvete zbog „antisrpskog delovanja“ nego sa jednom drugom namerom koja ima dalekosežniji cilj.

Ko sve ima ciljeve na severu Kosova i kakvi su to ciljevi.

Vratimo se još malo Redžepiju, koji je za NSPM dao sledeće izjave:

– Stojim iza onoga što sam rekao. ROSA trupe treba da budu tu kada su u pitanju akcije višeg rizika, kao što su hapšenja ojačanih kriminalaca, sa kojim ne mogu da se izbore KPS i KFOR koji i sami traže ovakvu asistenciju ukoliko je prisutan visok nivo nasilja

– Sa Euleksom imamo načelni dogovor, nije nam potreban ugovor.

– Tadić daje onakve izjave o ratu zato što on još uvek misli da je Kosovo Srbja. To tumačimo kao mešanje u našu unutrašnju politiku, što nećemo dozvoliti. Rekao sam da ću poslati trupe i do Leposavića ako treba, što je trebalo da naznači dokle god je granica naše republike.

– Nas interesuje sigurnost u celom regionu zapadnog Balkana. Nama je previše rata, ali ne damo da nam se neko meša u politiku.

– Posle mišljenja MSP mi smo voljni da pregovaramo sa Beogradom oko svih tehničkih pitanja, ali ne o statusu i ne o podeli. Mi smo protiv podele jer bi ona mogla da ima domino efekat.

Deklarativno, svi kosovski zvaničnici su protiv podele. Kao što su, donedavno, protiv nje bili i srpski zvaničnici. Međutim, ono što je bitno u ovom kratkom „intervjuu“ sa ministrom policije samoproglašene vlade Bajramom Redžepijem jeste sledeće; planiraju se hapšenja kriminalaca sa severa (a videćemo ko su sve kriminalci i „kriminalci“) i planira se ulazak ROSA-e na sever kada god se situacija proceni kao visokorizična. To bi mogao da bude prvi sledeći skup i prva sledeća eventualna bomba, pucanj u nekoga ko je politički interesantan itd., itd.

Iako je šef Euleksa Iv de Kermabon demantovao Redžepijevu izjavu o dogovoru da na sever dođu specijalci, scenario bi mogao da odgovara onome o čemu se govorilo u srpskim medijima, a vezano za „strategiju za sever“ koja je izgledala kao glasnik „oluje“. Prvi sledeći incident koji bi poprimio razmere prethodnog mogao bi u tom slučaju da posluži kao onaj „okidač“ o kakvim smo slušali, uglavnom sa zakašnjenjem, kao u slučaju „Račak“ ili u slučaju vesti o smrti dva dečaka koja je bila signal, a ne povod za 17. mart. To je naravno najcrnja varijanta i to bi značilo da su oni koji su zimus zbog „plana za sever“ naslutili oluju, a ona došla naleto (kao i onomad) bili u pravu.

Druga mogućnost da su sve to napravili „kriminogeni Srbi“  kako bi dali do znanja svetu i sudu u Hagu da sever ne može i neće pripasti otetom Kosovu, značilo bi da se Srbija odlučila na kockarsku igru. Istina je da se na severu radi manje-više sve ono što su svojevremeno radili i Albanci kada su odlučili da odu iz Srbije, istina je da su u tom poslu sve inače „zaraćene“ srpske strane jedinstvene i da svako ima svoju ulogu osim možda ponekog „otpadnika“ koji ne bi da deli Kosovo, najčešće iz ličnog interesa.

Finale ove igre takođe može da bude ono o čemu je govorio Bajram Redžepi. I to finale će biti strašnije upravo onoliko koliko su Srbi eventualno učestvovali u njemu. A finale može da bude i ponovno stavljanje mape na sto i pregovori o promeni granica. O tome sve otvorenije govore različite strukture i u medjunarodnoj zajednici i u Srbiji. Albanci još uvek samo off the records.

Kosovo je de fakto podeljeno. Sever Kosova je za Prištinu nešto slično onome što je celo Kosovo svojevremeno bilo za Beograd. To je mesto gde zakon kvazidržave ili države ne doseže. Mesto gde se ne zna ko vlada, čija je pravda, ko puca, a ko uklanja tragove.

Sever Kosova je, osim toga, i mesto na koje Srbija misli kada priča o borbi za Kosovo i nacionalne interese. Mesto koje je pružalo otpor Prištini i onda kada taj otpor nije imao podršku Beograda. Sada, pošto je kosovski ministar policije pomenuo specijalce, a naš predsednik rekao reč „rat“, moglo bi da bude i mesto sukoba većih razmera nezavisno od mišljenja MSP. Kako god ovo mišljenje zvučalo, na severu Kosova započeo je (zapravo nije ni prestajao još od '99) jedan proces koji će rezultirati mini ratom ili dobijanjem posebnog statusa, šta god to značilo. Ono što je, zapravo, u interesu obe strane jeste to da ovakav status kvo što duže traje.