Ispeci pa reci

Nije meni što će miš da mi prođe kroz brkove, nego što može tuda da napravi put.

Albanska narodna poslovica

Prosečan korisnik interneta je svakako mogao da primeti da su na Guglovoj (Google) mapi Kosova i Metohije od pre tri meseca toponimi severno od reke Ibra naprasno albanizovani. Taman smo se “navikli” da je sada Obilić-Kastriot, Glogovac-Drenas, a Srbica- Skënderaj, kad ono, otišlo se korak dalje, pa smo dobili naselja: Zaberxhe, Soqanicë, Tergjan, Mekinqe.., i to naselja apsolutno sa srpskim stanovništvom, na terenu koji je od skoro veoma često na meti ratobornih izjava zvaničnika Kfora, Euleksa i drugih. Isti takav prosečni korisnik interneta ne može saznati da je ikakav korak , protest ili predlog sa naše strane učinjen prema Guglu, kako bi se ovaj propust otklonio. Da li je to uopšte propust?!

Biće da je reč o još jednom, u dugačkom nizu podmetanja koje mi ne prepoznajemo, ili prepoznamo jako kasno. Pokušajmo da se setimo samo nekih, koje pamtimo iz bliske pršlosti, a koje na vreme nismo prepoznavali.

I

U martu 1981. godine izbija pobuna Albanaca. U početku kao studentski protest (“pasulj revolucija”) a vrlo brzo prelazi u oružanu pobunu u Drenici sa kulminacijom u famoznom Donjem Prekazu. Osnovne parole pobune bile su: Kushtetut-Kushtetut (Ustav-Ustav) i Bashkim-Bashkim (Ujedinjenje-Ujedinjenje). Vodeći političar toga doba Fadilj Hodža, navodno osuđuje pobunu nazivajući je iredentističkim demonstracijama sračunatim na “prisajedinjenje Kosova matici” (sic!). Pod “maticom” naravno ne podrazumeva Srbiju. Forma dat esse rei(Forma daje suštinu stvari). Ova floskula prolazi naročito kod srpkih komunista toga doba, pa se oni čak i počinju i utrkivati u eufemizmima, te tako dobijamo “nemile događaje”, “šačicu iredentista” i sl., a sve u nameri da se, ne daj bože, Albanci ne uvrede. Bilo kako bilo, podvala uspeva, politički cilj se afirmiše.

Nakon nekoliko godina “Vlasi se dosetili”, pa umesto “iredente” i ”nemilih događaja”, smišljaju pojam – “kontrarevolucija”. Zabijamo još jedan autogol. Možemo zamisliti kako u ušima antikomunističkog Zapada afirmativno zvuči borba protiv revolucije, a tek koliko su dobri momci koji tu borbu vode. Naravno, mi opet grizemo udicu, te preporučujemo svoga neprijatelja njegovim zapadnim saveznicima. To možda nije bilo odlučujuće, ali još jedan kamenčić u mozaiku, svakako jeste.

Tek krajem osamdesetih godina prošlog veka albanska pobuna dobija naziv secesionizam, što približno definiše karakter katastrofe, koja će se veoma brzo sručiti na glave našeg naroda, i to ne samo u prenesenom značenju.

II

Pisca ovih redova, koji je rođen i detinjstvo proveo kao jedino srpsko dete u čisto albanskoj mahali, a koji je sledstveno tome jako rano progovorio albanskim jezikom, izuzetno je nekoliko godina iritirao prevod naziva oružane formacije TMK. Naime, kako bi zamaglio sopstvenu nemoć da pokupi stotine hiljada dugih cevi od Albanaca, KFOR se dosetio da “vuku promeni dlaku”, pa je OVK (UÇK), naprasno preimenovao u TMK. Akronim TMK potiče od - Trupat Mbrojtjessë Kosovës, što doslovce znači – Trupe za odbranu Kosova, odnosno – Odbrambene snage Kosova. Voleo bih da znam koji je “majstor” ovo preveo kao KZK (Kosovski Zaštittni Korpus) kako bih mu se poklonio i čestitao. Neki naši mediji su TMK prevodili čak i kao Kosovski mirovni korpus, valjda da bi dodatno ulepšali monstrume kao što su Çelik[1], Sulltan[2], Remi[3], i druge, koji su godinama kasapili Srbe. Uz ovo podmetanje neminovno ide i objašnjenje da se radi o lako naoružanim multietničkim jedinicama, čija je misija delovanje u vanrednim okolnostima (poplave, zemljotresi...). Tako smo sami, tereminološkom greškom, ako je to uopšte bila greška, od monstruma proizveli humanitarce. Da se ne radi samo o jezičkoj finesi, već o suštinski vojnoj organizaciji, potvrđuje i učešće TMK u zajedničkim vežbama i akcijama sa vojskom Republike Albanije. Zar je moguće da Srbija u svojim strukturama vlasti, kao što su Koordinacioni centar, ili Ministarstvo za KiM nema ljude koji znaju albanski i koji ne bi dopustili ovakvu terminološku podmetačinu? Treba li napomenuti da se TMK na zapadu imenuje pravim imenom KDF (Kosovo Defense Forces).?

III

Srbi iz Metohije i sa Kosova, bez obzira na to da li su raseljeni ili i dalje žive u svojim kućama, postaju s vremena na vreme sluđeni, iščekujući da li će samozvani njihovi lideri prihvatiti, i u kojoj meri participiranje u albanskoj vlasti. Ovome veoma često doprinose i kakofonični tonovi i sugestije koje dolaze od političkih vrhova Republike Srbije. Razlog je uglavnom taj što standardi nisu ispunjeni. Jedan od ključnih argumenata kojim albanske vlasti mašu pred očima međunarodne zajednice je taj da je na Kosovu uspostavljena multietničnost, a da je dvojezičnost gotovo epohalno dostignuće, standard nad standardima. S obzirom da srpski zvaničnici ne reaguju, može se reći da je to istina.

Možda MZ i ne zna da je naš jezik srpski, a da je naše pismo ćirilica, i to je u redu. Ono što nije u redu je da to srpski “lideri” ne znaju. Južno od Ibra, nema ćiriličnog putokaza; zvanični dokumenti su apsolutno latinični, a često i na veoma lošem srpskom jeziku. “Srpska” verzija sajta Vlade “Republike Kosovo” je naravno latinična. Sajt je osmišljen kao “Portal vlade Kosovo u internetu, koji je razvijen sa namerom da omogući centralni pristup na informacijama koje se daju od vladinih institucija! Srpski da srpskije ne može biti! Različito imenovanje ove tvorevine na srpskom jeziku (Republika Kosovo, Republika Kosova i sl.) samo govori o tome koliko je uopšte njima stalo do Srba i srpskog jezika. Bitno je da su ispunili kakvu-takvu formu. Kao kad popunjavate anketni listić. Uopšte ne treba sumnjati da je ova glupost završila na stolu nekog UN ili EU birokrate kao čvrsti dokaz ispunjenja standarda multietničnosti. To može biti i jasno i opravdano. Ono što nije jasno i nije opravdano je činjenica da na tako flagrantno kršenje prava Srba niko od Srba ne reaguje. Kao da se radi o svojevrsnoj hipnozi. Latinica je u Metohiji i na Kosovu pismo: Albanaca, Turaka, Muslimana, Hrvata, ali svakako ne i Srba. Ne znam da li je tako teško zahtevati poštovanje sopstvenog jezika i pisma. Možda srpska “elita” ne zna kojim jezikom govori i kojim pismom piše srpski narod, ali sam posve siguran da albanska elita to jako dobro zna.

IV

Angažovanjem vatikanske misije Sveti Euđidio, prvenstveno usmerene ka posredovanju u usaglašavanju školskih sistema na Kosovu i Metohiji (državnog i albanskog), lansira se i termin “pregovori Beograda i Prištine”. Treba li ponoviti da udicu gutamo a da nas ič grlo ne zaboli? Kao da je baš dobro podmazano. Pod Beogradom se podrazumeva Slobodan Milošević, čija demokratičnost se već tada dobrano dovodi u pitanje, a pod Prištinom se podrazumeva plebiscitarno izabrani Ibrahim Rugova. Plebiscitarno izabrani čovek broj dva u “Prištini”, Fehmi Agani egzaltirano izjavljuje: “Nek nam uzmu i topove, samo neka nam ostave škole”!

“Beograd” i “Priština”1. septembra 1996. potpisuju sporazum o školstvu. Šta se kasnije desilo sa tim sporazumom, to znamo. Znamo šta se desilo i sa topovima. Ali još uvek ne znamo domete tada lansirane fraze Beograd–Priština. Usvajanjem te fraze, “Beograd” je implicite sebi suprotstavio protivnika, uz svu njegovu izuzetno moćnu pripadajuću logistiku, te “Priština” postaje stožer albanskog nacionalnog programa više nego što je to Tirana ikada bila.

Floskula “Beograd–Priština” postaje crvena marama u rukama veštog toreadora, na koju energično kidišu srpski političari i diplomate. Puni efekat ona postiže uoči i za vreme sastanka u Rambujeu, gde se tzv. pregovori Beograda i Prištine zaista dižu na nivo međudržavnih pregovora, pa čak i više od toga, jer u delegaciji Prištine nema nijednog Srbina, iako je Srba u to vreme u Metohiji i na Kosovu bilo više od 400.000. Od tog broja tamo više nema 2/3 Srba, ali monstrum od fraze “Beograd-Priština” se, hvala na pitanju, jako dobro drži. Neko će reći: Pa, podrazumeva se šta znači Beograd–Priština.! E ne podrazumeva se! Kod ovako snažno napadnutih nacionalnih vrednosti, ništa se ne podrazumeva! Sve se pažljivo meri i radi. Priština u ovom kontekstu je pojam kojim mi aminujemo apsolutno albanski pijemont. Fraza Beograd–Priština isključuje iz “Prištine” i Srbe, i Dečane, i Gračanicu, a prejudicira karakter državnosti Kosova.. Ova ”mala” petnaestogodišnja nesmotrenost bi nas mogla koštati vema mnogo, čak i u procesu koji trenutno vodimo pred MSP, kao što nas je koštala u Rambujeu.

V

I konačno, ako postavimo pitanje običnom srpskom đaku ili studentu kako se zove južna srpska pokrajina, dobili bismo različite odgovore. Ustav kaže: Kosovo i Metohija, neko koristi komunističku kovanicu KosMet (nešto kao politkom, Kominterna, agitprop.), a podrazumeva se Kosovo. Na pitanje da li se manastir Visoki Dečani nalazi na Kosovu, verujem da bi 90 odsto Srba odgovorilo potvrdno, iako se radi o Metohiji. U ovom trenutku kod Srba ti pojmovi nisu iskristalisani, što i nije čudno s obzirom na višedecenijsku vladavinu totalitarnih režima, koji su listom zatirali svest o Metohiji i Kosovu kao srži srpskog nacionalnog bića. Ovo nas naravno ne može opravdati zbog našeg neodgovornog odnosa prema sopstvenom nacionalnom biću. Bilo bi jako čudno, nepismeno i glupo ako bi neko izjavio da se Užice nalazi u Pomoravlju, ali nimalo čudno, nepismeno i glupo ako bi neko izjavio da se Prizren nalazi na Kosovu. Baš bolujemo od podrazumevanja.

Albanci ništa ne podrazumevaju. Za njih je Kosova, sve i svja. Maksimalno definisani pojam, put, sredstvo i cilj. Na nacionalističkim orgijama povodom proglašenja nezavisnosti u Prištini, prvi put je istaknuta parola: PaKosovë eQamerinukkaShqipëri! (Bez Kosova i Južnog Epira nema Albanije). Treba li napomenuti da niko na to nije obratio pažnju?

Miš sa početka priče je i tamo prošao kroz brkove, a da li će Grci dozvoliti da napravi put, videćemo.