Istine i laži povodom slučaja "Kušner i Žuta kuća"

Oni koji me spominju u vezi sa ovim incidentom, a koji se navodno brinu za slobodu štampe i govora, brzi su na tome da moju slobodu govora ospore i onemoguće samo zato što sam se usudila da iskažem drugačije mišljenje i da a priori ne osudim ministra Kušnera bez ikakvih realnih dokaza. Smešno je i pomalo naivno čitati tekstove u srpskoj javnosti koji pokušavaju da nekakvom pseudo-psihološkom analizom reakcija gospodina Kušnera dođu do nagoveštaja ili čak potvrde njegove krivice. Čak je i moja zatečena reakcija postala predmet ovakve pseudo-analize zainteresovanih pojedinaca. Činjenice su na kraju ipak činjenice, mada su u Srbiji one očigledno manje popularne od deluzija i laži, naročito ako činjenice govore nešto što se nama baš i ne dopada.

Ono što mnogi od ovih novopečenih psihologa izgleda nisu primenili za rad analize ovog incidenta jeste empatija. Stavite se na mesto nekoga ko je lekar i ko se po definiciji svoje profesije bori za život, a ko je optužen za zastrašujući i monstruozan zločin bez materijalnih dokaza. Sumnjam da bi vaša reakcija bila imalo manje burna. Ja ne oduzimam pravo novinarima da postavljaju najprovokativnija pitanja i svakako se ne želim mešati u slobodu štampe, ali mislim da je novinar u ovoj situaciji koristio jednu fomulaciju kojom je targetovao NE problem već ličnost gospodina Kušnera. On nije pitao za njegovo mišljenje o čitavom slučaju, koji tako duboko zastrašuje i zabrinjava našu javnost, već je gospodina Kušnera zapitao kako se on lično oseća kao potancijalni "monstrum" u očima porodica nestalih. Iskreno govoreći, i ja pripadam onima koji bi voleli da čuju mišljenje gospodina Kušnera o ovom slučaju, naročito jer je on bio šef UNMIK-a tokom spornog vremena. Štaviše, ja sam bila jedna od prvih koji su započeli javnu diskusiju o ovim monstuoznim navodima i o njima sa gospodinom Kušnerom govorila još u ranim danima UNMIK-a. Stoga, podrzavam novinarsko insistiranje na ovoj temi, ali prilika, formulacija i način na koji je gospodin Ničić postavio svoje pitanje bili su u potpunosi neprimereni. Gospodin Ničić je, kao iskusan novinar, morao biti svestan da je njegovo pitanje, postavljeno na ovakav način, jedino u službi senzacionalizma i klevete, a ne otkrivanja prave istine o sudbinama nestalih.

Sva podrška koja se tako uniformno, jednoglasno pa čak i jednoumno okupila iza gospodina Ničića me takođe zabrinjava, pogotovu ako ona bilo kog nevinog čoveka, zvao se on Kušner ili ne, optužuje bez dokaza, a brani novinara koji očigledno nespretno radi svoj posao. Ja još jednom ponavljam da sam za punu slobodu štampe, ali da sa slobodom dolazi i odgovornost novinara. Jer ako u ovoj zemlji novinarska profesija daje imunitet svakome da maštovito spekuliše o problemima i monstruoznim scenarijima i zanemaruje svoju dužnost da formuliše svoja pitanja na najefikasniji način zarad otkrivanja istine, onda bih možda i ja pa i svi drugi želeli i mogli biti novinari.

Štaviše, moram napomenuti da vreme i mesto ovog incidenta u meni budi sumnju. Zašto je ovako provokativno pitanje, čiju razornost je novinar bez sumnje znao, postavljeno baš ispred Doma zdravlja Gracanica posle mog susreta sa ministrom Kušnerom? Novinarska svita je gospodina Kušnera pratila i ispred novoformirane Opštine Gračanica, gde se on sastao sa njenim novoizabranim rukovodstvom. Bilo je prilika za pitanja i ispred Manastira Gračanica. Ali tek na kraju jedne prijateljske i nepolitičke posete, koja se bavila pitanjima zdravstva i potencijalne pomoći francuske države zdravstvenom sistemu u srpskim enklavama, novinar se odlučuje, i to u poslednjem sekundu, da postavi ovo pitanje i na najneprimereniji način ispolitizuje čitavu posetu. Na zabeleženom snimku se jasno može videti da smo se ministar Kušner i ja već oprostili kada je navedeni novinar odlučio da se "osmeli" i svesno napravi incident. S obzirom na istoriju anatemisanja mog rada i zalaganja za opstanak Srba u enklavama, nešto mi nagoveštava da i ovo nije slučajnost, naročito kada danas vidim da moja reakcija, koja je nerelevantna i potpuno nevezana za čitav incident, puni novinske stranice.

Šta god naša javnost spekulisala ili mislila, gospodin Kušner je ministar inostranih poslova jedne veoma uticajne zemlje EU i Međunarodne zajednice. Francuska, kao zemlja zavidne demokratije i slobode, ima pravo da svoje zvaničnike bira po sopstvenom nahođenju, kao što to pravo imamo i mi. Jedino Francuska ima pravo da debatuje o ugledu i primerenosti svojih kadrovskih rešenja. Ovakvo tretiranje jednog njenog službenika, bez ikakvih dokaza, je otvoreni napad na tu zemlju. Štaviše, situacija mi se na ličnom nivou čini još tužnijom jer je gospodin Kušner jedan od onih pripadnika jevrejske zajednice koji još uvek ne zna sudbinu i mesto stradanja svojih najbližih koji su nestali u Holokaustu. Optužiti čoveka koji nosi svoju ličnu bol, izazvanu monstruoznostima rata, bez konkretnih dokaza za krivicu je u najmanju ruku neosetljivo i nehrišćanski. Ja ne opravdavam njegovu emotivnu i burnu reakciju, ali je razumem. Stoga i danas dižem glas, koji se tako oštro želi ućutati od strane nekih u Srbiji, ne zarad odbrane gospodina Kušnera, koji se odlično može braniti i sam, već iz sopstvenog poštovanja prema istini.