Istrpeti poraz, preporoditi Srbiju

Književnik, akademik Dobrica Ćosić govorio je i još češće kritički pisao o mnogim stranputicama srpske politike. Ali, njegov nacionalni kredo svakako je kosovsko, odnosno srpsko pitanje. Kao komunista i član CK SK Srbije pre četiri decenije na partijskom plenumu, 29. maja 1968. godine, usamljen, otvorio je kosovsko pitanje i „predskazao“ njegov ishod. Zbog tog izlaganja, s kojim je, po sopstvenom priznanju, poneo kosovski krst i titulu „ideologa srpskog nacionalizma“, bio je osporavan, izopšten u partiji i prokazan u javnosti. A sa partijske govornice tada je poručio: „Svim srcem želim da budućnost porekne moje kritike i moja strahovanja za neke ishode, i biću srećniji od vas ako ta budućnost pokaže da sam govorio samo zablude“. Ta budućnost, koja je naše danas, ne samo da nije porekla njegove strahove za ishod kosovskog problema, već mu je, nažalost, dala za pravo.

U ekskluzivnom intervjuu za „Novosti“, Dobrica Ćosić govori o mogućoj podeli teritorija, američkom poklonu Albancima, politici izolacije, nacionalnog spasa, srpskim iluzijama i rešenju krize.

* Javno ne govorite o Kosovu i Metohiji od objavljivanja vaše knjige „Kosovo“, u jesen 2004. u izdanju Kompanije „Novosti“. Da li je razlog vašeg ćutanja uverenje da ste u knjizi rekli sve što ste želeli da kažete, ili ste se demoralisali jer vaše stavove o podeli Kosova i razgraničenju sa Albancima nisu prihvatile vladajuće strukture naše države, a ni zvaničnici Evropske unije?

- Moram da vam kažem da je naš razgovor o Kosovu toliko zakasnio da ja duboko sumnjam u njegovu svrsishodnost. Jer, Kosovo je, po mom uverenju, izgubljeno američkom okupacijom 1999. godine. Odluka o priznanju 17. februara ove godine je proceduralni čin kojim se simulira neka pravna forma. Sada možemo da razgovaramo o tome zašto nismo spasli ono što je srpsko. Ono što smo mogli da spasemo drukčijom politikom.

* O Kosovu još nije rečeno što smo dužni da kažemo i što treba reći posle 17. februara 2008. godine. Vaša koncepcija rešenja kosovskog pitanja bitno se razlikuje od zvanične, državne politike. Šta mislite o toj ideji sada posle proglašenja nezavisnosti Kosova?

- O srpskoj nacionalnoj politici prema Kosovu i Metohiji skoro četiri decenije mislim drukčije od ljudi na vlasti i drukčije no sadašnji političari. To su u većini novi i mladi ljudi kojima nisam želeo da se suprotstavljam, smatrajući da je moje doba minulo, a odgovornost za sadašnjicu i budućnost imaju oni, i istorijski mandat. Odlučio sam da ćutim.

* Govorili ste davno da „ako nismo spremni da ponovo oslobađamo Kosovo, a nismo spremni, treba ga podeliti, inače ući ćemo u permanentni rat sa Albancima, koji ne možemo dobiti“. Da li i danas vidite to kao rešenje da „spasemo što se spasti može“?

- Najkraće rečeno: ja sam rešenje vekovnih antagonizama između Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji video u kompromisu istorijskog i etničkog prava. Taj kompromis podrazumeva pravo Albanaca da se ujedine sa svojom maticom Albanijom, sa teritorijama na kojima su većina. Teritorijalna podela Kosova i Metohije i razgraničenja Srba i Albanaca treba da se ostvari bez težnji za etnički čistim teritorijama, a sa reciprocitetom u sadržajima i oblicima garantovanih nacionalnih i građanskih prava za manjine. Kosovo u Srbiji, koja je biološki klonula i u demografskoj depresiji, za dve decenije pretvorilo bi Srbiju u federaciju dve nacije sa permanentnim suprotnostima. Život u takvom društvu bio bi naporan, a progres usporen.

* Imali ste predloge i za očuvanje manastira i svetinja?

- Srednjovekovni srpski manastiri - Pećka patrijaršija, Dečani, Bogorodica Ljeviška, svetoarhangelski kompleks, Devič, Gračanica sa kosovopoljskim kompleksom - povraćajem zemljišta i šuma nacionalizovanih 1945. godine, treba da dobiju samoupravni položaj po atoskom modelu za pravoslavne manastire u grčkoj državi. Bilo bi to pravedno i trajno rešenje koje bi moglo da postane temelj kulturne i celokupne albansko-srpske saradnje u ekonomiji, komunikacijama i svim oblicima međunacionalne saradnje.

* Vaši predlozi ostali su takoreći samo vaši?

- Državna politika, parlament, vlada i najjače opozicione stranke nisu prihvatili moje predloge. Oni su verovali u Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244 i međunarodno pravo, pa su od moćnog okupatora branili celo Kosovo. U takvoj načelnoj odbrani po popisu sastavljenom 1991. godine izgubili smo 3.580 kvadratnih kilometara srpske etnički homogene teritorije, a ukupna površina Kosova i Metohije iznosi 10.887 kvadratnih kilometara. Ako se nacionalni odnosi posmatraju u broju naselja, na Kosovu i Metohiji ima ukupno 1.449 naselja, od kojih su 276 srpska. Ja ne razumem zašto srpska vlada i njeni pregovarači u odbrani Kosova i Metohije, kao dela srpske države nisu ni reč izgovorili u odbranu srpske teritorije i srpskih naselja. I ne razumem: zašto su Kosovo i Metohiju tretirali kao celinu u administrativnim granicama zasnovanim 1958. godine, prostim priključenjem četiri srpske opštine Kosovskoj Mitrovici.

* Proročki ste na 14. sednici CK SKS, 29. maja 1968. rekli: „Ako bi put vodio ostvarivanju šiptarskog nacionalnog suvereniteta, odnosno otcepljenju KiM od Srbije i Jugoslavije, onda su neizbežni teški i tragični sudari i nesagledive istorijske nesreće i komplikacije“. To se i dogodilo.

- Pred događajima koje sam slutio i predviđao u šestoj i sedmoj deceniji 20. veka, a oni se zbili kao velika narodna nesreća i neiskaziva ljudska patnja, kao savremenik osećam „metafizičku krivicu“, o kojoj je pisao filozof Karl Jaspers u knjizi „Pitanje krivice“, povodom kraha nacističke Nemačke. Biti u pravu u tragičnim zbivanjima srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka, osećati neko samozadovoljstvo što si bio u pravu pred savremenicima, ne može čoveka da čini spokojnim ako nije narcističko čudovište.

* Ako Srbija može da bira između političke opcije, po kojoj treba da ima distatnciran stav prema EU i zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova, ili opcije o borbi za Kosovo, ali i evropskim integracijama - šta je manje štetan izbor?

- Svaku politiku koja vodi Srbiju u antagonizme i izolaciju od sveta, neka je to i herojska odbrana Kosova, smatram zabludnom, besperspektivnom, nesrećnom politikom. Ako je takvoj politici motiv nacionalno i građansko dostojanstvo, bliska iskustva nas uče da svetske sile srpsko nacionalno dostojanstvo lako pretvaraju u srpske poraze, nacionalna i građanska poniženja. Ali, svaku politiku koja nacionalni spas vidi samo u Evropskoj uniji smatram iluzijom i sirotinjskom utopijom. Sve dok je NATO uslov i sadržaj „evroatlantskih integracija“, dok Evropska unija vodi prema Srbiji ultimativnu politiku koja je u suštini srbofobska, dok Srbiju tretira kao taoca i narod pati zbog dvojice haških optuženika za koje se ne zna ni da li su živi, dok o sudbini Srbije meritorno odlučuje birokratska oligarhija u Briselu, ja ne verujem u „srećnu budućnost“ koja nastupa samim učlanjenjem u Evropsku uniju. Da se pogrešno ne razumemo: u načelu nisam protivnik Evropske unije i stvaranja demokratske, liberalne, harmonizovane zajednice evropskih naroda. Ali jesam evroskeptik zato što smatram da u taj proces treba uneti više slobode, a manje diktata i nasilnog usrećivanja po nekadašnjem sovjetskom modelu, i više poštovanja različitosti i specifičnosti naroda i kultura. Takođe, verujem da su potrebne decenije i decenije da se prevaziđe ono što je vekovima nastajalo i sagradi zaista „nova Evropa“ u kojoj se neće ratovati i u kojoj će svi Evropljani imati ista prava i iste legitimacije. Međutim, savremenici smo umnožavanja i narastanja imanentnih antagonizama u Evropskoj uniji koji senče horizonte „evroatlantskih integracija“.

* Vi često govorite da ste čovek 20. veka i da se povlačite iz javnog života. Ali, da li ste smeli da ćutite o kosovskom problemu o kome vi imate dužnost da govorite i zato što vam je Kosovo sudbinska tema. Vas je komunistička partija zbog istine koju ste izgovorili o Kosovu proglasila velikosrpskim nacionalistom i neprijateljem socijalizma i ta vam titula i danas važi.

- Ćutao sam i zato što sam verovao da su moja shvatanja o Kosovu i Metohiji dobro poznata u Srbiji i diplomatskim kancelarijama Evropske unije, Amerike i Rusije, kojima sam oktobra 2004. dostavio moj „Predlog za životnu koegzistenciju albanskog i srpskog naroda“ (objavljeno u knjizi „Kosovo“). A imao sam priliku i da sa mnogim ministrima, diplomatama, novinarima i albanskim lobistima iscrpno raspravljam o kosovskim problemima. Među njima je bilo i mojih istomišljenika.

* A od naših domaćih političara, ko vam je dao podršku?

- Od srpskih političara uspešno sam sarađivao sa Nebojšom Čovićem dok je bio predsednik Koordinacionog centra. Potpunu saglasnost o strategiji i taktici rešavanja kosovskog pitanja postigao sam sa Zoranom Đinđićem decembra 2002. godine. O saradnji sa Zoranom Đinđićem nešto je zapisano u knjizi „Kosovo“. A od sadašnjih političara na vlasti najviše razumevanja za moja shvatanja pokazao je Boris Tadić. On slobodno razmišlja i lako zaobilazi predrasude. Najznačajniju podršku mojoj koncepciji rešenja kosovskog pitanja, dao mi je profesor Milovan Radovanović svojim kapitalnim delom „Kosovo i Metohija - antropogeografske i demografske osnove“. Nas dvojica smo istomišljenici o kosovskom pitanju i ja izdašno koristim njegova znanja i iskustva koja mi štedro nudi.

* Za ovu svoju ideju imate i podršku nekih svetskih intelektualaca. Tu je, pre svih, američki i svetski intelektualac Noam Čomski. Mogu se pročitati izjave i drugih uglednih intelektualaca i političkih analitičara iz sveta.

- Da, nisam usamljen. Noamu Čomskom pridružio se i Evgenije Primakov, ruski političar, koji veruje da je podela Kosova najpravednije i najrealnije rešenje. Isto mišljenje ima i Jelena Guskova, istoričar i vrstan poznavalac Balkana. Da ih ne imenujemo dalje.

* Kako procenjujete posebnu preambulu u Ustavu da je Kosovo deo Srbije. Postoji uverenje da je to dokaz patriotizma višeg reda i jedna od prvih pretpostavki nacionalnog konsenzusa.

- Tu nacionalnu dogmu smatram suvišnom u Ustavu i pogrešnom kao postulat državne politike u uslovima američke i natovske okupacije Kosova. Autori tog ustavnog patriotizma morali su da znaju da se time produbljuje konfrontacija sa Amerikom i Evropskom unijom i smanjuje manevarski prostor Srbije, što se ne može smatrati realističkom politikom. Ne razumem dokle će Srbi da vode bitke čiji je ishod unapred poznat da je gubitnički za Srbe.

* Državnici i političari zemalja koje su pokrovitelji nezavisnog Kosova poručuju nam da treba da se ponašamo pragmatično, jer za budućnost Srbije Evropa „realno nema alternativu“. Da li tu politički pragmatičnu opciju, „kojoj nema alternative“, vidite u političkom opredeljenju Borisa Tadića.

- Državnici i političari koji su priznali nezavisno Kosovo i sa albanizovanim Kosovom i Metohijom pod američkom okupacijom i vlašću Unmika, 17. februara oteli su nam i čistu etničku teritoriju od Zubinog Potoka, Zvečana i Ibra do Raške - skoro 60 kilometara u dubinu Srbije, prelamajući i Kopaonik, najveću srpsku planinu od Pančićevog vrha; dakle prisvajajući čitav južni, rudni deo Kopaonika. Sa aneksijom znatnog dela Raške oblasti oteli su nam centralno kosovsko-gračaničko područje i šarplaninske župe: Siriniću župu sa 16 naselja, Sredačku župu sa 13 naselja, Goru sa 19 naselja i Štrpce kao administrativni centar podšarplaninskog područja. Ta gospoda koja srpsku totalnu kapitulaciju smatraju pragmatičnom politikom, nastupaju sa licemerjem i cinizmom koje je bilo ugrađeno u njihovoj ratnoj šifri „Milosrdni anđeo“. Koliko ja razumem politiku Borisa Tadića njegov pragmatizam je načelan, ali i vrlo senzibilan; on je čovek u čije dobre namere treba verovati. No, nisam pristalica politike koja „nema alternativu“. Svet se tako brzo menja i donosi nove mogućnosti, pa se ne treba okivati nijednom „alternativom“ i nijednim zavetom koji nam ugrožava opstanak. A danas se o našem opstanku odlučuje.

* Naši visoki zvaničnici upućuju zahtev EU i SAD da „ponište odluku o lažnoj državi na tlu Srbije, a američka i britanska administracija poručuje da je „sve rešeno“ i da „Kosovo nikada više neće biti deo Srbije“. Šta Srbija može, mora i treba da čini?

- Treba diplomatski i politički da se bori za reviziju odluke o nezavisnosti Kosova koja je toliko nepravedna da uspostavlja trajna neprijateljstva između albanskog i srpskog naroda. Ova američka pobeda poklonjena Albancima, neće usrećiti ni sadašnje ni buduće generacije albanskog naroda.

Proglašenje nezavisnosti Kosova, posle razbijanja Jugoslavije, najveća je politička greška Sjedinjenih Država i Evropske unije. To je čin koji trajno destabilizuje Balkan i determiniše njegovu prekompoziciju. Kosovo je ratom osvojila Amerika za svoje strateške ciljeve, sagradila ratnu bazu „Bondstil“ i učinila Albance svojim pouzdanim vazalima i čuvarima „Bondstila“. Albanci će tu ulogu iskoristiti za ostvarenje svog glavnog nacionalnog cilja - stvaranje „Velike Albanije“.

Pitate me šta Srbija treba da čini?

* Da se političkim sredstvima bori za svoja prava i pamti nepravde koje su joj nanete

* Da kritički sagleda svoju državnu politiku i ne postavlja ciljeve koji su neostvarivi

* Da dostojanstveno istrpi kosovski poraz 

* Da se posveti preporodu Srbije, razvijanju tesne ekonomske i kulturne saradnje sa Republikom Srpskom i čuvanju celine srpskog naroda demokratskom i prosvećenom politikom.