Izbori na severu Kosova su izbori za posrednika između tri strane

Narod se veseli (ne veseli se, ali pošto je sve okićeno, trebalo bi da se bar pravi da se veseli). Svuda plakate i zastavice. Na ulicama štandovi. Mnogobrojne stranke i grupe građana raštrkale se ulicama i nude sve i svašta. Nema mnogo veselih dana na severu Kosova i da je sreće, izbori bi se održavali makar dva puta mesečno. Dolaze lideri stranaka iz Beograda, tapšu građane po ramenu, šetkaju se sa „svojim ljudima“ u društvu telohranitelja, i sve liči na slavne dane zabavno – edukativnih programa o državnim praznicima. Nažalost, nema pionira ali ima neka (takva je, kakva je) stranačka omladina. Da zabava bude potpuna, u južnom delu grada, Albanci, veterani UČK kivni što se kod njih ništa ne proslavlja – najavljuju demonstracije.

Treba baš biti maliciozan pa pitati, recimo, da li su izbori na severu kršenje Rezolucije 1244, kao što su to bili novembarski izbori koje je raspisala ona prištevska kvazivlada. Izbori na severu nisu kršenje rezolucije zato što, osim cirkusa, ne predstavljaju nikakvu opasnost po ono što smo potpisali u Kumanovu i tako po ko zna koji put kapitulaciju proglasili pobedom. Istina, mi sada cepamo taj papir, kojim smo mahali okolo i tretirali ga kao kosovski zavet, a koji zapravo kaže da ni Beograd ni Priština ne mogu imati izvršnu i zakonodavnu vlast na toj teritoriji, a da izbore ima da raspisuje Unmik i tačka. Prvo, Unmik je zamenjen od misije Euleks, drugo predsednik Srbije je odobrio tu misiju, i treće – Srbija sada ima novu ideju. Zapravo ideja je stara i njen autor nije samo Srbija, ali ideja je nova jer je do sada bila prećutkivana, bila je tajna i konspirativna. Sada je sve javnija, sve glasnija i time – sve sumnjivija.

To je priča o podeli Kosova. Priča gde mi sada kažemo „dobro, ta rezolucija, ali mi bismo sada da zadržimo sever a eto vama jug, i da se lepo raziđemo“. Mantru o „otetih 15% teritorije“ zamenila je mantra o tome da „ne može jedna strana da izgubi sve a druga da dobije sve“. Srbija sada sve glasnije priča o podeli Kosova i što ona glasnije priča, to se snažniji utisak stvara o jednoj nemogućnosti da se ta stvar izvede, i snažniji utisak da se time hoće da pokaže kako se pokušalo sve. Da ova priča služi samo za to da bude ispričana, pre nego se okrenemo radu na „dobrosusedskim odnosima“ i prihvatimo da nam je jedan od suseda i to Kosovo.

Kakve onda priča o podeli ima veze sa izborima na severu, koji umesto da budu jedno opštenarodno veselje sa raznim javnim ličnostima i njihovim brojnim obezbeđenjem, dobijaju jedan sasvim drugi smisao, ozbiljan, težak i na dobro ne sluteći.

Priča o izborima na severu otkriva sledeće stvari:

Otkriva, na prvom mestu, da se beogradski političari na srpskom severu ne osećaju bezbedno (kako i bi kada imaju čak i zabranu ulaska na Kosovo bez najave).

Otkriva i da to Srbi južno od Ibra ne pokazuju nikakvo interesovanje za izbore svojih severnoibarskih sunarodnika. Oni sada nešto tupe o telefonima koji će im ponovo, za tridesetak dana, biti isključeni, i brinu svoju južnoibarsku brigu.

Južnoibarski Srbi nemaju pojma ko se sve kandidovao na severnim izborima. Doduše, kandidata je toliko da ni ovi severni ne mogu da pohvataju ko je s kim, ispred koje stranke ili grupe građana, ko će sutra sa kim u koaliciju... I na kraju, kakve sve to ima veze sa stvarnošću, kada je svejedno jer ko god došao na vlast u tom gradiću – radiće isto što bi radio i suparnički tim.

U severnoj Mitrovici pojavilo se trinaest izbornih lista. Upšroćeno, one bi se mogle prepoznati kao dve opcije u vidu više različitih tela. A još uprošćenije, kako ni u matici Srbiji ne postoje nikakve „dve opcije“ nego samo jedna, tako i u ovom gradiću ceo izborni vašar može da se svede na biranje jedne partije u vodu raznih manjih grupa ili stranaka.

Izabrani će neko vreme opstajati na nadi severnih Srba da će se oni ipak odvojiti od Kosova i „preći“ u Srbiju, da će im nacrtati novu granicu – i ta je nada sasvim legitimna i razumljiva. De fakto, podela se već dogodila, što potvrđuje i ona nezainteresovanost juga za sever i obrnuto. Južni Srbi žive kao manjina u državi u nastajanju, a severni Srbi žive kao da veruju da su u Srbiji čak i kada ništa ne ide u prilog ovom uverenju. Pobednik na izborima će u celom tom haosu uživati specijalni status posrednika.

Onaj ko sada dođe na mesto gradonačelnika severne Mitrovice, biće most između Beograda, Prištine i međunarodne zajednice. Zbog ove posebne uloge, u Mitrovicu su se ovih dana sjatili svi lideri svih stranaka koje pretenduju da budu neki faktor u Srbiji. Šta oni nude? Neki baš ništa, a neki isto što i ostali. Pobedio DS sa svojim koalicionih satelitima, neka grupa građana sa svojim, pobedio Toma ili Rasim – svejedno je. Posrednik se neće baviti podelom, nego najverovatnije pregovorima sa Albancima i tihom integracijom

Ako pak izbori u severnoj Mitrovici nisu kršenje Rezolucije 1244, onda su oni samo zamajavanje Srba sa severa Kosova koje ne treba da se tiče ostalih građana Srbije i ne treba da se tiče ostalih građana Kosova... Ili mi sada zaista spaljujemo Rezoluciju 1244 kojim smo dokazivali da, ako su nas izbacili sa tih 15% teritorije i naredili nam da povučemo svoju državu, ono makar ni Albanci nemaju sada prava da je stvaraju. Spaljujemo papir i kažemo „mi sada hoćemo 7% od onih 15% i to je cilj za koji ćemo se boriti i to je uspeh koji ćemo slaviti“. Ni sami ne verujemo u to, ali red je da pokušamo, da ne bismo sutra morali da priznamo da nismo pokušali ništa.

Ako nam čak i pođe za rukom da se odreknemo 93% od tih 5% i priznamo ga kao nezavisno Kosovo, a zauzvrat dobijemo 7% na severu i jednu vrlo rizičnu situaciju u kojoj ste po etničkom principu crtali nove granice, mi ćemo možda ublažiti nacionalnu frustraciju nakon svih izgubljenih ratova i na kraju nakon gubitka Kosova. Ali, zarad te male kompenzacije u vidu 7% od 15% teritorije u vidu severa Kosova – priznaćemo onih 93% kao nezavisnu republiku, čime će ona konačno dobiti onaj suverenitet koji ne može da ima dok god Srbija ne priznaje njeno otcepljenje kao legalan čin, već ga tretira kao otimanje teritorije. Osim toga, inspirisaćemo Albance u Preševu i Bujanovcu da se vrate borbi za svoju stvar, koja je isto menjanje granica po etničkom principu i destabilizovaćemo Makedoniju, gde već Albanci mirno demonstriraju u Skoplju, ali na tim mirnim demonstracijama nose sve moguće simbole i obeležja UČK.