Izlaganje pred Spoljnopolitičkim komitetom Evropskog parlamenta

Primedbe iznesene pred Spoljnopolitičkim komitetom Evropskog parlamenta

od strane Nj.E. G-dina Vuka Jeremića

Ministra inostranih poslova Republike Srbije

Strazbur, 12. novembar 2007.

Poštovani Gospodine Predsedniče,

Uvaženi članovi Parlamenta,

Vaše Ekselencije,

Dame i Gospodo,

Danas popodne stojim pred vama kao jedan ponosan Evropljanin i kao jedan postiđeni Evropljanin.

Ponosan jer me moje nasleđe, moja kultura, moja verovanja i moja istorija vezuju za grupu nacija koje su se, na početku 21. veka, usaglasile i stvorile nešto toliko veličanstveno da bi čovek mogao da kaže: „Zaista nikada u istoriji sveta nije bilo ništa nalik na ovo.“

Vinston Čerčil je osećanje koje pokušavam da vam opišem uporedio sa „osećanjem povećanog patriotizma“. To je bila njegova vizija Evrope, vizija Evrope Žana Monea i vizija Evrope Konrada Adenauera. To je vizija kojom se i ja ponosim. Jer su narodi Evrope, među kojima su reke krvi tekle bez milosti, odabrali da okončaju te hiljadugodišnje sporove. One su želele da u vođenju svojih regionalnih politika eliminišu igru pobednika i gubitnika

Kako da ne budem ponosan? Kako sam mogao, sve do pre nekoliko dana, da bez i najmanje sumnje, ne podržavam aspiracije moje zemlje da se priključi Evropskoj uniji i da, shodno tome, ne pozdravim obavezivanje EU da pod svoje okrilje prihvati Srbiju i celokupan Zapadni Balkan primi s dobrodošlicom unutar svojih međa?

Isto tako sam duboko postiđeni Evropljanin. Tacit je napisao: Deserta faciunt et pacem appellant : „Stvaraju pustoš i nazivaju je mirom“. to je ono što su neke zemlje Evropske unije uradile Republici Srbiji, maloj, miroljubivoj, demokratskoj zemlji u Evropi, osnivačkoj članici Ujedinjenih nacija, izvornoj potpisnici Helsinškog završnog akta i oslonca stabilnosti u jugoistočnoj Evropi.

Stvaranje pustoši iz obećanja o evropskoj budućnosti. To je ono što su vlade neke od vaših zemalja učinile priznavanjem unilateralne, ilegalne i nezakonite deklaracije o nezavisnosti privremenih institucija samouprave srpske južne pokrajine Kosovo i Metohija.

Dame i gospodo,

Stidim se ne kao Srbin – jer smo u pregovaračkom procesu o budućem statusu naše pokrajine Kosovo samo pokazali dobru volju i razumevanje za legitimna prava druge strane. U stvari, od demokratskog svrgavanja režima Slobodana Miloševića u oktobru 2000, gotovo da smo sve učinili kako treba. Savladali smo skoro svaku prepreku. Ispunili smo skoro sve uslove. Prihvatili smo gotovo sve standarde. I prihvatili smo svaki izazov našoj budućnosti sa optimizmom za koji su mislioci kao što je Aleksis de Tokvil verovali da je odavno nestao sa Starog kontinenta.

Stidim se kao Evropljanin. Kao neko ko duboko u srcu zna da je ono što je učinjeno Srbiji fundamentalno kršenje same prirode ne same međunarodnog sistema već i vrednosti na kojima počiva evropska građevina.

Stidim se jer ako prihvatanje ovog čina etnički motivisane secesije od demokratske, evropske države nije pogrešno, onda ništa nije pogrešno.

Stidim se jer vidim kako se temelj vrednosti koje nas čine onim što jesmo baca pod noge. Jer vidim kako moje kolege Evropljani pokušavaju da izgrade budućnost na temeljima od peska i ruševina.

I stidim se jer uprkos pričama o razumu i prosvećenosti, uprkos pobožnom naginjanju ka opštem dobru i solidarnosti Evropa ubrzano postaje samo još jedno mesto na kome je moć ispravna stvar.

Neki bi mogli da kažu da preterujem. Okrenimo se, onda, onome što nam je pri ruci.

Institucija čija je osnovna odgovornost održavanje međunarodnog mira i bezbednosti, na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija, jeste Savet bezbednosti. I, 1999, posle 78 dana bombardovanja moje zemlje, on je usvojio rezoluciji – i danas još važeću – kojom se na UN daje ovlašćenje da upravlja južnom srpskom pokrajinom Kosovo i eksplicitno i nedvosmisleno potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet moje zemlje. U vreme kada je Srbijom vladao tiranin, Kosovo je bilo neodvojivi deo Srbije.

Tako stoji u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti. Ona ide i dalje od ovoga. U Poglavlju VII nalazi se obavezujuća odredba za sve zemlje članice Ujedinjenih nacija da poštuju granice moje zemlje.

I sada, kada je Srbija demokratska zemlja, neke evropske zemlje spremne su da priznaju Kosovo kao nezavisnu državu. One kažu da, zapravo, nisu kaznile tiranina, ali da će sada kazniti demokratiju – evropsku demokratiju – i da od građana očekuju da to prihvate.

One kažu da Kosovo može da bude nezavisno, ali i da se u isto vreme 1244 u celini primenjuje, uključujući, verovatno, i onaj deo u kome se potvrđuje suverenitet Srbije nad Kosovom. I one šalju misiju EU u našu pokrajinu bez odobrenja Saveta bezbednosti, i pored toga što članovi 5 i 8 Rezolucije 1244 jasno stavljaju do znanja da to može da učini samo Savet bezbednosti.

Juče, na hitnom sastanku Stalnog saveta, nijedan evropski ambasador nikome nije mogao razumno da objasni zašto ono što se čini Srbiji nije kršenje osnovnih principa Helsinškog završnog akta.

Nisu mogli da mi objasne zašto ono što čine ne predstavlja opasan presedan koji će dovesti do veoma opasnih posledica za stabilnost Evrope i celog sveta.

Priznavanje unilateralnog proglašavanja kosovske nezavisnosti od Srbije ozakonjuje doktrinu o nametanju rešenja u etničkim sukobima.

Ono ozakonjuje čin jednostrane secesije od strane pokrajinskog ili lokalnog entiteta.

Ono transformiše pravo na samoopredeljenje u priznato pravo na nezavisnost.

Ono ozakonjuje nasilno deljenje međunarodno priznatih, suverenih država.

I ono krši obavezivanje ka mirnom rešavanju sporova u Evropi.

Ono čak oživljava diskreditovanu doktrinu hladnog rata o ograničenom suverenitetu.

Postupci nekih zemalja članica Evropske unije svaki budući etnički ili religiozni separatista u Evropi i širom sveta dato je oruđe za ostvarenje priznanja. Da li bilo ko u ovoj sobi misli da su kosovski Albanci jedina grupa u svetu koja ima pritužbe na svoj glavni grad?

Da li neko od vas iskreno misli da će samo time što će izgovoriti da je Kosovo sui generis od njega to i načiniti? Da neće biti posledica po stabilnost i bezbednost međunarodnog sistema, samo zato što vi kažete da neće?

Da li se ovako ponašaju ponosni Evropljani? Da li ovako u praksi izgledaju evropske vrednosti? Da li se ovako postupa prema prijateljima?

Dame i gospodo,

Uprkos svemu što sam video i svemu kroz šta je moja zemlja prošla, nisam izgubio veru u Evropu, čak i pored toga što se stidim zbog postupaka nekih koji su u njoj.

Nisam izgubio veru u Evropu jer se i dalje nadam da će Evropa ispuniti svoje vrednosti; da će Evropa za trenutak zastati i setiti se principa koji rukovode njenim odlučivanjem u Briselu i Strazburu. Govorim o kompromisu, ustupcima i postizanju saglasnosti. to tako funkcioniše: uključivanjem u proces promišljenih, strpljivih i neprekidnih pregovora u atmosferi dobre volje sve do postizanja kompromisa koji mogu da prihvate sve strane.

U slučaju budućeg statusa Kosova, samo rešenje koje je prihvatljivo za obe strane može da bude održivo i dugotrajno.

Samo kroz pregovore postignuto rešenje može da dovede do zajedničke evropske budućnosti.

Samo takvo rešenje može da učvrsti regionalna ostvarenja, ojača geostrateške ostvarene prioritete i obnovi težnju za promenama u jugoistočnoj Evropi.

Nametanje jednostranog ishoda – priznavanje nezavisnog Kosova – dovodi do suprotnog. Ono osujećuje ostvarenja evropskih vizionara u našem regionu; ono razdvaja Zapadni Balkan od njegove budućnosti u Evropi; i podstiče viđenje u celokupnom regionu da se Evropa bavi nametanjem rešenja.

Eto gde smo mi. Sramno je biti na takvom mestu. I to nije mesto na kome treba da budemo.

Mi smo na litici i gledamo u ponor i senke neizvesnosti. Neizvesnost vezanu za budućnost Zapadnog Balkana. Neizvesnost demokratije u Srbiji. Neizvesnost oko bezbednosti kosovskih Srba. I neizvesnost u vezi sa sudbinom naših svetinja – centralnog elementa našeg nacionalnog identiteta.

I pored svega, mi gledamo napred. Mi možemo da vidimo dalje od sloma, mimo nesloge. I dalje možemo da vidimo Evropu onakvu kakva je, kakva može da postane i ta može da postigne.

Ali i kako može da naškodi: snovima ponosne, demokratske, evropske zemlje koja je od oktobra 2000. savladala više prepreka nego što je to učinila većina drugih zemalja tokom stotinu godina.

Dame i gospodo,

Uveravam vas hrabrošću jedne ujedinjene nacije, Srbija se neće povući. Težićemo onome što je pravedno, onome u šta verujemo, našoj budućnosti, onome što nam po pravu pripada.

Republika Srbija neće tolerisati ovaj ilegalni čin secesije. Naša Vlada i Narodna skupština proglasili su ovaj čin prištinskih vlasti ništavnim i nevažećim. Preduzećemo sve diplomatske, političke mere koje su nam na raspolaganju da sprečimo i preokrenemo ovaj direktan i neizazvan napad na naš suverenitet.

Kao odgovoran član međunarodne zajednice posvećen rešavanju sporova na miroljubiv način putem pregovora, Republika Srbija neće pribeći upotrebi sile. Jer nasilje ne donosi miroljubivo rešenje ni u jednoj kriznoj situaciji. Nasilje samo uništava – živote, imovinu, nadu, ambicije. Ono uništava sve i stvara pustoš.

Mi se zalažemo za mir. Mi smo za sporazume. Mi smo za saglasnost. Mi smo Evropljani.

Kosovo će ostati deo Srbije zauvek.