Jedan patetičan san – ili zašto Kosovo ne može da postane „Kosova Republjik“

San o velikoj Albaniji, san o nekakvoj zemlji Albanaca koja bi se prostirala od Leskovca preko Medveđe Preševa i Bujanovca, pa preko Tetova Kumanova i zapadnog Skoplja, do Podgorice s jedne i severne Grčke s druge strane i to sve ima da se desi do 2013. godine – kaže jedan Albanac, direktor instituta za regionalne prognoze iz Tirane Koča Danaj.

Zanimljiv institut i zanimljivo istraživanje, a od svega najzanimljiviji rezultati tog (da ponovim, zanimljivog) istraživanja. Treba, međutim, imati u vidu da je ovaj gospodin, osim što je direktor ovog (treba ponavljati) zanimljivog instituta i nosilac jedne političke liste, takođe zanimljivog naziva, pa kaže „Prirodna Albanija“. Ta osoba, duhovito, smatra da se do „prirodne Albanije“ može doći mirnim putem. Danaj predlaže nekakav svealbanski referendum svih svojih sunarodnika koji žive u državama koje bi se, po njegovom mišljenju, imale da izjasne hoće li ili pak neće svoju svealbansku državu iliti Prirodnu Albaniju, odnosno, na radost država – domaćina svih Albanaca koje bi se u ovom slučaju mirnim putem i s radošću odricale svojih delova teritorije, jednu Veliku Albaniju. Zauzvrat Velika Albanija (mada se meni više sviđa „Prirodna Albanija“ – duhovitije je) predstavljala bi (razume se) faktor stabilnosti i donela bi „večni mir“ na Balkan (valjda taj večni mir dođe kad svi izginu....)

Danaj nije baš marginalna politička individua u Albaniji, s obzirom na to da je svojedobno bio savetnik pojedinim predsednicima, međutim, on nema mnogo pristalica. Evo i zašto: Albancima iz Albanije nije do Velike Albanije i oni, većinom, žele u EU, ne žele rat (a više je nego jasno da bi pokušaj realizacije sna o velikoj Albaniji rezultirao, za početak, nekakvim balkanskim a onda boga pitaj kakvim sve ratom) njima je dosta nacionalne politike i smeta im kada Albanci sa Kosova umesto one svoje anacionalne i pomalo komične zastave meću (izvinjavam se na izrazu, bolji mi ne pada na pamet) dakle, meću zastavu sa orlom koja predstavlja Albaniju. A ne Kosovo.

Kosovo kao eventualna druga država Albanaca predstavlja potencijalnu pretnju približavanju Albanije Evropi, ali i civilizovanom svetu uopšte. Osim te pretnje, Kosovo izaziva neprijatne asocijacije i u Makedonaca i Grka, a uskoro će i u otrežnjenih Crnogoraca, ako već nije (samo se o tome ne piše) Kosovo i ideja o Velikoj Albaniji koja se najsnažnije zapatila upravo (i logično) na Kosovu, čak šta više, izaziva neprijatne asocijacije i u Hrvata čija je država, kao što je poznato, priznala ovu suludu tvorevinu. Na sajtu nekakve lokalne zadarske novine, na primer, možete pročitati vrlo neprijateljski nastrojene komentare na tekst o gospodinu Danaju s početka priče. Ali i prisećanja na pomoć po pitanju proterivanja Srba iz pokojne RSK. Ipak, stiče se utisak da, kako kaže jedan od komentatora ovog hrvatskog sajta, oni žele Albancima državu kakvu god, samo da na dalje ne izlaze iz nje i da u okviru te svoje države „peku kruh, prodaju drugu i ljude, rade prostituciju...“ i već, da se bave svim poslovima sa kojih su poznati diljem Evrope. U jednom trenutku bili su potrebni kao ratnici i ubice, u sledećem im se žele videti leđa i nemati više posla s njima.

Toliko o hrvatskom sajtu i komentarima na račun (prvenstveno kosovskih) Albanaca i njihove države. Naizgled nebitan detalj da bi se njime započeo tekst, ali znakovit.

San o velikoj Albaniji koji je uglavnom sanjan van granica Albanije jeste patetičan, ali to i dalje ne znači da je bezopasan.

San o velikoj Albaniji koji je uglavnom sanjan van granica Albanije jeste patetičan, ali to i dalje ne znači da je bezopasan. A to što nije bezopasan i dalje ne znači da je ostvariv. Dakle, opasan jeste – jer najavljuje rat. Neostvarljiv je zbog toga što se u ovoj priči ne pitaju samo obezvređena i ponižena Srbija, niti mala i slaba Makedonija – pita se i Grčka, a to je već problem. Međutim, Grčka osim eventualnog problema sa albanskim patetičnim snovima ima i problem sa Makedonijom, što bi u ovoj priči Albancima koji žele veliku Albaniju moglo da da jedan mali manevarski prostor. Prostor je, iako postoji, premali za ozbiljan manevar jer Grčka ne liči na državu koja bi dopustila da joj se otme ijedan kvadratni metar teritorije.

Najveći, i najviše ozbiljan u ovoj priči, problem, međutim ne predstavljaju države na čije delove svealbanski san pretenduje (a taj problem uopšte nije mali) već ga predstavlja sam taj san, odnosno ono mesto gde se san najviše zapatio. To je, naravno, Kosovo.

Uz sve napore kosovskih Albanaca da od srpskog Kosova naprave nekakvo albansko Kosovo, to jednostavno nije moguće i što se više stvari dešava vezano za to Kosovo, što se više deo sveta upinje da od Kosova napravi Republjik – to je jasnije da im se napor „odbija o stjene“, što bi rekao jedan pesnik. Mnogo je razloga za ovaj neuspeh, čije će se posledice tek videti i neće biti prijatne – ne možete nekome dati zemlju pa mu je uzeti (makar bili i SAD i EU zajedno) i očekivati da će taj biti miran – a jedina vera koju Albanci do sada nisu primili je budizam, tako da se ne treba nadati lagodnom razrešenju.

Da na trenutak zaboravimo kriminal i „crnu rupu“ jer ta „crna rupa“ ne odgovara samo Albancima i Srbima za njihove mutne (tačnije, mračne) poslove – ona odgovara i mnogim predstavnicima MZ, kao i raznoraznim organizacijama koje još uvek nalaze interes u čeprkanju po mulju koji još uvek krije nešto nepronađenog zlata. Najveći, jer je suštinski, problem albanskog Kosova kao države ili najveći problem kosovskih Albanaca je problem identiteta. Naoko rešiv jer je nematerijalan (a zapravo materijalan kao ono kamenje i plemeniti metal ispod te zemlje) taj je problem nepremostiv i prepreka je poput planine kakva su one Prokletije, simboličkog imena.

Kao nekakav nepostojeći narod, kosovski Albanci pokušavaju nevešto i nezgrapno da prisvoje nešto srpske istorije, koju za početak ne razumeju, a za kraj ne vole. Čak mrze, što dokazuje onaj 17. mart i mnoge druge svinjarije koje može da radi samo onaj koji suštinski ne podnosi istoriju jer je se plaši, a plaši je se jer je nema i ne razume njen značaj. Kosovski Albanci, kao kakvo ekspanzivno pleme, odrođeni od albanske istorije, a nesrođeni sa srpskom, između te dve prošlosti od kojih nijedna nije njihova – albanska, jer su je zaboravili i odrekli je se i srpska, jer ih plaši i ne razumeju je, postaće polako problem obe države. Problem koji više neće biti ni toliko nacionalan koliko će biti praktičan i opasan jer je u svojoj suštini rušilački i pretnja za sve oko sebe.

Od svih država prema čijim delovima imaju aspiracije (Makedonija, Grčka, Crna Gora i, naravno, Srbija) kosovski će Albanci postati najveći problem svojoj matičnoj državi – Albaniji i (naravno) Srbiji – kojoj su već napravili neprocenjivu štetu, a ne samo materijalnu. Albaniji postaju problem jer, kako moraju da se duhovno identifikuju s nekim nacionom, uzimaju obeležja albanske države i pod tim obeležjima prave probleme u državama koje su Albaniji susedi. Svađaju je, dakle, sa okruženjem, a identifikujući se sa njom čine i Albaniju državom koja je nepoželjna, koja asocira na kriminal i jedan opasni ekspanzivni nacionalizam. O problemima koje su kosovski Albanci napravili Srbiji izlišno je i govoriti. Probleme koje već prave (a tek će još i veće) Makedoniji dovešće ovu državu, koja već ima dovoljno velikih muka oko stvaranja identiteta, pa čak i oko prava da nosi to ime kao država – a nije ih imala kao deo federacije u Jugoslaviji, dovešće je dakle do toga da se okrene nazad ka Beogradu i na taj način možda reši problem i sa Grcima, koji ne samo da ne odobravaju da ta državica nosi slavno makedonsko ime nego čak smatraju da jedan deo te državice pripada njima, Grčkoj.

Ideju velike Albanije, na izvestan način, kao da je osmislio nekakav najveći albanski neprijatelj – jer ona upravo vodi ka urušavanju pokušaja stvaranja nekakve njihove države od srpskog Kosova.

Ideju velike Albanije, na izvestan način, kao da je osmislio nekakav najveći albanski neprijatelj – jer ona upravo vodi ka urušavanju pokušaja stvaranja nekakve njihove države od srpskog Kosova. Vetvendosje ili Samoopredeljenje koje predvodi Albin Kurti (školovan, kao i većina učenijih Albanaca, u Zagrebu) najekstremniji je „ogranak“ ideje sa početka priče. Tu ideju u Albaniji, prema podacima koje je u emisiji „Slobodno Srpski“ iz Čaglavice objavio Ilir Deda, podržava svega nešto manje od trideset posto Albanaca gde god živeli, od čega ih je samo na Kosovu za Veliku Albaniju zainteresovano osamdeset posto. Ovaj podatak, izvan svake sumnje, veoma rečito govori o tome šta je albansko Kosovo i kakve sve probleme taj pokušaj stvaranja kosovske-albanske države najavljuje.

U tom smislu, kao jedan ekspanzivni, a od matice odrođeni narod sa pretenzijama prema tuđim teritorijama, Albanci su napravili, naravno podsticani i da ne kažem pujdani od strane sveta čiju strategiju nekad ne razumeju ni iskusniji i stariji narodi, neuslugu ne samo svima oko sebe, u susedstvu i uopšte na tom delu Balkana, nego i samima sebi.

Posle neuspeha u pokušaju prisvajanja srpske baštine, a koju su prethodno pokušali (takođe neuspešno, jer se ne mogu vekovi tek tako za dve noći spaliti, pa da ih više nema – jer oni čak i spaljeni podsećaju, čak i kad ih nema – to  su, i za nekoga svetlost a za nekoga aveti, oni postoje kao neizbrisiv dokaz čije je to Kosovo i šta je Kosovo).

Posle neuspeha u pokušaju prisvajanja srpske baštine, a koju su prethodno pokušali (takođe neuspešno, jer se ne mogu vekovi tek tako za dve noći spaliti, pa da ih više nema – jer oni čak i spaljeni podsećaju, čak i kad ih nema – to  su, i za nekoga svetlost a za nekoga aveti, oni postoje kao neizbrisiv dokaz čije je to Kosovo i šta je Kosovo); pa posle neuspeha (a koji ih tek čeka) da dekriminalizuju to parče otete zemlje; pa da dokažu da su u svim onim grobnicama sa ad hok identifikovanim leševima (dakle, bez DNK analiza nego samo na osnovu „prepoznavanja“ nekakvih srodnika) pokopani Albanci a da netragom nestali Srbi zapravo nisu ni postojali; posle neuspeha da od par ulica u Prištini gde žive pismeni ljudi naprave državu koja ima sistem, ali ne onaj nasleđen odnosno otet od Srbije; na kraju, posle neuspeha da izbiju albanskim građanima Kosova iz glave nostalgiju prema Jugoslaviji, a koja je (priznali oni ili ne) nostalgija prema životu u jednoj pravoj državi – Srbiji, od koje su doslovno otrgnuti, i kad na samom Kosovu dobiju problem sa ljudima, malobrojnim ali ipak postojećim, koji će biti protiv nacionalističke i ekspanzivne a na prvom mestu jako opasne ideje o velikoj Albaniji – kosovski Albanci vratiće se mnogo koraka unazad. Neće moći nazad u Srbiju, matična Albanija ih neće hteti takve kakvi su, ostale će se zemlje mobilisati da spreče eventualni pokušaj nasrtaja na svoje teritorije i Kosovo će još dugo, dugo ostati nekakva „crna rupa“. Sve manje albanska, premalo srpska, naporna međunarodnoj zajednici i dosadna svetu. Na kraju, ma kako zvučalo, biće to ponovo srpska zemlja. Albanci će nam u tome biti od najveće pomoći.