Jedna tragedija – dva pogleda

„Za nas, Srbe sa Kosova i Metohije, 17. mart 2004. traje svakog dana, godinama“, rekao je prilikom polaganja venca na spomenik žrtvama albanskog terora Milan Ivanović, jedan od lidera kosovskih Srba, kako smo navikli da nazivamo svoje sunarodnike u južnoj srpskoj pokrajini, ograđujući se na taj način od njih ne samo pomoću granica koje su drugi umesto nas crtali, već i pomoću jezika. Mart 2009, pet godina nakon pogroma nad Srbima i deset godina posle NATO agresije, na Kosovu i Metohiji protiče u znaku vesti o nadolazećoj „destabilizaciji regiona“, dok mediji uglavnom izveštavaju o velikim finansijskim malverzacijama na „severu“ koji sve više postaje sinonim za kriminal u pokrajini, a sve manje za poslednji bastion, poslednju odbranu Srba sa obe strane Ibra. Pored sve glasnijih vesti o kriminalu na severu, česte su i demorališuće priče o srpskoj neslozi i teškim rečima koje lideri Srba sa Kosova izgovaraju jedni o drugima. U nastavku teksta data su sećanja dvoje, ako je za verovati medijima, na smrt zavađenih srpskih lidera i boraca za ostanak Srba na Kosmetu – Rade Trajković i Marka Jakšića.

O razlikama među njima moglo bi se reći da su suštinske i tiču se gotovo svakog segmenta života Srba na Kosovu i Metohiji. Tiču se učešća Srba u radu „kosovskih institucija“. Po shvatanju Marka Jakšića, zapošljavanje Srba i rad u institucijama kvazidržave Kosovo ravni su izdaji i predstavljaju put ka priznavanju ove, pogromima nad Srbima stečene, nezavisnosti, dok je za Radu Trajković učešće u sistemu Kosova, šta god Kosovo bilo i kako god da se zvalo, samo jedan od načina da se Srbima na toj teritoriji olakša svakodnevni život i da se osigura njihov ostanak i opstanak. Njihova shvatanja razlikuju se i u viđenju misije Euleks. Dok Marko Jakšić u delovanju ove misije vidi očigledan način da samoproglašena država Kosovo na kraju zaista izbori i sprovede svoju nezavisnost, Rada Trajković polaže nadu u to da će ova misija čak pomoći Srbima da izađu na kraj sa bezakonjem i kriminalom koji je rak-rana cele teritorije, a u čemu, po mnogim navodima, učestvuju jednako Srbi koliko i Albanci.

Međutim, namera ovog teksta nije da ukaže na to u čemu se sve ova dva lekara i političara razlikuju, nego da podseti na dva, možda najstrašnija, događaja koja su obeležila srpsku istoriju sa kraja 20. i početka 21. veka – 17. mart 2004, koji je posledica 24. marta 1999, a što je, na kraju, dovelo do 17. februara 2008, tj. do nastanka jedne nelegalne države, koja još uvek to nije, ali svakim je danom sve bliža da to postane – Republike Kosovo.

„Jasno je, posebno iz današnje perspektive“, započinje prisećanje na 17. mart Marko Jakšić, srpski lider sa severa Kosova, „da je 17. mart 2004. perfektno režiran i vođen da bi se Srbi izbacili sa Kosova. Čović (tada predsednik Koordinacionog centra) pravio je već tog 17. marta prihvatne centre u Kuršumliji i u Raškoj. Sećam se da sam tada molio da se Srbi ne povlače iz Obilića i iz Prilužja, iz Plemetine... da se ne povlače i da ostanu tamo jer sam znao da se ako jednom dođu na sever i ako napuste taj prostor, više nikada neće vratiti. Dugo smo se borili da zadržimo te Srbe na teritoriji KiM, borili smo se da, ako već moraju da odu iz tih mesta u centralnom Kosovu, krenu makar ka Gračanici, a ne ka severu Kosova jer smo znali da se, ako dođu na sever, ili čak ne daj bože napuste Kosovo, više nikada neće vratiti. Uspeli smo samo donekle u tome zbog toga što smo znali šiptarski plan. Oliver Ivanović (koji je tada takođe bio u Koordinacionom centru) uspeo je da ubedi celo jedno povratničko selo, Svinjare, da napusti mesto i doveo ih je u Zvečan, u hotel „Trojku“, gde i dan-danas oni žive u strašnim uslovima, a u selu Svinjare nema ni jednog jedinog Srbina. I, kao što se pokazalo, nikada se nisu vratili. Sećam se da sam tada zvao Nikitovića, Vladu, sećam se da sam molio da ti ljudi ne pređu ovde ili da bar ne napuštaju Kosovo. Govoriti preplašenim ljudima, kao što je to radio Oliver Ivanović – idite odavde, nemate šanse da preživite, dođite na sever – znači pomagati onima koji te proteruju sa teritorije.“

„Ne postoji nijedno etničko ćišćenje, nijedan napad te vrste koji je spontan“, razmišlja danas Rada Trajković, lider Srba sa juga KiM, i srpskoj javnosti poslednjih godinu dana poznata po neslaganju sa vođama Srba sa severa, među kojima je i njen kolega Marko Jakšić. „Uvek mislim da su to dogovorena rešenja, ne samo sa albanske strane, ni samo sa strane međunarodne zajednice. Nažalost. Srbi su iz Krajine otišli po dogovoru, a Srbi su u enklavama ostali najverovatnije mimo dogovora. Ja sam bila celoga dana na vezi, pored ostalih, i sa gospodinom Markom Jakšićem“, priseća se ona. „Marko je zaista podržavao da Srbi koji su bili u ovom delu KiM ostanu tu gde jesu. Sećam se, govorio je: Bori se, Rado! Ne daj! To je bila jedna velika, velika borba... Pomogao mi je makar i sa te daljine, jer oni u Mitrovici imaju taj most na Ibru kao liniju razgraničenja i lakše im je. A mi, mi smo u potpunom okruženju. Sećam se, onda su počeli da pristižu proterani ljudi iz Orahovca, iz Lipljana, kolone koje su se slivale u Gračanicu. Takvu sirotinju i strah nisam videla od onoga dana kada su naše snage napuštale Kosovo i kada je dolazila međunarodna zajednica... Kolone ljudi koji su išli tako preplašeni. Sećam se da se u toku ta tri dana rodilo jako puno beba. Valjda usled tog ogromnog straha dosta je žena imalo prevremene porođaje. I sećam se da sam i to javljala, kao da sam želela da pošaljem poruku da mi ostajemo, da nećemo da se pomerimo odavde, i čak je i to za mene u tom trenutku bio rat sa onima kojima je odgovaralo da Srbi napuste Metohiju. Sećam se da smo 18. ceo dan imali razgovore sa KFOR-om i uspeli nekako da izmolimo da Srbi ne napuste enklavu, i pored velikih pritisaka koje su na njih vršili da krenu ka administrativnoj granici. Nismo hteli da dozvolimo da Srbi koji su bili u britanskom KFOR-u napuste centralnu regiju, i onda smo ih prihvatili ovde i smestili smo ih u jednoj školi. To su bili ljudi u teškom psihičkom stanju, pod velikim pritiskom i donosili su odluke nepromišljeno. Sa druge strane su stizala ubeđivanja da napuste enklavu, ali mi smo se dogovorili sa međunarodnom zajednicom da ih makar pod prinudom držimo u tom kolektivnom centru, jer smo znali da ih na severu ništa ne čeka“, priseća se Rada Trajković.

Međutim, kada govorimo o martu mesecu u Srbiji, ne može se pričati samo o 17. martu, ni samo o 2004. godini, jer su ovi događaji posledica nekih ranijih martova s kraja 20. veka, što nas vraća na 24. mart i 1999. godinu.

„Taj rat se završio onako kako se završio“, svoju priču o bombardovanju ’99. Marko Jakšić započinje sa kraja, prisećajući se dana koji su za njega kao lekara, ali i za ostale Srbe iz pokrajine bili možda još teži nego što je to bio početak rata. „Imao sam priliku da posmatram kada su naši vojnici napuštali Kosmet. Sećam se da smo svi bili razočarani i gledali našu vojsku koja je pevala dok se povlačila, kao da je pobedila, a u stvari svi smo znali da smo izgubili. Mi smo posmatrali odlazak vojske. Posle potpisivanja sporazuma gledali smo kako ogromne kolone ljudi napuštaju Metohiju, gledali smo čitave pokrete naroda. Ujutru kada sam dolazio na posao gledao sam ogromne šlepere, kamione pune vojnih lica, građana, naroda koji odlazi. U Mitrovici, u severnom delu, nije bilo više od petsto ljudi. Tih dana nije radila nijedna kafana, ni prodavnica, sve je to bilo iseljeno, opustošeno i opljačkano... Niste imali gde da šta da pojedete, jedino je radila jedna ćevabdžinica i jedna prodavnica. A onda su pojedini momci počeli da se organizuju na mostu i oni su sprečili da Albanci iz južnog krenu u severni deo. Ti momci, njih 20–30, stanovali su blizu mosta i to su uglavnom bili oženjeni ljudi, ozbiljni, koji su branili svoje porodice, to su ljudi koji nisu hteli da napuste grad. Dežurali su na mostu i sačekivali Albance, što se nakon nekoliko dana pročulo u južnom delu grada, tako da su Albanci u jednom trenutku verovali da su ovde ko zna kakve snage, vojska, paravojne formacije. Mi smo onda počeli da se organizujemo i da tim ljudima dajemo političku podršku, i tako je nastao SNV.“

Na donekle sličan način o „momcima s mosta“ ili „mostadžijama“ govori i Rada Trajković. „Tu je bilo jako finih ljudi, vrlo dobrih ljudi. Ima nekih vrlo velikih vernika, ima nekih izuzetno poštenih ljudi koji su bili potpuno u toj nacionalnoj priči, poznajem mnoge od njih i oni su zaista krenuli da brane svoj grad, svoje kuće... Sada se i oko toga pravi fama. Naravno, svi se oni bave nekim poslom, ali ja ne bih rekla da su oni nosioci nekog kriminala. Most je ionako samo jedna ekspozitura, suština je naša služba i Francuzi (francuski KFOR). A nama u enklavama je potreban jak sever, ako sever nije jak – neće opstati ni enklave.“

Instituciju „mosta na Ibru“ i odbrane Kosmeta bez velikih mistifikacija objašnjava Marko Jakšić: „Suština te priče je jednostavna. Mi smo se uvek trudili da vodimo nacionalnu priču, a napadali su nas da vodimo politiku Srba sa severa.“

Mart 2009. protiče tako što Srbi u velikom delu KiM žive bez struje, što je početak sprovođenja plana po kojem će, ukoliko se ostvare upozorenja koja se sve češće čuju sa raznih strana, uskoro doći i do isključenja vode. To bi Srbe trebalo da navede na sve učestalije proteste i sukobe sa KPS-om, nakon čega treba očekivati još jedno veliko iseljenje srpskog stanovništva sa teritorije pokrajine.

Iz ove dve priče lidera Srba sa Kosmeta nemoguće je ne izvesti zaključak da je, nažalost, jedino u tim najtežim danima moguće razmišljati o opstanku naroda i zadržavanju teritorije ne kao političar nego kao čovek koji će u takvom trenutku zanemariti svaku različitost i biti saborac svog neistomišljenika – samo ako će takvim činom spasti ljude i odbraniti zemlju, grad ili selo u kojem živi.

Bratislav Kostić, nastavnik u selu Gojbulja, koji drži čas za dve devojčice, ističe da kad jednom odeš sa Kosova, nemaš više gde da se vratiš. „Tako je bilo ’99, tako je bilo i 2004. Mi smo sami odbranili selo. Sećam se da je vršen veliki pritisak. Francuski KFOR je insistirao da krenemo sa njima, govorili su nam da je bolje da se ne razdvajaju porodice. Sva sela oko nas su pala, ali eto, nas dvadesetorica nismo hteli da idemo i odbranili smo selo. Da smo tada otišli, nikada se ne bismo vratili. Videli ste šta se desilo sa svim onim selima u Vučitrnskom okrugu – to je sve bila srpska zemlja.“ Na pitanje šta očekuje u narednom periodu ovaj nastavnik odgovara: „Nestaćemo. I za Srbiju i za one sa severa i za one iz Metohije mi smo izgubljeni, nevidljivi ljudi. Mi smo međuzona. U severnoj Mitrovici smatraju nas enklavom i upućuju nas u Gračanicu, a ovi iz Gračanice nam kažu: vi ste na severu, lako je vama. Oko dvadeset kuća napušteno je posle 2004. Ljudi ne odlaze ni zbog straha od Šiptara, ni zato što nam noću upadaju u dvorišta i odnose sve što nađu, ni zato što srednjoškolci putuju na nastavu u Kosovsku Mitrovicu autobusima koji na prozorima imaju žicu, kao zatvorenici, jer Šiptari na njih bacaju kamenje dok prolaze kroz njihova sela. Ne odlaze ovi ljudi ni zato što smo sad i bez struje – navikli smo mi na to, ni zato što nam niko ne dolazi. Odlaze jer nemaju posla, jer su nam lideri zavađeni, jer su ljudi izgubili nadu. Kada je bilo najgore – bili smo jedinstveni. Ja kažem tim našim liderima da je i sada najgore, ali oni me ne čuju. Nismo jedinstveni, puno je zla, zato će Srbi nestati sa Kosova.“