Kako reći „ispravno je ukidanje kosovskog dodatka“?

Kada se do pre nekog vremena pisalo i pričalo o nerealnim zaradama kosovskih Srba po zanimanju, većina se građana sve siromašnije Srbije slagala sa idejom da se sa tim već jednom prestane, da je dosta više bacanja para u taj bunar bez dna koji povrh svega i ne postoji a koji se zove – srpsko Kosovo. Slagali su se i užasavali kada su čitali o tim enormnim sumama, milionima evra koje Srbija šalje na svoje Kosovo, a Kosovo sve manje srpsko.

Bilo je priče o lekarima, istovremeno profesorima univerziteta, koji ne samo što primaju takozvani dodatak na obe plate, nego su uzeli i novac koji im je dala Priština, nekih par hiljada evra na ime neisplaćenih plata za nepostojeći posao profesora prištevskog univerziteta koji je, sa njihove strane gledano, kosovski univerzitet, a on nije srpski i srpski profesori nisu tamo predavali. Bilo je priče o sudijama sa platama od po par hiljada evra, pa plus taj dodatak a sud ne radi, na posao se ne ide deset godina, do pre pola godine, ali tada se već priča o enormnim zaradama na radnim mestima pod šifrom „kosovski Srbi“ privodi kraju. Država više ne želi to da finansira. Državi je, zapravo, i svejedno, ali država se mnogo ne pita. Nego se pitaju njeni mentori.

Zatim, u nezgodnom trenutku, koji je možda i pravi trenutak, ali ne za ono za šta su nam govorili da se borimo; onda u tom dakle trenutku, posle onog mišljenja Suda pravde i naše rezolucije a pre odluke koja će biti presudna, u UN, naš Ustavni sud saopšti, ospori svoju prethodnu odluku o famoznom kosovskom dodatku i ta nova odluka stupi na snagu 10. avgusta.

Prva smanjenja duplih plata (koje nisu isto što i „kosovski dodatak“) dogodila su se nešto ranije. Pre nekih godinu i po dana, kada se po novinama mnogo pisalo o tim istim enormnim zaradama, od čega se običnim Srbima koji nisu kosovski Srbi dizala kosa na glavi. To je bilo u vreme kada su neki ljudi sekli sebi prste i ležali na prugama. Tada sam prvi put čula da su te duple plate zapravo jednake normalnim platama u Beogradu, ali o tome se nije mnogo pisalo. Duple plate jednake su normalnim platama zbog toga što su normalne plate na Kosovu otprilike duplo manje od normalnih plata u Srbiji. Ili barem u njenom glavnom gradu. Da su sve zarade u provinciji manje od plata u prestonici nije nepoznata stvar, ali kada je reč o Kosovu i enormnim zaradama tada bi stvari trebalo malo pojasniti. To će reći da, kada ukinemo duple plate na Kosovu, mi zapravo ljudima koji rade u institucijama države Srbije na Kosovu dajemo duplo manje plate nego ljudima zaposlenim u državnim institucijama u Srbiji. To je činjenica.

Činjenica je i da se kosovskim zaradama manipulisalo i da je bilo velikih zloupotreba od strane pojedinaca koji su bili u prilici da te zloupotrebe vrše. Većina, međutim, nije nikada bila u prilici.

Činjenica je i da se kosovskim zaradama manipulisalo i da je bilo velikih zloupotreba od strane pojedinaca koji su bili u prilici da te zloupotrebe vrše. Većina, međutim, nije nikada bila u prilici. Većina je živela prosečno, ako se prosečnim životom može nazvati situacija u kojoj vam svaki čas nestane struja, nad kućom vam nadleću helikopteri, svaki čas vam neko preti nekim neredima i očekujete već neku „oluju“, vode vas na mitinge pod pretnjom da ćete ako se ne pojavite ostati bez posla, a posao vam je zapravo da izigravate glinene golubove i da danas–sutra budete predmet nečijih potkusurivanja, kolateralna šteta ili osvedočeni zlikovac, ako vam padne na pamet da se branite. Plata za takvo radno mesto, a radno mesto „kosovski Srbin“ je, kada zanemarimo svu ironiju na koju čoveka može da podstakne pomisao na jedno takvo zanimanje, plata dakle za takvo radno mesto kakvo je „kosovski Srbin“ – ne bi trebalo da bude jednaka primanjima socijalnih slučajeva u Beogradu.

Kada kažem socijalni slučaj, ne preterujem. Plata višeg referenta u sudu u Mitrovici iznosi čitavih 12.000 dinara, dok nešto „srećniji“ socijalni slučaj u Beogradu može da prođe i sa 15.000. Sa duplom platom, koja je umanjena nešto ranije, referent je bio pun para sa 24.000 plus kosovski dodatak, u skladu sa visinom zarade. Dakle mali. Par hiljada. Kada pomislimo da je i to mnogo s obzirom na to da ovaj referent nije išao ni na kakav posao nekih deset godina, u pravu smo. Ali kada pomislimo da bi, da su se svi ti referenti iselili s Kosova, ne zbog rata nego zbog gladi, onda bismo dobili sramnu činjenicu da Srbe sa Kosova nisu proterali nikakvi Šiptari nego njihova država. A kada na sve to dodamo da je to ta ista država čiji je predsednik došao na jedvite jade na vlast zato što se u poslednjem trenutku dosetio da u svoje izborne slogane mora da ubaci i reč „Kosovo“ – onda mi možemo da pomislimo samo to da živimo u laži. A ako se setimo i svega onoga što je bilo pre, i da je predsednik samo naslednik jedne višedecenijske laži – onda možemo da pomislimo, i budemo sa pravom malodušni, da mi i treba da izgubimo Kosovo. I da je „izgubiti Kosovo“ oksimoron. Kako da izgubiš izgubljeno?

Ako se Srbija bori za izgubljeno Kosovo, onda Srbija ili: ne zna šta čini ili laže. Ako ne zna šta čini, što s ponekad pokaže i kao pametan izbor jer ludilo često nadvlada (ludilom su se i Albanci izborili za svoje Kosovo), onda Srbija ne treba da igra svoju večitu dvostruku igru. Da sa jedne strane šalje signale kosovskim Srbima da se okrenu Prištini, ili da se isele odande, da rade šta hoće na kraju kraju krajeva, ali da joj se skinu s grbače, dok sa druge strane gubi vreme i baca pare na besmislenu diplomatiju i laže narod da se bori za Kosovo. Ako dakle, što je sa stanovišta Evropske unije (koja je naš zvanični cilj) čisto ludilo, ako Srbija želi da nastavi svoju za svet nerazumnu borbu za Kosovo koje više i nije toliko teritorija koliko je misao, i koje više nisu ni ti Srbi koji tamo žive, jer o njima svakim danom znamo sve manje; ako ta nesrećna Srbija ima nameru da brani svoje Kosovo – onda ona ne treba da dovodi taj tamo narod na nivo socijalnih slučajeva. Ako pak nema nameru, ako je digla ruke kao što je, po svemu sudeći, digla – onda neka već jednom stisne petlju i neka to kaže. Neka prizna nezavisno Kosovo i neka vidi kako da se izbori za prava srpske manjine u toj novoj državi.

Ovako će Srbija otići sa Kosova, praviće se da ne zna da je tamo više nema, praviće se luda pred problemima Srba na Kosovu, neće svedočiti o njihovom stradanju jer je i sama uzrok tih stradanja, prepustiće ih zapadnim činovnicima koji na Kosovo dolaze kao po kazni, Albancima i Bogu.

Ovako će Srbija otići sa Kosova, praviće se da ne zna da je tamo više nema, praviće se luda pred problemima Srba na Kosovu, neće svedočiti o njihovom stradanju jer je i sama uzrok tih stradanja, prepustiće ih zapadnim činovnicima koji na Kosovo dolaze kao po kazni, Albancima i Bogu.

Kratka priča o jednoj seoskoj učiteljici koja nema, ali i ima veze sa pričom o svođenju kosovskih Srba na socijalne slučajeve

Negde na početku „svog Kosova“ bila sam u selu koje se zove Mala Banjska ili Vučitrnska Banjska. Tamo postoji jedna kuća od pedesetak kvadrata u vr' glave i u toj kući su seoska ambulanta, škola i mesna zajednica. Pored puta, makadama, koji vodi do sela stoji jedna spaljena crkva. To je Sveti Nikola koji tako stoji kao kostur usred razrušenog groblja. Kuće, imanja, velika dvorišta, sve oronulo, napušteno, izgleda nadrealno pored bogatih, visokim zidinama ograđenih albanskih imanja koja su svuda okolo te male oaze ostatka srpskog Kosova. Učiteljica, koja je maltene istrčala iz one kućice kada je čula zvuk motora automobila kojim sam dolazila, sa vrata viče pozdravljajući me. I onda kuva kafu. I kaže „dobro da si došla, novinarka, da ti ispričam... nama niko ne dolazi“ i onda počinje da priča. O bratu kojeg su oteli. Koji je nestao netragom, kao i mnogi na toj zemlji. O mužu u kojeg su pucali na njene oči, u bašti. O tome kako je poslednji put neko došao u selo kad su bili neki Rusi i doneli pomoć. „Ne treba nama ništa, samo da neko dođe.“ Isto kažu i u Gojbulji, u Prilužju, Goraždevcu, Lapljem Selu... I onda ona nastavlja svoju priču. Ne dopušta da odem. Priča o učenicama, o tome kako sada u školi ima samo neke dve male devojčice i kako je problem jer jedna prelazi u peti razred u Mitrovicu i kako će ova druga mala, koja je drugi razred, sada učiti sama. I priča kako su Albanci pokrali sve krave u selu, i kola, i konje i kako sada ne dolaze često, sem da ih plaše, jer više nema šta da se ukrade. Pa kako stanu nekad pored prozora, noću. I samo stoje, a ona ne sme iz kuće jer se boji. I ja znam kako su mi mnogi na Kosovu pričali o nesanici. I onda ona počne da priča o onom spaljenom Sv. Nikoli pored kojeg sam prošla. I kaže kako je taj Nikola bio na drugom kraju sela, ali kako su Turkinje tu prale veš i namerno bacale nečistu vodu na njega pa je on jedne noći samo preleteo na drugo mesto. Na ono na kojem su ga 2004. palili, ali ga nisu srušili nego stoji tako kao avet. I onda ja na kraju ipak pođem nazad ka severu, i stanem pored Nikole. Izađem iz auta i prvi i poslednji put počnem da plačem kao kiša. To izrugivanje sa lepotom, ta nezaštićenost, prostodušnost i neka hrabrost koje verovatno nisu ni svesni ti ljudi poput ove učiteljice koja veruje u letećeg Nikolu, i taj Nikola na kraju, koji tako stoji tamo sam, i ono srušeno groblje, i ona prelepa, božanstvena zemlja, vozač koji mi, tupo i bez osećaja i kao automat, ponavlja „ovo je bilo srpsko“ i „ovo je bilo srpsko“, i „ovde sam živeo“ i „ovde smo se igrali ko deca“... ta užasna nezamisliva samoća onih ljudi u napuštenim selima koji se raduju jer je neko došao, posle ko zna koliko vremena...

„Ne treba nama ništa, samo da neko dođe.“ Isto kažu i u Gojbulji, u Prilužju, Goraždevcu, Lapljem Selu...

A onda jedna scena u selu Gojbulja. Đački autobus sa rešetkama na prozorima. Tako ih voze u Mitrovicu, u školu, oni idu tamo u strahu jer ih dok prolaze kroz okolna albanska sela često gađaju kamenicama.

I sad, ako ih to nije oteralo odande, a sve je vodilo tome da ih otera, zašto ih tera Srbija svojom licemernom borbom za njihov ostanak tamo.

I na kraju, ako je ovo i patetično i ne priliči mi posle svega što sam sa Kosova pisala jer sam videla, ne mogu a da se ne setim tih slika koje ću pamtiti dok sam živa. I te ljutnje na ovu srpsku laž koja se zove „ne damo Kosovo“.