Ko trguje Kosovom

Kao da srpska vlada trguje Kosovom. Da je zaista tako, kao što (ipak) nije, to bi u nekim trenucima značilo da smo postali ne mnogo časni, ali makar pametni trgovci koji prodaju ono što je već prodato. Vlada Republike Srbije, međutim, ne trguje Kosovom mada se pred onim malobrojnim koje to interesuje – pretvara da to radi. Zvuči apsurdno, ali dok priča da ne trguje, ona se zapravo pravi da trguje. Time navlači na sebe ljutnju onih patriota koji još uvek ne znaju, ili se i oni prave da ne znaju, da se nema više čime trgovati. I onih „europejaca“ koji još uvek nisu shvatili da mi nećemo uskoro ući u tu Uniju makar prodali ne samo Kosovo nego i sve „regione“ zajedno sa Beogradom koji je ionako region za sebe.

Ne trgujemo Kosovom iz prostog razloga - svi znaju da Kosovo nije u našem vlasništvu. Zna svet, znaju Albanci, znaju čak i Srbi sa Kosova. One koji nisu sa Kosova ionako ne zanima. Prodali smo ga za premalo novca da bismo kupili članstvo u EU.

Kada se naše novine napune izjavama engleskog diplomate koji kaže da Kosovo i Evropa nisu neka dva odvojena koloseka i kada se pravimo da nas je to iznenadilo – to samo znači da još uvek ne umemo lepo da kažemo da smo znali od početka. Znali smo, naravno, i u vreme kada je neko smislio neuverljivi slogan "I Kosovo i Evropa" kada je Srbija glasala za neku drugu opciju, a onda je ipak (suprotno logici) većina odahnula kada je vlada Srbije napravila ovu koaliciju o kojoj više nijedan iole pristojan čovek ne može da nađe lepu reč.

Da li bi Srbija zaista želela pregovore o eventualnoj podeli? Da li bi ijedan srpski političar znao šta da radi sa severnim Kosovom i šta sutra kada Albanci potegnu pitanje Bujanovca i Preševa?

Srbija kaže da ne želi podelu. A pravi se da želi, i pravi se da trguje severom Kosova. Ako je glavni cilj ove vlade, kao što očigledno jeste, stajanje pred vratima Unije, i ako joj iz te Unije sve češće stižu poruke da nema ništa od podele, da je priča o „borbi za Kosovo“ već deplasirana i na kraju dosadna, ako sa druge (ili te iste) strane Albanci na priču o podeli potežu pitanje Bujanovca i Preševa, takozvane Preševske doline ili „Istočnog Kosova“ kako ga nazivaju neki od njih – ako je priča o pregovorima nezanimljiva i građanima Srbije, a postaje sve manje uverljiva građanima Kosova srpske nacionalnosti – ako je to tako, a sve pokazuje da jeste – onda je to jedna demagogija koja gubi svaki smisao.

Kome onda treba ta demagogija? Ko još ima korist od „trgovine Kosovom“?

Možda najmanje ta vlada Srbije koja se još uvek plaši da otvoreno saopšti građanima da smo i ovaj put izgubili i jer bi ova vlast želela da bar u nečijim očima ispadne uspešnija kada je u pitanju „nacionalni interes“ od one vlasti koja je već deset godina kriva za sve.

Možda vlada Srbije zapravo zna šta radi, samo to vešto krije od svojih građana i možda alhemija kojom se bavi prevazilazi skromnu pamet običnih smrtnika, neupućenih u ovaj neobični misticizam.

Od glume da se trguje Kosovom jedinu neposrednu korist u ovom trenutku imaju kosovsko-srpski parapolitičari, oni koji verovatno nikada ne bi ušli u avion da nije bilo pregovora na kojima su uglavnom imali ulogu pristojno plaćene ikebane. Oni koji sa mukom barataju srpskim jezikom i sa teškoćom prate šta im priča prevodilac dok sastanče sa „međunarodnim“. Oni koje je iznedrilo nevreme, što su kao mulj sa dna jezera, primitivni, oni lopovi, što im snaga i moć leže u strahu i bedi neke šake Srba koji su ostali na toj teritoriji...

Od predstavljanja da se trguje Kosovom korist imaju i albanski parapolitičari, jer dok god je negde u vazduhu prisutno srpsko nepristajanje na nezavisno Kosovo oni imaju šansu da prežive. Ni sa njima niko ne bi razgovarao nego bi većina sedela po zatvorima, što zapadnoevropskih zemalja, gde se bave poslovima od kojih se svetu uglavnom diže kosa na glavi, što po zatvorima u Hagu ili u Srbiji. Što u kosovskim zatvorima.

Izigravanje trgovine Kosovom odgovara, naravno, i kriminalcima. Da ozbiljan kriminal ne može da opstane bez sporazuma sa državom ili sa pojedinim njenim predstavnicima nije nikakva tajna. Dakle, ovo izigravanje trgovine Kosovom odgovara i samoproglašenoj kosovskoj državi isto koliko i Republici Srbiji, jer nije to mali novac koji se obrće na mestu bez zakona.

Apstraktna trgovina Kosovom upravo je srazmerna vrlo konkretnoj trgovini sledećim artiklima: zemljom (imanjima, što državnim – srpskim, što privatnim i albanskim i srpskim), ljudima (bilo da je reč o lakovernim „devojkama iz Srbije“ koje dolaze da zarade neki dinar po kosovskim kafanama u nadi da niko neće saznati kakav su to posao našle u tamo nekoj bestragiji na putu između Gračanice i Gnjilana, bilo da je reč o Albankama ili Ukrajinkama koje su došle istim poslom, bilo da je reč o nestalima sa kojima se takođe trguje na obe strane), drogom, cigaretama (ovde na paklama piše da je pušenje štetno po zdravlje i na albanskom i na srpskom jeziku, a na kojim se sve mestima to štampa po Kosovu bila bi zanimljiva tema), gorivom (koje se dovozi iz Srbije, oslobađa poreza a onda prodaje po celom Kosovu – zarada je ogromna, i onaj koji ne radi sa obe vlade jednostavno ne može da se bavi tim „biznisom“), kradenim kolima... i uopšte svim onim stvarima koje čovek (ne)može da zamisli.

Najbolja paradigma za trgovinu Kosovom mogla bi da bude kupovina srpske zemlje. I albanske, ali o tome sam pisala dok sam bila na severu i mnogo je ružno. Ružno prema Srbiji, od koje su kupci albanske zemlje uzimali ogromne pare za ovaj posao od „nacionalnog interesa“, delili je sa albanskim prodavcima i sasvim je nezamislivo da se deo tog novca nije vraćao u Beograd. Ali to je već druga priča.

Priča o „trgovini Kosovom“ sa kojom sam upoznata otkad sam na jugu nešto je drugačija. Svakome je više-manje poznato ime Bedžeta Pacolija. Njegov brat Ismet, zadužen za ovaj posao, često sedi u Gračanici. Kada u lokalu sretne kakvog srpskog političara, šalje turu pića za sto. Njegova ljubavnica, Srpkinja, čudno biće, krupna žena, zadužena je da pregovara. Ubeđuje srpske seljake da prodaju ono malo što je ostalo oko Lapljeg Sela i Gračanice. Ovi ljudi nisu nepošteni na način na koji je to, recimo, direktor jednog uginulog srpskog giganta koji je svojevremeno prepisao svoju kuću na albansku komšinicu da bi istu otkupio novcem Republike Srbije u ime „borbe za Kosovo“.

Na neki drugi način, opet, strašniji su. Oni, istina, ne kradu svoju samoproglašenu republiku, ali je poreklo njihovog novca, kao i lešinarski posao obigravanja oko nesrećnih, uglavnom starijih srpskih domaćina, priča koja više spada u domen literature nego što bi mogla da bude obuhvaćena novinskim člankom. Da je Kosovo jedan mali Makondo, mesto koje će jednog dana nestati u zaboravu kada stara srpska nacija posenili pred smrt, jasno je svakome ko se ovde zadržao dovoljno da ga više ništa ne čudi. Ni leteće crkve o kojima može da se čuje od seoskih učiteljica, ni čistota nekih u ovom vremenu izgubljenih ljudi, ni amoralnost onih koji veruju da nisu izgubljeni...

Ni izbegličke zgrade koje zidaju srpski parapolitičari albanskim novcem da bi u njih useljavali nesrećnike koji imaju „vezu“ (čitaj – novac), ni te izbeglice koje prvo prodaju zemlju na Kosovu da bi se vratili u stanove koje će opet dobiti na te volšebne načine, ni prezir Srba koji su ostali na svojim imanjima prema onima koji žive u izbegličkim centrima – jer, kažu, ovi imaju bar po jedan stan „u Srbiji“, a sede tu samo da bi mogli da apliciraju za još neki na Kosovu...

Ko na kraju trguje Kosovom? Nekolicina karijerista iz Beograda, stranački kadrovi koji se ugrađuju u poslove oko „nacionalnog interesa“, neki srpski „političari“ sa Kosova koji su do pre jednu deceniju bili limari... i neki ološ, neki svet koji se snalazi u jednoj drugoj trgovini – a koja donosi sasvim dovoljno novca da se njime može kupiti bilo koja stranka, kao što se to desilo na nedavnim izborima u Kosovskoj Mitrovici kada je jedan sumnjivi subjekat šetao gradom sa jednim stranačkim liderom za Kosovo.

Vlada Srbije, dakle, dok se pravi da trguje Kosovom, pogledom traži izlazna vrata. Kao nebrojeno puta do sada. Ne treba se prisećati devedesetih i RSK, ne treba analizirati – treba samo baciti pogled na vesti kada je reč o Republici Srpskoj.