Koja je svrha nereda u naselju Brđani

Pojednostavljeno, ta slika može da izgleda i ovako: Srbi sa Kosova prodavali su, s jedne strane, svoja imanja Albancima po ogromnim cenama i na taj način zaradili čitava mala i ne tako mala bogatstva, da bi, sa druge strane, od Republike Srbije dobijali ogroman novac za otkup albanskih imanja, koja su (u stvarnosti) od Albanaca dobijali i po tri puta nižim cenama nego što su predstavljali svojoj matičnoj državi Srbiji. To je istina. Istina je, naravno, i da to nisu radili svi kosovski Srbi, kao i da je samo nekolicina mogla da se bavi otkupima albanskih kuća. To što je reč o manjini, međutim, ne menja gorenavedenu činjenicu.

Pre samo godinu dana jedan od segmenata svakog od mnogobrojnih „akcionih planova“ odnosio se upravo na otkup preostale albanske privatne svojine u graničnim delovima srpskih sredina ili „mešovitim naseljima“. Imanja su otkupljivana tako što su članovi „komisije za otkup“ dogovarali ovaj posao sa Albancima, povećavajući cene imanja u ugovorima i po tri puta. Komisija za otkup albanske zemlje se, naravno, nije tako zvala – zato što je i taj, kao većina srpskih „akcionih planova“ bio jedan „tajni plan“, maksimalno mistifikovan od strane državnih službenika koji su se time bavili (tj. stavljali svoje potpise na kupoprodajne ugovore) i od srpskih lidera koji su time rukovodili. Tajanstvenost ovog posla uglavnom je pravdana „političkom korektnošću“ ili, prevedeno, navodnim strahovanjem srpskih lidera da ne budu optuženi za posebnu vrstu etničkog raščišćavanja srpskih teritorija na Kosmetu kupovinom zemlje.

Pre samo, dakle, godinu dana, opština Kosovska Mitrovica (odnosno njen severni deo) raspolagala je određenim budžetom koji je trebalo da služi za ovaj posao. „Posao“ je, istina, mnogo trpeo zbog već poslovične alavosti predstavnika opštinskih vlasti, nekakvih direktora građevinskih direkcija, direkcija za urbanizam i ostalih službenika (pa je tako, razume se, otkupljen mnogo manji broj imanja nego što je to moglo da bude urađeno), ali čitava stvar je kako-tako trajala.

Sve do proletos, kada su se radikali (koji su, u koaliciji sa DSS-om, na vlasti u Kosovskoj Mitrovici) posvađali među sobom i podelili u dve struje. Jednu „struju“ predstavljao je predsednik opštine Topličević, a drugu uglavnom svi ostali članovi opštinskog odbora koji su pokušavali da objasne radikalskoj centrali u Beogradu da im je predsednik Topličević poludeo i da je na nekom privatnom računu „zarobio“ novac namenjen otkupu albanskih imanja, da pored toga šuruje sa Oliverom Ivanovićem i da je postao izdajnik. Ukratko, da ga treba smeniti. Do te smene, međutim, nije došlo iz sasvim drugih razloga koji nisu tema ovog teksta. U svakom slučaju, u novinama se tih dana moglo čitati kako su u Mitrovici jedni radikali ukrali drugim radikalima (to jest svom radikalskom predsedniku) pečat za overu naloga itd., itd.

Nešto pre prvih nereda u naselju Brđani, članovima „komisije za otkup“, koja se tako ne zove, postalo je jasno da su, prosto rečeno, uprskali stvar. Albanci više nisu bili voljni da prodaju imanja, predsednik je nešto pre toga „zarobio“ sredstva i bilo je jasno da će etnička slika u tom pograničnom naselju veoma brzo biti izmenjena.

Meštani naselja Brđani dobili su ubrzo i svoje „vođe“ (iz redova SRS-a i DSS-a) i čekalo se da prvi Albanac počne sa „izgradnjom i obnovom“ imanja, pa da neredi počnu. Bez tragičnih posledica, trajali su tako tokom aprila i maja, sve dok se dve suprotstavljene strane nisu dogovorile oko nečega što ni u jednom trenutku nije ni bilo sporno – da i Srbi mogu da počnu sa svojom „izgradnjom i obnovom“. Šta se neredima postiglo, čemu su oni služili, ni do dan danas nije najjasnije.

Kao što je i bilo najavljeno, pre nekih mesec dana Albanci su se pojavili na gradilištu jedne od svojih kuća. Albanski majstori počeli su da raščišćavaju šut sa gradilišta. Srbi su se okupili, ali nisu stigli da izraze svoje nezadovoljstvo jer ih je sve zajedno (i albanske graditelje i srpske „meštane“) prekinuo jedan uistinu tragičan događaj. Naime, albanski kamion uleteo je u jednu albansku avliju i usmrtio troje dece.

Kada se pročula vest o pogibiji dece, nije bilo nijednog Srbina koji u tom trenutku nije pomislio da je ponovo reč o nekakvom „signalu“, kao što je to bio slučaj 17. marta, kada je vest o dečacima koji su se udavili u Ibru bila znak, a ne povod, da započne nasilje albanskih ekstremista nad svim srpskim što je bilo u planu uništiti.

Albanci su, dakle, pre nekih mesec dana počeli da „izgrađuju i obnavljaju“ još svojih imanja u ovom mešovitom naselju koje po podeli iz 1999. godine pripada severu, a sever (po istoj) pripada Srbima. Kako se naselje Brđani graniči sa opštinom Zvečan, koja se nalazi iznad Kosovske Mitrovice, ovo zapravo znači da se Albanci polako vraćaju i na taj deo Kosova i da će za neko vreme severna Mitrovica biti kao u potkovici okružena Albancima. Srbe ovo, ne bez razloga, plaši. To ujedno predstavlja i kraj priče o podeli Kosova kojoj su se neki ljudi sa severa (a i iz Beograda) nadali, ali i kraj priče o „najjačoj srpskoj sredini“ na Kosovu koja je ipak ulivala neku snagu i sigurnost i Srbima južno od Ibra. Sever Kosova je, kakav god bio, čuvao srpsko Kosovo od potpunog iseljenja Srba sa te teritorije. Praktično, psihološki i u svakom drugom pogledu – trebalo je da Srbi pokušaju da sačuvaju svoj jaki sever Kosova, ali to im, nažalost, nije pošlo za rukom.

Da li to može da se popravi neredima u Brđanima? Naravno da ne može. Može samo da se pogorša.

Albanska strana u ovom trenutku planira da započne „izgradnju i obnovu“ još oko 150 kuća na graničnim linijama severne Mitrovice – u naselju Brđani, u Bošnjačkoj mahali i u Mikronaselju.

Srpski demonstranti su, što je van svake pameti, uglavnom maloletna lica okupljena oko nevladinih organizacija „Otadžbina“ i „Sveti Dimitrije“ čije vođe su tek nešto stariji punoletnici koji se ugledaju na organizacije poput „1389“ i tome slično. Instrukcije, međutim, dobijaju od svojih dosta starijih sugrađana koji su svojevremeno izgradili patriotski imidž i u čije se „srpstvo“ ne sumnja. Podršku im, svojim nereagovanjem na nerede i dopuštanjem da se na Brdu baci po koja eksplozivna naprava ili opali po koji metak, pruža čak i šef severne stanice KPS-a Milija Milošević, bivši konobar, čovek od ranije poznat po tome što je bio glavna „veza“ između srpskih predstavnika vlasti i UNMIK-a, a kasnije i albanske strane, a odnedavno poznat po tome što je vesti prenosio selektivno, stvarajući prostor za sticanje lične koristi, i tako pomagao da Srbi na severu raspolažu delimično istinitim, a nekad čak i potpuno neistinitim informacijama. U ovom trenutku protiv njega se vode dva istražna postupka u glavnom štabu KPS-a u Prištini, što srpska strana, sasvim ispravno, tumači kao opomenu Miloševiću. Pored njega, u ovoj priči se pojavljuje još nekoliko osoba, predsednik „Pokreta za Mitrovicu“, bivši „mostadžija“ i patriota, Dragan Spasojević, koji je pored svog patriotskog imidža na severnoj strani stigao da na južnoj strani i „kod stranaca“ izgradi jedan sasvim drugačiji imidž. Dobitnik je nagrade za doprinos miru i toleranciji u Bostonu (čemu je prisustvovao i potpredsednik SO Kosovska Mitrovica Ljubiša Petrović iz DSS-a), čovek koji aplicira za zajedničke „multietničke“ projekte sa gradonačelnikom južne Mitrovice Bajramom Redžepijem i koji će se, najverovatnije, pojaviti na listi za novembarske izbore koje raspisuje Vlada Kosova.

Zbog čega takvi ljudi na severu Kosova podržavaju maloletnike koji gađaju kamenicama albanske zidare?

Da li oni svesno ili nesvesno (opijeni lakostečenim beneficijama kakve nisu sanjali da će imati) pomažu Albancima kojima jeste cilj da „urazume“ sever – to niko sem njih, naravno, ne može da zna. Na kraju, nije to ni tako važno.

Ono što jeste važno je da će albanska strana zaista napraviti obruč oko severne Mitrovice, ovaj put ne pomognuta ekstremistima ili ćutanjem međunarodne zajednice o nasilju nad Srbima – nego pomognuta srpskom alavošću i nedostatkom ikakvog plana i promisli.

Isti ljudi koji su dezinformacijama i zastrašivanjem svojih sunarodnika postigli to da Srbi sa Kosova (posebno severnog dela) u decentralizaciji i izlasku na albanske izbore vide izdaju, predaju, priznavanje nezavisnog Kosova i ko zna šta sve ne, na kraju će biti upravo oni koji se kandiduju, koji sede i izigravaju (u pravom smislu te reči) samo dekor u Vladi Kosova, i koji sprovode decentralizaciju, ukoliko do nje uopšte dođe.

Ako do decentralizacije ne dođe, Kosovska Mitrovica će (p)ostati jedan grad, a taj će grad svako biti albanski, a ne srpski. Sva je prilika da će, na kraju svega ovoga, Srbi koji su donedavno napadali ove procese na Kosovu i koji nisu želeli da prihvate stvarnost (jer takvi kakvi su – samo u nerealnom i nadrealnom svetu mogu da funkcionišu) – moliti da se ta decentralizacija ipak sprovede.

Na kraju, s obzirom na to da niko ne zna ishod najnovijih nereda u naselju Brđani, ni da li će sporadične tuče između Srba i Albanaca u Mikronaselju prerasti u nešto ozbiljnije, kao ni da li su Albanci zaista toliko zainteresovani za severno Kosovo (gde, objektivno, nema mnogo toga zanimljivog – sve je ostalo južno od Ibra), ili im tenzije služe kao provera da li je Srbiji zaista više stalo do te stare priče o podeli Kosova nego do juga Srbije, Koridora 10 i onoga što se upravo dešava u Bujanovcu, Medveđi i Preševu – umesto zaključka ponoviću osnovna pitanja u vezi sa neredima u naselju Brđani, u severnom delu Kosovske Mitrovice.

Da li meštani Brđana (koji u stvari nisu meštani, nego stariji maloletnici okupljeni oko nekoliko minornih NVO sa kvazipatriotskim usmerenjem) zaista mogu da odbrane srpski nacionalni interes na severu Kosova?

Da li vođe „meštana“ iz naselja Brđani (uglavnom članovi DSS-a i SRS-a) imaju predstavu o tome da im glavnu podršku u pravljenju haosa pružaju ljudi koji su nemalo puta snimljeni kako na „južnoj strani“ pričaju nešto sasvim drugačije od onoga što predlažu kada se pojave „na Brdu“ da daju instrukcije, dignu moral demonstrantima i učvrste svoj patriotski imidž?

Da li će optužbe koje su zapravo poruka upozorenja šefu severne stanice učiniti da se neredi smire ili će (kao što je to češće slučaj) učiniti da srpski lideri još više izgube kompas i svest o stvarnosti?

Na kraju, zbog čega albanska imanja nisu blagovremeno otkupljivana ako se znalo (a znalo se) da će se oni kad-tad vratiti na njih jer je reč o privatnoj svojini i da li je zaista moguće da alavost nekolicine ugrozi opstanak Srba u najjačoj srpskoj sredini na Kosovu i Metohiji – severu Kosova, ili je i tu, ipak, reč o dogovoru? Ako je reč o dogovoru, a ne slučajnoj grešci koju je napravila grupica alavih, ko je taj koji se dogovorio, sa kim se dogovorio i da li su njegovi saborci znali za dogovor ili su samo bili naivni i uživali u ničim izazvanom blagostanju, a nisu razmišljali o posledicama?

I posle kraja, da li će naseljavanje severa Albancima i razbijanje jake srpske sredine dovesti do toga da Srbi nakon svega mole za decentralizaciju Kosova prema kojoj su do sada bili skeptični, jer će u suprotnom Kosovska Mitrovica biti jedan grad, i taj grad sigurno neće biti srpski?

Ili se Srbi još uvek nadaju da će se odjednom, niotkuda, pojaviti neka ogromna vojska (ruska – treba precizirati!) i osloboditi Kosovo?

Šta god mislili i u šta god verovali, Srbi bi na Kosovu i Metohiji trebalo da, za početak, nekako pokušaju da prežive, umesto da sami sebe ugrožavaju, za šta im čak ni najveći arhineprijatelj ne može biti kriv. Ako se u međuvremenu promeni celokupna slika sveta, ako se u jednom trenutku odnekuda pojavi dugoočekivani i prizivani oslobodilac i proglasi da je Kosovo deo Republike Srbije za vijek i vjekova – tim bolje, Srbi će ga dočekati živi i neraseljeni sa svete srpske zemlje.