Kome odgovara podela Kosova i Metohije?

Ključna reč, odgovor na pitanje da li Srbija sme da pregovara (da uopšte uzima obzir) podelu Kosova je – KORIDOR 10. Gledano iz srpskog ugla. Gledano iz ugla Albanaca  – to je početak realizacije priče o Velikoj Albaniji.

Gradonačelnik južne Mitrovice, Bajram Redžepi, pričajući pre nekog vremena o destabilizovanom severu Kosova, o nepristajanju pojedinih grupa Srba na suživot sa Albancima u ovoj najvećoj srpskoj sredini, o protivljenju zvanične srpske politike tome da Srbi učestvuju u procesima kao što su decentralizacija Kosova i izlasku Srba na albanske novembarske izbore i ostalim pokazateljima toga da se (iako je deklarativno protiv) zvanična Srbija nada podeli Kosova – upozorio je, čak bez zluradosti i, reklo bi se, dobronamerno, na ključnu stvar. Naime, takozvana ekstremna albanska struja (koju predstavlja Kurti sa svojim „Samoopredeljenjem“ – a koji, opet, ne bi postojao da to ne odgovara vlastima iz Prištine – da se zadržimo na Kosovu a ne odemo dalje, do pojedinih sila iz EU ili SAD), dakle ta bi „struja“ istoga časa započela dugo i vrlo ozbiljno pripremani projekat „destabilizacije“ juga Srbije i tražila da se Preševo – Medveđa – Bujanovac pripoje Kosovu. Destabilizacija je ovde pod navodnicima zato što bi u slučaju da do toga dođe, adekvatnija reč za događaje koji bi usledili bila – rat. Ukoliko neko u Srbiji zaista pregovara o podeli Kosova – čime bi Srbija dobila jedan mali, strateški beznačajni deo bogate kosovske teritorije koju je u ovoj rundi (ipak) izgubila – taj bi pregovarač verovatno trebalo da ima u vidu da nešto mora dati za uzvrat. Ako je taj „uzvrat“ jug Srbije i jedina tačka koja Srbiju posle otcepljenja Crne Gore može da učini ikome zanimljivim geostrateškim partnerom – onda taj srpski pregovarač u ovom slučaju mora da bude ili pod a) lud ili pod b) da nema ni malo dobru nameru.

Deklarativno, nijedan političar ni sa srpske ni sa albanske strane ne podržava priču o podeli Kosova. Konsenzus, međutim, ne postoji ni kod jednih ni kod drugih.

Deklarativno, političari i jedne i druge strane zalažu se za celovitost Kosova, jedni kao neotuđivog dela Srbije (što de fakto ne funkcioniše već deset godina) a drugi kao nezavisne države (koja ni de jure ni de fakto još uvek nije uspostavljena).

Svaki će vam srpski političar, nažalost, reći da je protiv podele Kosova. Nažalost, zato što to naprosto nije istina (što znači da građani Srbije nemaju predstavu o tome šta vlada Srbije uistinu planira) i zato što postoji jedan predugačak spisak stvari, mučan popis poteza koje je Republika Srbija napravila tokom poslednjih deset godina (ili dvadeset i više, ali ta je priča još duža) a koji idu u prilog tome da na kraju dođe do „razgraničenja na liniji sukoba“ tj. podele Kosmeta na južno (albansko) i severno (srpsko) Kosovo.

Za takvo knjigovodstvo ja nemam ni dovoljno znanja a ni hrabrosti – tek, jedino što mogu da zaključim (kao i većina onih koji gledaju vesti) jeste da, nezvanično, Republika Srbija svakodnevno obogaćuje ovaj budući popis, koji će jednog dana neko napraviti. Da se i dalje radi na tome da svi na kraju zaključimo kako je „podela“ uspeh srpske diplomatije i najbolje rešenje. Zvanično, Republika Srbija se „nikada, nikada neće odreći Kosova i Metohije“ i, naravno, nema govora o podeli. Priče o pregovorima su izmišljene itd, itd...

Zanimljiviji bi, možda, bio pokušaj da se sagleda stvar iz albanskog ugla. Dakle, odgovara li Albancima podela Kosova i šta oni misle o tome.

Albanski političari koji ne važe za ekstremiste (mada je i dalje među Srbima uvreženo verovanje da ne postoji Albanac koji, kada dođe vreme za to, nije ekstremista) mišljenja su da Albanci na Kosovu, za početak, treba da rade na uređenju i implementaciji državnog sistema; da treba da se bave lobiranjem ne bi li što više zemalja priznalo njihovu nezavisnost; da se, eventualno, jednog dana ujedine sa Albanijom i to bi, za sada, bilo sve. Pitanje je, čak, i koliko bi to ujedinjenje zaista odgovaralo kriminogenim strukuturama na Kosovu koje su u jakoj vezi sa vlastima iz Prištine. To su strukture za koje je nepoželjno svako uvođenje u sistem – a Albanija kao država ipak ima i neki sistem –  jer uvođenje u sistem znači i kraj potpunoj anarhiji, koja istima omogućava bezbrižno bavljenje svim onim poslovima koji u uređenom svetu baš i nisu mnogo popularni, a tiču se trgovine raznovrsnim artiklima kao što su kradena kola, narkotici, žene, deca ili oružje - svejedno.

Kosovo kao crna rupa Evrope u tom smislu odgovara značajnom broju onih koji imaju novca, što dalje znači uticaja na politički rasplet – kakav god on bio. I na albanskoj i na srpskoj strani, podrazumeva se, postoji taj značajni broj učesnika u političkom životu kojima, zbog prirode onih drugih poslova kojima se bave, najviše odgovara da do raspleta (kakav god on bio) nikada i ne dođe, jer rasplet (kakav god bio) ujedno znači i kraj ili bar veliko otežavanje ove specifične vrste poslovanja koja se razvila na tom mestu.

Ali, kako ovo nije tekst koji će se baviti kriminalom na Kosmetu (mada je većina događaja koji se vode kao „politički“ uglavnom uslovljena ili čak uzrokovana upravo kriminalom) – vraćam se na priču o podeli.

Prema nekim nezvaničnim pretpostavkama podela možda odgovara Hašimu Tačiju čiji je jedan od savetnika, izvesni akademik koji iz malo drugačijeg ugla ima zapravo slične stavove kao Dobrica Ćosić, više puta pominjao ovakvo rešenje kao jedno od boljih po Albance sa Kosova. Podela kojim bi Srbi dobili mali i ne mnogo značajni deo teritorije, a Albanci to da su se rešili svog arhineprijatelja i njegovih „kolonijalističkih“  pretenzija na zemlju koja je „oduvek bila albanska“ – po mišljenju ovog akademika najbezbolnija je cena albanske slobode i prave nezavisnosti. Ukoliko se albansko Kosovo ratosilja tvrdih srpskih nacionalista sa severa i velikodušno ih „vrati“ njihovoj matičnoj državi – Srbiji, za uzvrat dobija još jednu veoma poželjnu stvar. Republika Srbija biće prinuđena da se sasvim odrekne svog ionako sve beznačajnijeg (ali ipak za Albance iritantnog) prisustva južno od Ibra. Južno od Ibra ostaje, treba ponoviti, nekih sedamdeset posto srpskog stanovništva sa Kosova i nešto više od devedeset posto teritorije.

Sličnog su mišljenja (šta će im sever Kosova?) i Albanci sa juga Srbije, vođe poput Jonuza Muslijua ili politički (i ne samo politički) aktivni veterani OVBMP (takozvane Oslobodilačke vojske Bujanovca Medveđe i Preševa).

Priča o podeli, međutim, ne dopada se (u ovom trenutku) Ramušu Haradinaju i nekim opozicionim strujama koje, što je zanimljivo, sada deluju ako „umerenije“. Ova „umerenost“ ili uzdržanost i neučestvovanje u aktivnostima poput napada na EULEKS u izvedbi Albina Kurtija i njegovog svealbanskog pokreta „Vetvendosje“, deluje više kao čekanje ishoda i primirenost pred novembarske izbore, a za one koji su više upućeni u poslove oko bezbednosti – kao zatišje pred oluju.

Oluja na jugu Srbije nakon eventualnog dogovora o podeli i ovakvog „trijumfa srpske diplomatije“ ne mora, naravno, izgledati kao „Oluja“ u Krajini, ni biti brza i efikasna poput 17-og marta 2004. Ona može, naprotiv, delovati poput tornada, srušiti s vremena na vreme po neko mesto, besneti i stišavati se periodično ali ne odstupajući od krajnjeg cilja koji Albancima možda može da zadeluje kao ostvarenje sna o Velikoj Albaniji, dok će za pojedine zemlje zapadnog sveta značiti skidanje s vrata problematičnih Srba koji još uvek imaju, u okviru granica svoje teritorije, jedan vredan punkt. Radi se, naravno, o famoznom Koridoru 10.