Kosovo i Evropska Unija: pitanje identiteta i demokratije?

Sažetak: U članku se polazi od razmatranja odnosa nacionalnih i nadnacionalnih identitetskih obrazaca u savremenoj političkoj teoriji i praksi. Autor iznosi argument da je ideja o „svetskoj državi“, suprotno samoproklamovanoj zamisli i zajedno sa idejom o univerzalnom modelu liberalno-zapadne demokratije, zapravo poslužila upravo za afirmaciju američkog nacionalnog interesa. Politički projekt SAD u protekloj deceniji realizovan je kao sinteza neopragmatizma, postmodernizma i kriptošmitijanizma, i nedostatak jasne i dosledne ideološke profilisanosti jedan je od osnovnih razloga neuspeha ovog projekta, kao i propratnog diskreditovanja ideja demokratije i pluralizma. Projekt EU, s druge strane, kao prvi transnacionalni savez u istoriji, pojmovno i praktično sadržao je mogućnost za obrazovanje političke zajednice sa drugačijim identitetskim obrascem, ali nedostatak konceptualnog okvira i saglasja oko vodećih principa doveo je do narastajućeg utiska o nerealnosti evropskog identiteta, bilo da je reč o pravnoj ili normativnoj komponenti. Kontekst u kojem se strateška konvergencija SAD i EU neprestano povećava doveo je u pitanje ne samo politički subjektivitet EU, već i evropsku ideju demokratije i strukturu međunarodnih odnosa u celini. Arbitraran odnos prema pitanju nacionalnog identiteta i međunarodnom pravu proizveo je dilemu o izboru Srbije između Kosova i Metohije i EU, čime je EU neposredno stala na stranu konstituisanja proizvoljnog „društva demokratija“, kao proizvoda ideje liberalnog intervencionizma.

Ključne reči: nacionalni identitet, demokratija, transnacionalni identitet, Kosovo i Metohija, Evropska unija, SAD, liberalni intervencionizam.

Nacionalni i nadnacionalni identiteti

Uprkos činjenici da je protekla decenija u ekonomskom, ali i u političkom i kulturnom smislu obeležena kao doba globalizacije u bezmalo svim zapadno-neoliberalnim društvima, ideja o globalnom društvu kao paradigmi savremenosti susrela se sa brojnim protivrečnostima i na teorijskom i na praktičnom planu. Odustajanje od teze o „kraju istorije“ (1) (i istovremeno jačanje ideje o novom „povratku istoriji“) pokazalo je da najdalje što se može ići kada je reč o mogućnostima stvaranja globalnog identiteta kao savršene i krajnje kategorije – a da se pri tome ne upadne u zamku puke teorijske fikcije – jeste pravac mišljenja o jednom opštem progresivističkom duhu kao superiornijem i savremenijem u odnosu na nacionalni identitet. (2) Na taj način, došlo je do specifičnog obnavljanja devetnaestovekovne ideje o progresu – sada u sprezi sa novim vidom materijalizma kao dominantnim oblikom ideologije zapadne političke prakse. (3) Jedan od paradigmatičnih i najvažnijih proizvoda ovog procesa svakako je ideja o svetskoj državi (Weltstaat ).

Međutim, s obzirom na to da je ideja o Weltstaat neretko praćena stavovima koji izričito potvrđuju da je reč o svojevrsnoj Pax Americana kao univerzalizaciji, tj. globalizaciji samoproklamovanog demokratskog poretka SAD, već na pojmovnom nivou nije sasvim jasno koliko se u pomenutom političko-teorijskom diskursu zapravo radi o pokušaju artikulacije novog oblika nadnacionalnog identiteta, a koliko o pronalaženju formule za legitimisanje upravo američkog nacionalnog interesa. Na taj način pitanje o najvišem obliku nadnacionalnog identiteta , pitanje o građaninu sveta kao pojedincu koji ostvaruje univerzalni model liberalno-zapadne demokratije neposredno se transformiše u pitanje o nacionalnom identitetu – što jednako na drugim nivoima i u sličnom smislu važi i za pitanje suvereniteta, (4) kao i za praktične oblike uspostavljanja i delovanja svetskih međunarodnih civilnih i vojnih organizacija i saveza od UN do NATO. (5)

Celokupna unutrašnja i spoljna politika SAD, utemeljena na ideji nacionalnog interesa, i na teorijskom i na praktičnom planu u savremenom obliku artikulisana je kao naročiti vid eklekticizma koji počiva na kriptošmitijanizmu (6) i pokušaju njegove univerzalizacije u postmodernom ključu. U središtu zamisli o kriptošmitijanizmu nalazi se ideja o američkom nacionalnom interesu via globalnom interesu, tj. o obliku nacionalizma sa izraženim imperijalnim karakterom, istovremeno rukovođenim mišljenjem da njegova prevlast znači uspostavljanje „najboljeg mogućeg sveta“ . Čak, međutim, i kada se ostavi po strani celokupan normativni aspekt i rasprava o ideji „političke etike“, kao i činjenica da je pokušaj formulisanja i aktuelizacije ideje o globalnom identitetu od strane SAD višestruko kompromitovan, čime su istovremeno dovedene u pitanje i diskreditovane upravo liberalne ideje demokratije , mira, tolerancije i pluralizma – ostaje pitanje da li je ova vrsta nelegitimne supstitucije, takoreći identitetske prevare, iznova pokazala da promišljanje univerzalnog humaniteta uopšte može biti sprovedeno kroz kategorije nacionalnog ili globalnog identiteta, kao i da li je moguće drugačije mišljenje o njihovom međuodnosu. (7)

Jedan od osnovnih razloga, dakle, zbog čega projekt Pax Americana kao svetske države nije uspeo (8) – sem grešaka u političkoj strategiji i taktici i nevezano od razloga etičke opravdanosti i argumenata političke etike – upravo je nedostatak principijelnosti, jasne ideologije i njenog doslednog sprovođenja. Udaljen od sopstvene liberalne tradicije (9) kao par excellance primera mogućnosti i realnosti istovremenog funkcionisanja demokratije i identiteta nacije otvorene spram univerzalnog humaniteta, savremeni projekt SAD obeležila je nedorečena sinteza neopragmatizma, postmodernizma i kriptošmitijanizma, u kojoj je sem građanskog via privatnog identiteta i povremenog izazivanja kolektivne nacionalne šizofrenije kao u slučaju „rata protiv terorizma“ (10) i temeljne ideološke izgradnje antiterorističkog diskursa i tzv. politike bezbednosti – sve ostalo dovedeno u pitanje.

Ono što se dogodilo na pojmovnoj ravni jeste nekritičko afirmisanje individualnog identiteta kao pojedinačne egzistencije konstituisane na ravni ostvarenja sopstvenih interesa (ideologija savremenog materijalizma i neopragmatizma) i nove ideje građanstva u kojoj je pojedinac prva i poslednja instanca (ideologija ljudskih prava i postmodernizam). Na taj način, implicitno je dovedeno u pitanje legitimisanje ma kog oblika kolektivnog identiteta – nacionalnog kao i nadnacionalnog – u smislu da se individualna egzistencija (najčešće utemeljena na oblicima negativne slobode) pojavljuje kao vrhovni etički i politički arbitar, čije je pravo eo ipso iznad svake obaveze. (11) Individualni identitet nadmašio je (inter)nacionalni. (12)

Stoga ni najmanje nije neobično da je i na teorijskoj i na praktičnoj ravni, naročito u poslednjoj deceniji, došlo do svojevrsnog političko-filozofskog pomeranja Zeitgeist-a u Evropu, koja je, i od najuglednijih savremenih teoretičara SAD, prepoznata kao topos za mogućnost obrazovanja nove logike i etosa zajednice. (13)

Evropska unija, kroz dugi razvojni proces, pojavila se kao prvi transnacionalni savez u istoriji i njenim obrazovanjem bez sumnje se otvorila teorijska mogućnost za drugačiju praksu političkog, kao i za formiranje novog oblika identiteta zasnovanog na osnovnim principima evropske kulturne tradicije . Ostavljajući po strani ovom prilikom pitanje evropocentrizma, koji se u radikalnoj varijanti pojavljuje kao diskurs „The West and the Rest“, (14) i činjenicu da jeste višestruko relevantno na koji način će se aktuelizovati koncept drugosti i razlike (kao i u kojem smislu se razlika pojavljuje kao konstitutivna), osnovno pitanje koje se nameće u političkom ključu prevashodno se odnosi na mogućnost obrazovanja nove zajednice i na realnost njenog identitetskog obrasca .

Evropski identitet, kao paradigmatični primer zapadnog identiteta, za razliku od privida internacionalizma SAD, nastojao je da se u proteklom periodu uobliči i prikaže kroz savez koji pre svega funkcioniše upravo kao pravna internacionalna zajednica, regulisana skupom institucija i identifikacija, od Međunarodnog suda pravde do Ženevske konvencije. U tom smislu, dilema između razumevanja Evrope kao „zajednice prema pravu“ na izvestan način odnela je praktičnu prevagu u odnosu na mišljenje o evropskom identitetu kao „zajednici prema vrednostima“. Špemanova (15) tvrdnja, prema kojoj Evropa budućnosti treba da se konstituiše kao pravna zajednica (koja prihvata i štiti manje zajednice i njihove vrednosti, ali se sama distancira od toga da se afirmiše kao zajednica po vrednostima), ispostavila se delotvornijom, s obzirom na kulturne, religiozne, etičke i druge normativne razlike koje vladaju u savremenoj Evropi, u kojoj stanje ponajviše podseća na osobitu discorida concors, imanentnu evropskom duhu – ali ovaj put nastale tek posledično, tj. kao rezultat nedostatka konceptualnog obrasca i saglasja oko vodećih principa .

U tom smislu, osnovni razlog zbog kojeg unutar tzv. evropske stvarnosti postoji rašireni osećaj da je Evropa nešto nerealno , na granici imaginarnog konstrukta i delimično fundirane savremenosti, upravo se nalazi u činjenici da se ni normativna različitost – i to ponajviše kada je reč o obrazovanju identiteta – ne može uzeti u isključujućem obliku mita o paralelnim miroljubivim koegzistencijama. To znači da je Evropu – ukoliko se teži trajnijem i postojanijem uobličenju evropskog identiteta koje nadilazi ravan briselskih paragrafa, ali i mitološkog konstrukta neutemeljenog u realnim okvirima – potrebno konstituisati na drugačijim osnovama. Tačnije, pomenuta nerealnost jednako svedoči o političkom i kulturnom fakticitetu u kojem normativna komponenta i dalje i gotovo per definitionem igra važnu ulogu u obrazovanju identiteta i zbog čega se, nakon individualnog, nacionalni identitet u praksi neretko ispostavlja kao samorazumljiviji i prvi način identifikacije. Druga stvar o kojoj svedoči nerealnost evropskog identitetskog projekta je da iako različitost možda pre svega treba tražiti u vrednostima – što je istovremeno jedna od osnovnih ideja mišljenja o savremenoj demokratiji – ipak sem jedinstva pravne zajednice, mora postojati nešto što tu zajednicu utemeljuje i uspostavlja odnos međusobne obaveznosti među njenim članovima.

Drugim rečima, to znači da je svojevrsni sine qua non evropskog, ali i svakog internacionalnog identitetskog obrasca, u bitnom smislu ipak potrebno tražiti i u vrsti normativne komponente, ukoliko se teži obrazovanju identiteta zajednice koja je više od pukog zbira svojih članova, tj. ukoliko je osnovna tendencija izgradnja identiteta koji se ne svodi na formalni identitet . Ukoliko se, međutim, ideja evropskog identiteta redukuje isključivo na njegov proceduralni karakter, što predstavlja drugi vid legitimnog interpretativnog modela i odgovara konceptu demokratskog pluralizma, onda se kao osnov evropske zajednice pojavljuje pravni proceduralizam na temelju kojeg se ovaj identitet uspostavlja. U političkoj stvarnosti Evropske unije vrsta takvog projekta sprovedena je kroz usvajanje mnoštva korpusa zakona koji predstavljaju proces usaglašavanja između više nacija, te se na taj način osnov evropske zajednice i evropskog identiteta konstituiše i zasniva upravo i pre svega na idejama legaliteta i legitimiteta.

To je kontekst unutar kojeg se javlja pitanje da li u savremenom demokratskom društveno-političkom okviru evropski identitet postoji sui generis i da li je u slučaju SAD i EU reč o dva sasvim različita politička i kulturna modela koji se fundamentalno razlikuju. (16) Na kojoj ravni diskursa se, dakle, može govoriti o evropskom identitetu a da takav govor bude različit od govora o zapadnom identitetu i identitetu Zapada u celini? Tim pre kada se ima u vidu da su političkoj stvarnosti neke od ključnih evropskih institucija (od kojih se pitanje o evropskom identitetu ne može razdvojiti), poput, u krajnjoj liniji, i same EU, bitno povezane sa transatlantskim organizacijama , od kojih neke čine i njihov sastavni deo? U sličnom smislu, dakle, postavlja se pitanje da li se Evropa danas može pojaviti kao novo ime za zapadni subjekt i za potrošeni i neuspeli projekt političkog internacionalizma SAD, oličenog u savremenoj verziji postmodernog i pragmatičnog kriptošmitijanizma?

U društveno-političkom kontekstu, međutim, koji sem ekonomskog i kulturnog konteksta predstavlja neophodni topos za ostvarenje novog evropskog identiteta, u proteklom periodu pokazalo se da je ovaj projekt na vrlo ozbiljan način upravo sâm sebe doveo u pitanje . S obzirom na to da je za EU kao odlučujući i najvažniji momenat postavljena upravo ideja pravne zajednice otvoreno kršenje sopstvenih pravnih akata, poput Ugovora o EU i Ugovora o osnivanju EZ, kao i osnovnih normi međunarodnog prava i povelje UN – što se dogodilo baš na primeru nelegalnog i nelegitimnog priznanja jednostrane nezavisnosti Kosova i Metohije od strane vodećih država članica EU – jasno svedoči da je na političkom nivou evropski identitet danas jednak zapadnom identitetu via identitetu SAD i da stoga Evropa još uvek ne postoji na način autonomnog političkog subjekta.

Svakako da su primeri za ovo mnogovrsni, a bez sumnje da je legitimno moguće navesti i kontraprimere – poput neslaganja većine evropskih zemalja sa američkim ratom u Iraku ili „ratom protiv terorizma“. S druge strane, činjenica da „ strateška konvergencija između Evrope i SAD u celoj protekloj deceniji nije bila bliža nego danas“ (17) svedoči o ubrzanom i narastajućem stepenu identifikacije između SAD i EU, koji je na mnogim nivoima već teško razlučiti. U takvom spletu okolnosti upravo pitanje Kosova i Metohije ima odlučujuću ulogu.

Srbija između Kosova i Metohije i Evropske unije

Da je upravo kosovsko pitanje iz temelja dovelo u pitanje identitet Evrope , nezavisni i samostalni politički subjektivitet EU, kao i evropsku ideju demokratije – da je stoga slučaj Kosova i Metohije posvedočio da Evropa iznova prolazi kroz svojevrsno stanje samoproizvedene političke nezrelosti – jednim delom je paradoksalno, dok drugim, međutim, upućuje na logičku i političku složenost sa dalekosežnim posledicama i po Srbiju i po Evropsku uniju, kao i po pitanju srpskog nacionalnog i evropskog identiteta i srpsku i evropsku demokratiju. Najzad, reč je o teorijskom i praktičnom presedanu kojim se otvara novo poglavlje u međunarodnim odnosima, kao i pitanje demokratije u celini.

Preciznije, pitanje priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova otvorilo je niz najozbiljnijih teorijskih i praktičnih pitanja i dovelo do novog preispitivanja odnosa među njima: pitanja države, nacije, identiteta, suvereniteta , međunarodnih odnosa, međunarodnog prava, demokratije , internacionalnog identiteta bitno su transformisana upravo novim praktično-političkim odlukama EU , tj. njenih vodećih država-članica da istupe protiv međunarodnog prava. Čin priznavanja dela teritorije suverene i demokratske države za autonomnu državnu tvorevinu, u tom smislu, nije samo par excellence postmoderni politički gest kojim se iznova pokušava afirmisati kraj ideja države i suvereniteta, kao i osnažiti nova ideja o kraju međunarodnog prava iz dosadašnje evropske teorije i prakse. Čin priznavanja u ovom slučaju istovremeno je i čin stvaranja nove etničke države na Balkanu (i to druge etničke države istog naroda), u Evropi, što za najneposredniju posledicu ima i činjenicu da se ne može legitimno tvrditi da je ideja nacionalne države i, analogno, nacionalnog identiteta, prevaziđen oblik zajedništva, neadekvatan savremenom svetu. (18) Ovo je samo jedan od očiglednih teorijsko-praktičnih paradoksa delovanja EU. Naime, s obzirom na to da se takav proces protivpravnog priznavanja nezavisnosti Kosova od strane evropskih glasnogovornika istovremeno afirmiše kao način i put za približavanje i Kosova i Srbije Evropskoj uniji (i približavanju Srbije i Kosova kao „suseda“), logički sledi da upravo obrazovanje novih nacionalnih država doprinosi uključivanju u jedini transnacionalni savez , a to je EU.

Nevolja sa ovom interpretacijom, međutim, koja bi u idealtipskom obliku mogla pronaći racionalno utemeljenje u argumentaciji o različitim nivoima ostvarenja identiteta, zajednice, suvereniteta i demokratije (i teorijski nije nezanimljiva ideja), počiva u činjenici njene selektivne primene. Srbija bi, za razliku od svog „suseda“, zapravo trebalo da prevaziđe ideju nacionalnog identiteta i odrekne se Kosova, kao par excellance primera srpskog identitetskog obrasca kako bi se priključila savezu EU. Ova vrsta teorijske i praktične selektivne primene odnosa prema nacionalnom identitetu od strane vodećih zemalja članica EU još jedan je u nizu pokazatelja ne samo temeljne teorijske konfuzije, već upravo nemogućnosti uspostavljanja evropske političke samostalnosti i u osnovi takođe proizilazi iz pristupa i političke prakse i interesa SAD. (19)

U odbrani Kosova i Metohije Srbija se na taj način našla u jedinstvenoj istorijskoj situaciji u kojoj se retko jedna država nalazi, tj. u situaciji da odbrana njenog nacionalnog identiteta istovremeno predstavlja čin odbrane evropskog identiteta i samog pojma evropskog identiteta – bilo da se on razumeva kao zajednica prema pravu ili zajednica prema vrednostima – ili u obliku sinteze ovih elemenata, u vidu evropskog građanstva kojim se uspostavlja jedinstveni transnacionalni identitet. U slučaju Kosova i Metohije afirmacija nacionalnog identiteta je upravo afirmacija transnacionalnog identiteta . Sabranost dva događaja u jednom činu bez sumnje predstavlja retku političku pojavu (a u izvesnom smislu i naročitu pojavu političkog ) i povratno takođe upućuje na činjenicu da, minimalistički govoreći, politička praksa dokazuje da nije nužno da se ova dva oblika identifikacije uvek ili per definitionem nalaze u međusobno isključujućem odnosu, što posledično otvara novi prostor za rasprave o fenomenima savremene politike i demokratije.

S druge strane, i ne manje značajno, potezom priznanja samoproklamovane nezavisnosti Kosova i Metohije Evropa je istovremeno pokazala da je u stanju da odbaci ne samo sopstvene vrednosti na kojima je sazdana (normativni okvir), već i pravne i političke principe na kojima je utemeljena i da ne može da ispoštuje ni formalni demokratski proceduralizam. (20) Sa kosovskim presedanom Evropa se odlučila da prekrši akte sopstvenog „društvenog ugovora“, specifičnog oblika demokratije, tj. ostvarenja „volje naroda“ na kojem je sazdana – poput Ugovora o EU i Ugovora o osnivanju EZ, čime je kriza evropskog identiteta dobila na novoj aktuelnosti i intenzitetu. S obzirom na presudan uticaj SAD na evropsku politiku – pogotovo na način na koji je ona obeležena kosovskim slučajem – odgovor na pitanje o tome da li je moguće razdvojiti evropske i atlantske integracije ili je reč o jednom jedinstvenom procesu evroatlantskog savezništva postaje više nego transparentan.

Poseban predmet razmatranja je pitanje kakve su posledice ovakvog političkog razvoja po ideju i budućnost Evrope, kao i prateći motiv o tome koliko je realno očekivati transformaciju evroameričkog političkog koncepta u evropski koncept . Drugo pitanje je pitanje o srpskom nacionalnom identitetu, statusu Kosova i Metohije i ulasku Srbije u Evropsku uniju. Srbija stoji pred izborom očuvanja sopstvene države sa Kosovom i Metohijom i nacionalnog identiteta s jedne strane, i višestruko problematične ideje evroatlantskih integracija i „evropskog“ identiteta sumnjivog statusa sa druge.

Kada je reč o prvom, sine qua non evropskog koncepta, nalik „prolegomeni za jednu buduću Evropu“, sadržan je u teorijskoj i praktičnoj neophodnosti distanciranja od američkog projekta kvaziglobalnog identiteta u pravcu ostvarenja pravne i političke zajednice evropskih naroda utemeljenog na demokratskom sistemu vrednosti. Da bi se projekt EU legitimisao kao evropski projekt i realna politička zajednica, potrebno je praktično afirmisati smisao „evropskog identiteta“ i njemu svojstvenog demokratskog pluralizma zasnovanog na međunarodnom pravu.

Činjenica da se Srbiji, međutim, nudi ubrzan prijem u EU upravo u trenutku kada ovaj savez demonstrira najveću političku bliskost u protekloj deceniji interesima i politici SAD i ozbiljan nedostatak sopstvenog političkog subjektiviteta – zajedno sa činjenicom da je ova vrsta ubrzanog pristupa uslovljena upravo srpskim de facto priznavanjem nezavisnosti Kosova i Metohije – svedoči da je reč o izboru između očuvanja države , suvereniteta, vladavine međunarodnog prava i koncepcije međunarodnih odnosa zasnovanih na tom pravu i anarhične postmoderne postprincipijelnosti , u kojoj se pitanja države i prava stavljaju ad acta i suspenduju na neodređeno vreme, u ime nejasnog i polurealnog suvereniteta EU i provizornog političkog pragmatizma u kojem se instrumentalizacija neretko (kao u slučaju evropskog priznanja nezavisnosti Kosmeta, uslovljenog političkim pritiskom SAD) pretvara u samoinstrumentalizaciju.

U sličnom smislu, izbor između Kosova i Metohije i Evropske unije u savremenom političkom kontekstu predstavlja izbor između pojmovnog utemeljenja i konkretnog empirijskog modela ostvarenja nacionalnog i transnacionalnog identiteta, s jedne strane, i utapanja u hibridni virtuelni model evroameričkog globalističkog individualizma, u okviru kojeg prevladavanje relativistički shvaćenog koncepta razlike koegzistira sa zajedničkim imeniteljem u formi zapadne materijalističke paradigme.

Da istorijska izuzetnost srpske situacije, međutim, nije sasvim specifična i potpuno ex nihilo, jasno je kada se ima u vidu da u onoj meri u kojoj politika Srbije prema Kosovu predstavlja odbranu upravo evropskih principa i ideje evropskog identiteta, analogno i pozicija Rusije u kosovskom pitanju, kao i niza drugih neevropskih zemalja (od Kine, Indije do Južnoafričke Republike), takođe se pojavljuje kao zalaganje za evropske vrednosti, naročito u aspektu međunarodnopravnog poretka, kakav je uspostavljen nakon 1945.

Štaviše, pitanje Kosova i Metohije moguće je razumeti jedino u kontekstu celokupnih promena zapadne teorije i prakse političkog poslednjih decenija, kao što je i otpor ovim praksama u odlučujućem smislu deo šire svetske društvene i političke borbe, koja ne samo da prevazilazi domen političkih razlika u Srbiji već se u potpunosti javlja kao deo borbe niza zemalja i divergentnih društvenih grupa protiv savremenih oblika zapadne hegemonije. Bitno je uočiti da, na taj način, Srbija u borbi za očuvanje Kosova i Metohije ne postaje ni „desna“ ni „leva“ , tj. da je reč o pitanju koje strukturno nadilazi ideološke podele i u kojem intenzitet odbrane nacionalnog identiteta na izuzetan način korespondira afirmaciji transnacionalnog identitetskog obrasca. U sličnom smislu, otpor različitim nelegitimnim političkim praksama SAD, kao i zemalja članica EU, javlja se i sa levice i sa desnice – u vidu borbe protiv globalizma, neoliberalizma ili imperijalne politike – što predstavlja dodatan argument da je borba o kojoj je reč u izvesnom smislu borba „i za jedno i za drugo.“ (21)

Demokratija, SAD i EU

Pitanje demokratije u savremenom političkom kontekstu neodvojivo je od naznačenog odnosa nacionalnih i nadnacionalnih identitetskih obrazaca, kao i konkretnih praksi društava koja se imenuju kao demokratska. Veza identiteta i demokratije istovremeno je, teorijski i istorijski, sadržana u samom pojmu demokratije, kao i u različitim oblicima njenog funkcionisanja u zajednicama. Standardna naučna klasifikacija, u okviru koje se razlikuje ideja demokratije male zajednice i ideja moderne predstavničke demokratije (prikladnije za veće zajednice) nailazi na poteškoće kada je reč o definisanju demokratije u postojećoj evropskoj paradigmi . Pojava i razvoj zajednice EU, u tom smislu, predstavlja sasvim nov i specifičan izazov za demokratsku teoriju i praksu . Činjenica da je demokratija u ovom modelu moguća i načelno ostvariva jedino ukoliko se na bitan način veže za proces konstitucionalizacije, u isto vreme upućuje na stepen relevantnosti ovog procesa, koji je opet neodvojiv od jačanja pravnog sistema EU – uokvirenog ugovorima koji definišu institucije EU – koji zemlje članice obavezuje upravo da deluju u skladu sa principima vladavine prava.

Na taj način, pitanje demokratije iznova se i u novom kontekstu pojavljuje kao strukturno povezano s pitanjem vladavine prava , što povratno upućuje na činjenicu da svaki vid kršenja ili neodređene suspenzije pravnih normi i procedura za posledicu takođe ima i direktno ugrožavanje i narušavanje demokratije . Stoga činjenica da je u slučaju Kosova i Metohije prvi put u posleratnoj istoriji došlo do nelegitimnog i nelegalnog priznanja nezavisnosti dela jedne države članice UN, uprkos svim principima međunarodnog prava, kao i afirmacije ove nelegalnosti od strane relevantnih institucija poput Evropskog parlamenta, govori upravo o tome da je na taj način najozbiljnije dovedena u pitanje sama evropska demokratija. Istovremeno, to je i jedan od razloga zbog kojeg je pitanje Kosova Evropi donelo ogromnu napetost, koja se još nije ispoljila do kraja i čije posledice ćemo u narednom periodu tek gledati. (22)

U tom smislu, priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije od strane evropskih država označilo je specifičnu vrstu pristajanja uz politiku SAD, u okviru kojeg potezi poput ignorisanja institucija UN i kršenja međunarodnopravnog poretka potvrđuju ideju o tome da je proces o kojem je reč složeniji, dugotrajniji i dalekosežniji, tj. da se pre svega odnosi na postepenu realizaciju uspostavljanja novog zapadnog postmodernog (postjuridičkog?) sistema.

U politici SAD u protekloj deceniji ova tendencija iskazana je kroz stav da UN treba zameniti nekakvom „Ligom demokratskih zemalja“ (Mekejn), što odgovara ranije uobličenoj ideji o „društvu demokratija“ (Olbrajt), dok se na konkretnom primeru Kosova i Metohije odnosi na Međunarodnu upravljačku grupu za Kosovo. Ideja o društvu koje se povremeno okuplja u cilju razmatranja vodećih svetskih problema sama po sebi, svakako, nije ni nelegitimna ni antidemokratska, ali činjenica da je posredi model koji je osmišljen za političko delovanje nezavisno i protivno postojećim pravnim institucijama posledično otvara pitanja o demokratiji u političkom identitetu EU o kojoj je reč.

U tom kontekstu postaje jasnija problematičnost ideje o novim oblicima suvereniteta koji se više ne odnose na suverenitet države, već treba da se realizuju u političkim zajednicama i savezima „više vrste“ ili sasvim da iščeznu kao anahroni modeli koji ne odgovaraju globalizovanoj stvarnosti (ideja postsuverene zajednice). Teorijska i praktična nevolja je u tome što se ove ideje neretko pojavljuju kao afirmacija demokratije – čime se obrazuje misao o demokratiji contra suverenitetu , kao paradigmi političke savremenosti koja u potpunosti korespondira naznačenoj ideji o društvu demokratija.

Na taj način, demokratija se stavlja s drugu stranu suvereniteta, čime se osnovni principi institucija poput UN – jednakost suverenih država, zaštita suvereniteta i teritorijalne celovitosti svih članica UN – ne samo na ozbiljan način dovode u pitanje već se i implicitno proglašavaju neadekvatnim za savremenu via zapadnu teoriju i praksu demokratije . Ova vrsta proizvoljne interpretacije demokratije, u kojoj se nastoje legitimisati akcije (kao u slučaju Kosova) sasvim protivno međunarodnom pravu, kao i pretpostavkama demokratije i političke stabilnosti, imaju za cilj upravo prebacivanje političkog centra odlučivanja sa relevantnih institucija na Severnoatlantsku alijansu.

U procesima uspostavljanja „društva demokratija“ reč je o stoga ne samo o problematičnoj postmodernoj viziji „demokratije u nastajanju“, već i o strukturnim promenama u zapadnoj političkoj praksi, koje na neposredan način dovode do jačanja separatističkih pokreta, porasta antizapadnih tendencija i otvaranja najozbiljnijih pitanja, kao što su temelji arhitekture bezbednosti u svetu i urušavanje celokupne konstrukcije međunarodnog prava.

Ovakva praksa „demokratskih društava“ direktno stoji u vezi sa trijumfom doktrine liberalnog intervencionizma , preko koje su SAD, a potom i EU (upravo u smislu u kojem je spoljna i bezbednosna politika EU, koja čini drugi stub u strukturi EU, uvedena i kao deo strukture NATO), u protekloj deceniji nastojali da afirmišu contradictio in adjecto u vidu demokratije sile . U tom smislu, na duboko paradoksalan način se ispostavilo da upravo kao što je politička praksa SAD ugrozila sopstvene temelje i načela demokratije, i Evropa je dovela u pitanje sopstvenu demokratsku tradiciju, priklanjajući se novim oblicima (post)suverenog zajedništva, kojima je istovremeno dovela u pitanje i evropski identitet.

Bogdana Koljević

Kosovo and European Union: Questions of Identity and Democracy?

Summary: In this article the author argues...

Key words: national identity, democracy, transnational identity, Kosovo and Metohia, European Union, US, liberal interventionism.

Bibliografija

Critchley, S., Infinitely Demanding, Verso, London-New York, 2007.

Badiou, A., Polemics, Verso, London-New York, 2006.

Negri, A. and Hardt, M., Multitude – War and Democracy in the Age of Empire, Penguin Books, New York, 2005.

Cini, M., European Union Politics , Oxford University Press Inc., New York, 2003.

Butler, J., Precarious Life – The Power of Mourning and Violence , Verso, London-New York, 2004.

Rifkin, J., The European Dream: How Europe's Vision of the Future is Quietly Eclipsing the American Dream , New York, Penguin, 2004.

Fukuyama, F., The End of History and the Last Man , Free Press, 1992.

Fukyama, F., State-Building, Governence and the World Order in the 21 Century, Cornell University Press, 2004.

Fukuyama, F., America at the Crossroads: Democracy, Power, and the Neoconservative Legacy, Yale University Press, 2006.

Habermas, J., Between Facts and Norms, The MIT Press, Cambridge , Massachusetts , 1998.

Habermas, J., The Inclusion of the Other , The MIT Press, Cambridge , Massachusetts , 1998

Levinas E., Entre Nous, Continuum, New York, 2006.

Rorty, R., „Osvrt na američki vek“, Fragmenta Philosophica , Karpos, 2007.

Fonte, J., „Liberal Democracy vs. Transnational Progessivism“, Orbis , Summer 2002.

Bodrijar, Ž., „Duh terorizma“, Nova srpska politička misao, vol. XIV, 2007, no. 1–2.

Hall, S., „The West and the Rest: Discourse and Power“, Formation of Modernity , Polity Press, Cambridge,1992.

Muller, T., „Us and Them“, Foreign Affairs , March–April 2008.

Speamen, R., „Transit – Europaische Revue“, Nr. 21/2001.

Shea, J., „Facing the Future“, The Journal of International Security Affairs, Spring 2008.

Fusnote:

1. Tezu o “kraju istorije” izneo je Fukujama prvi put u delu Fukyama, F. The End of History and the Last Man, Free Press, 1992. Ovu tezu Fukujama još uvek donekle zastupa i u delu Fukuyama, F. State-Building, Governence and the World Order in the 21 Century, Cornell University Press, 2004, ali u poslednjoj knjizi autor odustaje od sopstvene teze, na kojoj je zasnovan celokupni savremeni neoliberalni diskurs. Opširnije videti Francis Fukuyama, America at the Crossroads: Democracy, Power, and the Neoconservative Legacy, Yale University Press, 2006.

2. Fonte, J., „Liberal Democracy vs. Transnational Progessivism“, Orbis, Summer 2002.

3. O materijalizmu kao osnovnoj paradigmi Zapada videti Badiou, A., Polemics, Verso, London-New York, 2006.

4. Ovde prevashodno mislimo na savremene debate o pitanju suvereniteta, u kojima je reč upravo o tome da zalaganje za nove drugačije oblike suverenosti koja „transcendira“ suverenost države – kao i diskursi o postsuverenosti – u konkretnoj političkoj praksi najčešće afirmišu princip selekcije, po kojem je suverenost određenih država izvan i iznad suverenosti nekih drugih.

5. Kada je reč o savezu NATO, kao paradigmatičnom primeru transatlantskog vojnog saveza, jasno je da u njemu prevlast imaju SAD, koje su upravo i predvodile više od desetine najskorijih operacija alijanse. S druge strane, kada je reč o instituciji UN, stvari su nesumnjivo složenije. U tome i počiva izuzetna relevantnost pitanja Kosova i Metohije za budućnost međunarodne politike, s obzirom na to da pokušaj delegitimisanja SB UN baš po pitanju Kosova po svemu sudeći predstavlja simptom duge i dublje političke krize sa dalekosežnim posledicama.

6. Critchley, S., Infinitely Demanding, Verso, London-New York, 2007, str. 133–148.

7. Ako je, naime, teorijsko-praktični obrazac delovanja SAD u protekloj deceniji nastojao da demonstrira veštu zamenu teza u ovom smislu i odnos nacionalno-globalno predstavi kao međusobno isključujući u kontekstima u kojima bilo ideje nacionalizma ili globalizma nisu odgovarale strateškim nacionalnim interesima SAD – na pojmovnom nivou on nije uspeo da na odlučujući način legitimiše ma koju ideju o identitetu ili uspostavi njenu prevlast. U neposrednom političkom kontekstu težnja za apsolutnom dominacijom jedne nacije per definitionem morala je – kao što se na realpolitičkom planu i dogodilo – proizvesti buđenje promišljanja o savremenom obliku nacionalnog zajedništva kod drugih naroda i država, te je otud, već u svom začetku, nehotično doprinosila stvaranju nove multipolarnosti – ali i obnavljanju ideje o nacionalnom identitetu i porastu njene popularnosti. Opširnije o tome da će upravo nacionalni identiteti biti odlučujuće političke odrednice u decenijama koje dolaze videti Muller, T., „Us and Them“, Foreign Affairs , March-April 2008.

8. Da su SAD u opadanju, slažu se čak i autori poput Ričarda Rortija. Videti Rorty, R., „Osvrt na američki vek“, Fragmenta Philosophica , Karpos, 2007.

9. Reč je o tome da je savremena politička praksa SAD podjednako udaljena od sopstvenih „očeva osnivača“ i ideja DŽejmsa, Hamiltona i Medisona, kao i tradicije liberalne političke filozofije – poput DŽona Loka i Hane Arent – u kojoj se u svojim najboljim vidovima ogledala.

10. Videti npr. Bodrijar, Ž., „Duh terorizma“, Nova srpska politička misao, vol. XIV, 2007, no. 1–2.

11. Svakako da je činjenica da je ovaj diskurs istovremeno praćen kriptošmitijanskom logikom, povremeno aktuelizovanom za svrhe spoljne i unutrašnje politike SAD sasvim ambivalentna. Specifičnost konstruisanog privida političkog , međutim, počiva upravo na ovoj očitoj protivrečnosti: zalaganje za afirmaciju individualnosti prikriva kriptošmitijanizam kao paradigmatični oblik nacionalističkog ekstremizma, dok radikalizam ideje o ljudskim pravima (savremeni liberalizam) onemogućava kod pojedinca obrazovanje svesti o zajednici.

12. Istovremeno, ovo je i jedan od osnovnih razloga zbog čega je celokupan diskurs o identitetu zapao u teorijski (a onda i praktički) ćorsokak. Stvar je pre svega u tome da je u radikalizaciji i insistiranju na ideji „individualnosti“ nekako ostalo zaboravljeno da se i individualni identitet podrazumeva konstitutivni odnos s drugim na osnovu kojeg se obrazuje. Videti npr. Levinas E., Entre Nous, Continuum, New York, 2006.

13. Od najskorijih analiza videti Batler, J., Precaurious Life – The Power of Mourning and Violence, Verso, London - New York , 2004. i Rifkin, J., The European Dream: How Europe's Vision of the Future is Quietly Eclipsing the American Dream , New York, Penguin, 2004.

14. Holova osnovna ideja je da se uvek mora imati u vidu da se univerzalno „neprestano stvara“, artikuliše i reartikuliše pod uslovima kulturnog prevođenja – kao i da svaki identitet, uključujući zapadni, i „evropski“ uvek počiva na vlastitim „drugim“. Opširnije videti Hall, S., „The West and the Rest: Discourse and Power“, Formation of Modernity, Polity Press, Cambridge, 1992.

15. Spaemann, R.,„Transit – Europaische Revue“, Nr. 21/2001.

16. Rifkin, J., The European Dream: How Europe's Vision of the Future is Quietly Eclipsing the American Dream , New York, Penguin, 2004.

17. Shea, J., „Facing the Future“, The International Security Strategy Journal , Spring 2008.

18. Da nije reč o „prevaziđenom obliku“ političke zajednice, opširinije videti Muller, T., „Us and Them“, Foreign Affairs , March–April 2008.

19. Selektivni pristup nacionalizmu karakterističan je za savremenu političku praksu SAD. S jedne strane, reč je o izuzetnosti američkog nacionalizma, a sa druge o posebnom statusu koji se dodeljuje određenim nacionalnim identitetima, čije postojanje odgovara američkim nacionalnim interesima.

20. U savremenim koncepcijama kao što je kasniji Habermasov rad proceduralizam se pojavljuje kao minimalistički i osnovni uslov koji obezbeđuje funkcionisanje demokratske prakse. Opširnije videti Habermas, J., Between Facts and Norms, The MIT Press, Cambridge, Massachusetts , 1998, kao i Habermas, J., The Inclusion of the Other, The MIT Press, Cambridge, 1998.

21. Negri, A. i Hardt, M., Multitude – War and Democracy in the Age of Empire, Penguin Books, New York, 2005.

22. Reakcije koje su usledile u Španiji, Belgiji, ali i u Republici Srpskoj u prvim mesecima nakon samoproglašene nezavisnosti samo su neke od naznaka napetosti sa kojima će se Evropa suočiti.