Kosovo i Metohija, sećanje - Vila saziva Srbe

Poštovani posetioci NSPM, više je nego izvesno da takozvane „političke elite“ u Srbiji neće učiniti ništa kako bi bar pokušali da sačuvaju Kosovo i Metohiju u sastavu države Srbije. O tome šta mislimo o njima govorili smo, govorimo i govorićemo. Pitanje je: šta možemo da učinimo? Rešili smo da učinimo jedan, možda najmanji mogući korak: da se sećamo, pamtimo i volimo svoju Otadžbinu. Jednog dana, a taj dan je mnogo bliži nego što nam se sada čini, to sećanje, to pamćenje i ta ljubav, uz sve drugo što je neophodno, doprineće vaskrsu Otadžbine,  a ona će ponovo biti onakva kakva jedino može i mora da bude: uspravna, lepa, srećna i slobodna.

Koliko je do nas, mi svoj venac pletemo. Od danas, pokrećemo novi ciklus na našem i vašem NSPM: Kosovo i Metohija. S vremena na vreme objavljivaćemo narodne pesme kosovskog, pretkosovskog i postkosovskog ciklusa, pesme o Kosovu naših poznatih pesnika, kao i objavljivati ono što su veliki i umni Srbi govorili, mislili i pisali o Kosovu.

Ali, ne želimo da ovom bude samo redakcijska akcija, pozivamo vas da nam se pridružite. Kao u stara vremena kada su se pesme i priče prenosile s kolena na koleno, pronađite neku staru knjigu, ili časopis i učinite taj mali napor, da neku pesmu o Kosovu, neki zapis o Kosovu, prekucate i pošaljete elektronskom poštom redakciji (naš mejl je Ova adresa el.pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli ). Na taj način, prenećete savremenicima, ali i potomstvu deo narodne svesti, onaj Duh, srpski Duh, koji nas je održao u najstrašnijim vremenima, obnovio i doprineo da budemo priznati i poštovani kao narod. 

Za početak podsećamo vas na narodnu pesmu "Vila saziva Srbe" i "Natpis na kosovskom mramornom stubu" despota Stefana Lazarevića.

VILA SAZIVA SRBE

Narodna pesma

Zakliktala zagorkinja vila

I saziva Srbe sa svih strana:

„Aoj, Srbi, moja braćo draga,

Jeste l` igdje na životu svome;

Ne čujete l` mnogu braću svoju,

Kako pište u okovi teški,

Kao ljuta u procjepu guja.

Slobode je željno srpsko roblje,

Po Kraljevića Srbiji Staroj

I Makedoniji zemlji slavnoj,

Bosni i Hercegovini kršnoj,

Po Hrvatskoj i Slavoniji ravnoj,

Kitnom Sr`jemu, Bačkoj i Banatu;

Tuđin im je zemlje pritisnuo,

Na muke ih stavlja svakojake,

Sve što j` Srbu od vajkada sveto,

To mu tuđin sada gazi kleti.

Može li vam duša to podn`jeti?

Brus`te britke đorde, pun`te puške,

Na dušmana kleta svi se diž`te,

Tjerajte ga sa ognjišta svoga,

Sa ognjišta svoga djedovoga!

Budete li složni kao braća, Daću vama srce Obilića

I daću vam snagu Kraljevića,

I niko vam nauditi neće.

Ne budete l` složni kao braća,

I pravo je, da vas tuđin gnjavi,

Pjesma pjeva Miloš Obilića,

Pjesma pjeva Vuka Brankovića,

Obilića uzdiže i slavi,

Brankovića kune i proklinje.

Ne budite nigda Brankovići.

Već budite dični Obilići,

Pa će opet ono srpsko biti,

Što je negda u davnini bilo.“

Despot Stefan Lazarević

NATPIS NA KOSOVSKOM MRAMORNOM STUBU

Čoveče koji srpskom zemljom hodiš,
bilo da si stranac ili ovdašnji,
ma ko da si i ma šta da si,
kada dođeš na polje ovo, koje se zove Kosovo,
po njemu ćeš celom ugledati puno kostiju mrtvih,
a među njima videćeš tada kameno biće,
mene krstolikog i osvećenog
kako nasred polja uspravno stojim.

O ljubljeni,

Nemoj da prođeš, nemoj da previdiš
kao nešto bezvredno i tašto,
već te molim priđi i približi se meni
i razmotri reči koje ti prenosim,
pa ćeš razumeti tako, zašto i kako,
a i zbog čega ja ovde stojim, jer istinu ti govorim,
ne gore od živog stvora.

Sve ću po istini izvestiti

O onome što se zbilo.

Ovde je nekada bio veliki samodržac,
čudo zemaljsko i vladar srpski,
po imenu Lazar, veliki knez,
pobožnosti nepokolebljivi stub,
beskraj bogopoznanja i mudrosti dubina,
ognjeni um, zaštitnik stranaca,
sirotinji pomoć i hranitelj gladnih,
tužnima milost i utešitelj,
onaj koji voli sve što Hristos hoće,
jer ka ovome stremi svojom voljom

i još sa svojim nebrojenim mnoštvom,
što je pod njegovom rukom:

jaunaci hrabri, junaci dobri,
junaci,  vaistinu, na reči i na delu,
kao sjasjne zvezde blistaju,
kao zemlja cvetovima prošaranim,
odeveni u zlato, kamenjem dragim ukrašeni,
i silni  konji odabrani, zlatosedlani,
a na njima konjanici predivni i krasni,

najplemenitiji i slavni.

Kao dobri pastir i vožd,
mudro jaganjce slovesne privodi
da u Hristu okončaju slavno
i da budu stradanja venac
učesnici u višnjoj slavi.

Zato složno i bezbrojno mnoštvo
zajedno sa dobrim i velikim gospodinom,
hrabre duše i  najtvrđi u veri,
kao na lepi dvorac i na opojni pir,
na neprijatelja se ustremiše

i pravog zmaja zgaziše,
i ubiše divlju zver i protivnika velikog
a nezasit ad koji proždire sve,
kažem vam Murata i sina njegova,
porod aspide i guje,
štene vasiliska i lava,
a sa njima drugih, ne malo.

O čudesa Božijih sudbina!

O prijatelji,

hrabri stradalnik
bezakonim agarjanskim  rukama
uhvaćen bi

i kraj mučeništva dostojno prima
i mučenik Hristov biva,
Lazar veliki knez,
jer ne poseče ga niko drugi,

do sama ruka Muratovog sina, krvnika tog.

I sve ovo rečeno završi se
6897. godine,

dvanaestog 12 indikta, petnaestog dana meseca juna

u utorak,
bio je šesti ili sedmi čas.
Ne znam. Bog zna.

Preuzeto iz „Srpske rodoljubive pesme“ Cvetnik, Novi Sad, Prometej, 1999, sabrao: Dejan Tomić

Prepev je, najverovatnije, iz srpske prečanske štampe XIX veka.

Priredio: Đorđe M. Srbulović