Kosovo i Metohija u 2011. – Sever na dnevnom redu

Sever Kosova i Metohije je ključaonica kroz koju će se ili otključati ili zaključati pitanje Kosova i Metohije - Borislav Stefanović

Povratak Srba na Kosovo i Metohiju je ravan nuli - Zvonimir Stević

Mladi odlaze, starci umiru i to je to - Velja, selo Gornje Kusce, kosovsko pomoravlje

Srpske vlasti su još od završetka Prvog svetskog rata zanemarivale kosovsko pitanje. Kao da ih posle oslobođenja Kosova od Turaka ono nije zanimalo, bavile su se njime samo onoliko koliko moraju ili im je pak služilo kao povod za neke druge stvari. Između dva rata bila je istorijska prilika da kosovsko pitanje bude rešeno u korist Srba i to bez ikakvog uslovljavanja sa strane. Prilika nije iskorišćena i istorijsko klatno se, kako to obično biva, okrenulo u korist Albanaca, sa dolaskom komunista na vlast posle Drugog svetskog rata, kada Kosovo dobija granice i autonomiju. Druga, ne više tako povoljna, prilika za Srbiju bila je krajem 1980-ih godina. Više se nije moglo, kao između dva svetska rata, odlučivati o Kosovu bez velikih sila, konkretno SAD, koje su posle pobede u hladnom ratu ostale jedina super-sila. I umesto da u SAD pokuša da nađe zaštitnika za vodeću ulogu u regionu, pa tako i u vezi sa Kosovom i Metohijom, tadašnja vlast kreće u avanturu borbe za jugoslovensko nasleđe, zanemarujući odnos snaga u tadašnjem svetu. Treća, mnogo nepovoljnija nego prethodna, ali ipak prilika, bili su pregovori u Rambujeu početkom 1999. godine, kada Beograd nije pristao da, doduše kao slabiji partner, deli vlast sa velikim silama i Albancima na Kosovu i Metohiji. Četvrta mogućnost da se makar nešto sačuva bila je Đinđićeva namera o podeli skraja 2002. godine, ali je ostala samo namera, propala sa Đinđićevim ubistvom. Sada, na početku druge decenije 21. veka, srpska kosovska politika svela se na neizvesnu pregovaračku borbu za sever Kosova. I dok su 2010. godinu obeležili za Srbiju negativno savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde UN, izveštaj Dika Martija o umešanosti delova albanskog političkog vrha u trgovinu ljudskim organima (srpskim) i pitanje severa Kosova u najavi, već je sam početak 2011. godine slutio da će vlasti u Prištini sinhronizovano sa KFOR-om krenuti u osvajanje srpskog severa Kosova.

U januaru je na prelazu Jarinje počelo oduzimanje novih srpskih tablica i zabrana kretanja vozila sa tim tablicama, a u februaru je komandant KFOR-a nemački general Biler sever Kosova označio kao područje na kome su „bezbednosni rizici veći nego u ostalim delovima Kosova“ zbog sprege organizovanog kriminala i radikalnih struktura spremnih na nasilje. Međunarodna krizna grupa u martu predlaže da sever dobije najširu autonomiju a da Beograd zauzvrat prizna Kosovu nezavisnost. U aprilu je na Kosovu obavljen popis, koji su Srbi bojkotovali, jer ga nisu organizovale UN, a u maju vrh kosovske policije naređuje rotaciju četvorice Srba, šefova policije u opštinama na severu gde su Srbi većina. Naređenje je odbijeno, a šefovi policije dobijaju podršku rukovodstva opština, jer nisu konsultovane lokalne samouprave. Kosovska vlada 20. jula zabranjuje uvoz srpske robe na Kosovo, a 25. jula specijalna jedinica kosovske policije zauzimanjem administrativnih punktova Jarinje i Brnjak započinje borbu za srpski sever. Lokalni Srbi odgovaraju blokadom puteva koja je nevoljko prekinuta kada je krajem godine u okviru pregovora Beograda i Prištine postignut sporazum o upravljanju administrativnim prelazima.

Srpsko-kosovskoalbanski pregovori pod okriljem EU počeli su 8. marta i održani u devet krugova sve do 3. decembra. Prvi put od kada su predstavnici Beograda i Prištine počeli da pregovaraju postignuti su konkretni rezultati (ukoliko ne računamo pregovore grupe „Tri plus tri“ iz druge polovine 1990-ih kada su srpske vlasti ustupile Albancima nekoliko fakultetskih zgrada). Postignut je dogovor o matičnim knjigama, katastru, slobodi kretanja, carinskim pečatima, univerzitetskim diplomama i integrisanom upravljanju prelazima. Nije lako proceniti da li svi ti dogovori predstavljaju, u političkom smislu, ustupak Beograda Prištini ili Prištine Beogradu, ali njihova realizacija mogla bi da olakša život i Srbima i Albancima sa Kosova i Metohije. U svakom slučaju govore o nemoći Beograda i, istovremeno, o shvatanju realnog odnosa snaga u vezi sa kosovskim pitanjem.

Kao što je jedan zvaničnik vlade u Beogradu pretprošle godine ocenio da je mišljenje MSP UN traženo „da bismo dobili predah u diplomatskoj akciji da se spreči priznanje nezavisnosti“, tako je Borko Stefanović u martu prošle godine otkrio da se „naša državna politika po pitanju KiM u poslednje tri godine kretala u pravcu dobijanja šanse za pregovore. Zbog toga smo išli i na Međunarodni sud pravde, Generalnu skupštinu UN... sprečavali priznanja“ (Politika, 28. 3. 2011). Ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović upotpunio je krajem godine Stefanovića, dodajući kako je cilj tehničkih pregovora „da se u određenom momentu... raspravlja o političkom, odnosno o statusnom pitanju (V. novosti, 22. 12. 2011). Predsednik Tadić je isto tako bio konkretan kada je rekao da „ne možemo da dobijemo sve i da ćemo više da izgubimo nego što ćemo da dobijemo“ (Politika, 14. 11. 2011), a Ivica Dačić konstatovao je (prekasno) da „postoje dva Kosova, srpsko i albansko“ (Politika, 4. 10. 2011) i „da se drugi deo gde žive Albanci odvoji“ (Politika, 16. 5. 2011). Ima i drugačijih mišljenja, posebno na severu Kosova odakle je načelnik kosovoskomitrovačkog okruga Radenko Nedeljković, inače kadar demokrata, poručio da su „postignuti dogovori Beograda i Prištine štetni“ jer nisu doprineli „poboljšanju kvaliteta života... već pomažu instaliranju kosovskih institucija“ (V. novosti, 29. 12. 2011). Četiri srpske skupštine na severu zaključile su u oktobru, pored ostalog, da ne treba primenjivati postignute dogovore između Beograda i Prištine, da pregovore treba vratiti u okrilje UN i da na sever Kosova dođu srpska policija i vojska. Iza ovakvih stavova stoji želja da se stanje vrati na period pre 25. jula (zahtev za povratak srpske policije i vojske u skladu sa Rezolucijom 1244 ima isključivo političko-deklarativnu konotaciju), odnosno da se kosovsko pitanje zamrzne do povoljnijih međunarodnih okolnosti za srpsku stranu. I najavljeni referendum za februar ove godine u organizaciji četiri opštinske skupštine na severu Kosova, na kome bi građani trebalo da se izjasne da li prihvataju kosovske institucije u tim opštinama, u funkciji je nastojanja da se održi stanje zamrznutog konflikta. Koliko god ova opcija može nekom izgledati povoljno, njeno produženje ili trajanje do promene međunarodnih prilika, u sadašnjem trenutku ne izgleda ostvarivo. Čak ukoliko bi i krenulo po zlu za EU, pitanje je, s obzirom na posledice koje bi se odrazile na čitav svet, da li bi Srbija mogla da na pravi način iskoristi situaciju i vrati se na Kosovo.

Sadašnju srpsku realnost u vezi sa Kosovom oslikavaju reči prvog srpskog pregovarača Borislava Stefanovića: „Nemamo mi nešto u ruci, pa da im ne damo, nego mi pokušavamo nešto da oduzmemo iz čvrsto stisnutih ruku“ (Politika, 20. 10. 2011). A šta je to što se pokušava uzeti iz čvrsto stisnutih albanskih ruku, predsednik Srbije i DS Boris Tadić formulisao je na sednici Glavnog odbora demokrata na sledeći način: „Osnov za rešenje kosovskog problema, uz nepriznavanje nezavisnosti Kosova, jesu: specijalne garancije za Srbe južno od Ibra, zaštita državne i građanske srpske imovine, poseban status za manastire i svetinje i specijalno rešenje za sever Kosova“ (Politika, 12.12.2011.). Proteklu deceniju obeležila je (pokazalo se neuspešna) srpska politika za Kosovo i Metohiju sadržana u sloganu „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ u nekoliko varijacija, a sada je, u iznudici, izazvanoj borbom za sever, formulisana nova politika, koja više ne insistira na makar i formalnom zahtevu za ostankom Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Sve se svelo na to da Srbija ne prizna Kosovo. Od četiri osnovna zahteva, u tri se traže specijalne garancije, odnosno poseban status i specijalno rešenje. A to tek treba ispregovarati i odobrovoljti i ubediti SAD, Nemačku, Veliku Britaniju i Fancusku da pristanu. Predsednik Tadić najavio je na samom kraju 2011. da ima jasan plan za Kosovo i Metohiju i da će to rešenje „Srbija i formalno predložiti kada se proceni da ono može biti delotvorno.“ (V. novosti, 31. 12. 2011). Tadić je nedvosmisleno i otvoreno priznao da o „Kosovu suštinski odlučuju velike sile, članice Saveta bezbednosti, plus Nemačka” te da Srbija mora da pronađe saveznike, tim pre što se „politički proces vezan za Kosovo privodi kraju, što smanjuje manevarske mogućnosti” (Nedeljnik - dodatak Presa, 11. 1. 2012). Spominje se pri tom model Severne Irske, Južnog Tirola, Olandskih ostrva ili nekih rešenja sa prostora bivše Jugoslavije, šta god to sve značilo.

Ukoliko je tačno da SAD i EU žele da što pre reše kosovsko pitanje, vlastima u Beogradu trebaće čarobni štapić da sve te specijalne statuse za Srbe i srpsko na Kosovu i Metohiji ostvare na pravi način: da bez priznavanja nezavisnosti postoji i srpsko Kosovo i Metohija koje će na delotvoran način biti zaštićeno i poželjno za ostanak i povratak. Što se povratka tiče, izgledi, međutim, nisu dobri. U Informatoru o radu Ministarstva za Kosovo i Metohiju iz decembra 2011. nema podataka o registrovanom povratku Srba na Kosovo i Metohiju u prošloj godini. Postoje samo podaci za 2010. (393 osobe) i 2009. godinu (631 lice). Da li to znači da se u prošloj godini niko (registrovano) nije vratio na Kosovo i Metohiju? A koliko je otišlo Srba, niko ne otkriva ili se evidencija i ne vodi? Ne zna se ni koliko Srba živi na Kosovu i Metohiji. Srbi nisu popisani ni na kosovskim ni na popisu u Srbiji.[1] Nema, dakle, (evidentiranog) povratka, ne zna se da li i koliko Srba je otišlo i odlazi sa Kosova i Metohije, ne zna se tačno ni koliko Srba živi na Kosovu i Metohiji. Možda se ovo i namerno čini kako bi se manipulisalo brojem Srba na Kosovu i Metohiji. S druge strane, zna se da je u poslednjih 12 godina Srbija za Srbe na Kosovu i Metohiji iz budžeta dala preko 6 milijardi evra, a ministar za Kosovo i Metohiju Bogdanović je pre neki dan konstatovao ono o čemu se već godinama priča, da taj novac „nije uvek stizao na pravu adresu“ kao i „da nema dileme da su se tako pojedinci obogatili i da je posao istražnih organa da utvrde ko je profitirao na srpskoj nesreći“ (Pres, 17. 1. 2012). U nepovoljnim međunarodnim okolnostima i višegodišnjem više nego zapuštenom tretmanu srpskog stanovništva od strane srpskih vlasti, krenulo se da spase šta se spasiti može. Državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju i predsednik kosovometohijskih socijalista, iskusni političar Zvonimir Stević ocenio je u septembru prošle godine da stanje na Kosovu i Metohiji „nije nikada bilo teže, čak ni 1999. godine” (Jedinstvo, 26. 9. 2011).

Koliko nam u ovoj godini realpolitika Beograda može pomoći da se sačuva srpsko Kosovo? Ukoliko ne ranije, prvi test, biće u proleće. Da li će i Srbi na Kosovu i Metohiji moći da glasaju na republičkim i lokalnim izborima koji će biti održani u Srbiji? (23. 1. 2012)

[1] Rezultati popisa na Kosovu iznenadili su mnoge, a posebno Albance, jer je, prema preliminarnim rezultatima, popisano oko 1,8 miliona stanovnika, a računalo se da na Kosovu živi 2 do 2,5 miliona Albanaca. Većina Albanaca razočarana je i stanjem na Kosovu. „Država ne funkcioniše ili je tajno upetljana u prljave poslove”- ocenio je Ramadan Jazi, istraživač sprege politike i kriminala na Kosovu. Pridružuje mu se i Artan Mustafa, koji se bavi korupcijom na Kosovu: „Narod je istinski verovao da će bez Srbije biti bolje i da će političari raditi u korist, ljudi, a ne za sopstveni džep.” Uprkos tome, kao i ozbiljnim optužbama da je povezan sa trgovinom ljudskim organima, Hašim Tači i dalje je premijer i ima podršku SAD. Počelo je, doduše, suđenje bliskom Tačijevom saradniku Fatmiru Ljimaju za ratne zločine kao i još jednom broju čelnika bivše OVK, ali istraga na osnovu izveštaja Dika Martija još je na početku i poverena je Euleksu, a ne UN.