„Kosovo i Metohija – 13 godina posle agresije NATO“

Naša zemlja i narod bili su pre 13 godina žrtve agresije NATO pakta. Tokom agresije živote je izgubilo više preko 3.500 naših sunarodnika – boraca za odbranu zemlje, policajaca, dece, žena i starih osoba. Koliko je sunarodnika umrlo od posledica ranjavanja i upotrebe oružja s osiromašenim urnijumom, koliko ih i danas umire teško da će se ikada utvrditi. I danas senjima klanjamo sa najdubljim pijetetom i obećanjem da žrtve i stradanje nikada nećemo zaboraviti.

Agresija protiv Srbije je nastavljena drugim sredstvima sve do današnjih dana. Ona se sprovodi političkim, ekonomskim, finansijskim, propagandnim i drugim pritiscima, ucenama i manipulacijama. Njeni ciljevi su od razbijanja Jugoslavije, preneti na teren drobljenja Srbije i srpskog naroda. Srpski narod se cepa nasilnim iscrtavanjem novih granica. Arogancija, revanšizam i rasizam predstavnika pojedinih država prema Srbiji i srpskom narodu teško da se mogu prikriti. Sudeći poponašanju i izjavama ambasadora takvih država u Beogradu, pitanje je da li oni, uopšte uzev, i žele da svoju aroganciju prikrivaju. Vlade pojedinih članica NATO-a pritežu Srbiju koristeći svoju dominaciju u Brislu, generale u Prištini, bankare u Vašingtonu ili Frankfurtu.

Trinaest godina posle…

Svakome je postalo jasno da cilj takve strtegije nisu bili ni demokratija, ni ljudska prava, već drobljenje Jugoslavije i Srbije i drakonsko kažnjavanje celog srpskog naroda. Pred očima sveta i Evrope, takva strategija odvija se danas otimanjem Kosova i Metohije, nemilosrdnim razaranjem srpskog nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta srpskog naroda.

Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 kojom se garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, svedena je na smokvin list kojim se pokušava prikriti taktika puzećeg priznavanja nezavisnosti ilegalne tvorevine zvane „Republika Kosovo“. Taj dokumenat za svaku članicu Ujedinjenih nacija predstavlja najveću međunarodno-pravnu obavezu a za Srbiju ima trajni, istorijski značaj. Taj dokumenat čiju bi celinu i suštinu grčevito branila svaka nacionalna i državna vlada, sveden je na tzv. „fusnotu sa zvezdicom“. U istu ravan sa neobaveznim, savetodavnim mišljenjem Suda pravde. Paradoksalno je i žalosno da se danas na rezoluciju Saveta bezbednosti češće pozivaju komandanti KFOR-a i razni komesari UMIK-a kada ograničavaju elementarna ljudska i demokratska prava Srba u Pokrajini, nego Vlada Srbije. Kao da joj je lakše da se i sama pridruži pritiscima na svoje sunarodnike, nego da ih štiti pravnim, političkim i diplomatskim sredstvima!

Pitanje statusa pokrajine Kosovo i Metohije kao suštinskog problema i suštinske teme procesa, gotovo, više niko ne pominje. Umesto o statusu Pokrajine, kako je definisan rezolucijom Saveta bezbednosti 1244, Beograd nudi pregovore o „četiri tačke“. U vezi sa ovim treba podsetiti da status Severa Pokrajine nije i ne može biti zamena za rešavanje pitnja statusa Kosova i Metohije.

Trinaest godina posle…

Srbi na Kosovu i Metohiji nemaju slobode kretanja, nemaju izvesnosti, svakog dana nekoga od njih zatvore, pretuku, zastraše. Za mnoge je sloboda i dalje – život u krugovima bodljikave žice. Oko 230.000 Srba i drugih nealbanaca proteranih iz Pokrajine terorizmom i planirnim etničkim čišćenjem, nema mogućnosti da se slobodno i bezbedno vrati u svoje vekovne domove i na svoja imanja. Suštinski uzrok tome nalazi se u otvoreno diskriminatorskoj politici vodećih članica NATO-a prema srpskom narodu. Ta politika je skrivena iza licremernog stava zapadnih političara koji glasi – etničko čišćenje nije dopustivo, ali može biti celishodno. Bar kada je reč o delovima proteranog srpskog naroda, o čemu ovaj primer neoborivo svedoči.

Uspostavljena je ilegalna međudržavna granica na mestu nekadašnje administrativne linije. Tzv. „integrisana kontrola“ je cinični izraz za dovođenje albanske policije i carine na prelaze, i nasilno pretvaranje još jednog dela srpskog naroda nacionalnu manjinu. Još jedan eksperimenat „in vivo“. Verovatno će uslediti „integrisani civilni sektor“ u opštinama na severu Pokrajine kako bi se u javne službe, sudstvo, zdravstvo u Kosovskoj Mitrovici, na primer, doveli Albanci iz Prištine?

Trinaest godina posle…

Demaskirane su mnoge laži kojima su se vlade zemalja članica i neki unutrašnji politički faktori služili da bi opravdali agresiju na Srbiju i Crnu Goru. Prva i verovatno najveća laž bila je da je problem Kosova i Metohije problem nedostatka demokratije u Srbiji, a ne albanskog separatizma, terorizma i teritorija. Demokratska vlast i njena struktura po volji agresora, postoji više od decenije. Da li je i kako problem Kosova i Metohije rešen? I druge obmane i laži poput insceniranog Vokerovog „masakra u Račku“, Šarpingovog „plana potkovice“ i „sporazuma“ iz Rambujea - su razobličene. Istina izbija na površinu i sve će brže.

Učinci neokolonijalističke i rasističke politike „štapa i šargarepe“, bespogovorne pokornosti  Vašingtonu i Berlinu i jednostrane spoljne politike vidljivi su na Kosovu i Metohiji, ali i u celoj Srbiji, u stanju nacije. O obmanama i fazama „standardi pa status“, „i standardi i status“, „status, bez standarda“, „statusno neutralni“ Euleks, odustajanje od svoje rezolucije u UN i ekspresno prihvatanje diktata preko Brisla – manje više, sve je poznato.

Trinaest godina posle…

Jasno je da strategija drobljenja, slabljenja i „prevaspitavanja“ Srbije da bi zavolela agresore, nije završena. Njeni nosioci i izvršioci ne odustaju od „uspešnih“ metoda, niti od usluga separatizama u budućnosti.

Napravljena je provalija između Beograda i dela srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Uskogrudošću, strančarenjem i inadžijskim mentalitetom Srbija je podeljena na nekakve „prvu“ i „drugu“. Kakvog li zadovoljstva srpskih neprijatelja kad njihovu politiku – podeli pa vladaj sprovodi srpska ruka!

Diskontinuitet je vrhunski kredo. U njegovo ime, istorija je revidirana, prekinuta i odbačena. Za gresku Srbije su proglašeni čitav 19. i 20. vek. Srbija je „na pravom putu“ tek od oktobra 2000. Od tada Beograd je u oblacima posle-istorijskog, mondijalističkog raja. Za jedinu opciju oktroisano je zbližavanje sa agresorima i udaljavanje od istorijskih saveznika i prijatelja. Da li se sećate upozorenja Arčibalda Rajsa koji kao da danas govori – vi prijatelje nogom ćušite a neprijateljima crveni tepih postavljate? Ili, slavnog De Golovog generala Pjer-Mari Galoa, najpoznatijeg evropskog humaniste i književnika Petera Handeka i mnogih drugih srpskih prijatelja!? Da li se sećate izveštaja Vilija Vimera kancelaru Gerhardu Šrederu od 2. maja 2000., ili Ditmara Hartviga kancelarki Angeli Merkel od 26. oktobra 2007? Kome verujete?

Trinaest godina posle...

Gospodo, vratite se rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 i zatražite da i drugi izvrše svoje međunarodno-pravne obaveze onako kako od Srbije zahtevaju da ona to čini. Narod, i onaj deo na Kosovu i Metohiji i ovaj u unutrašnjnosti Srbije, treba slušati i u međuvremenu od izbora do izbora. Taj narod, njegov položaj je jedina valdina ocena politike i političara. Odlučivanje jeste pravo i odgovornost vlasti, ali uvek je tu i pitanje - odlučivanje u čiju korist? Srbije, naroda, ostanka na vlasti, ili stranih mecena koji u hladovini Kluba privrednika, prave koalicije i vode kadrovsku politiku Vlade? I vlast je dužna da veruje narodu koji predvodi. Dvoličnost je nečasna, kao i trgovina državnom teritorijom. „Kandidatura“ i izbori nisu vrednosti uparene sa državom i nacionalnim identitetom. „Vikiliks“ nije ekces, to je detalj ubrzane istorije. Partnerstvo i saradnju treba graditi sa svima. Ali, treba se vratiti osvedočenim prijateljima i saveznicima koji su više nego partneri. Gospodo, istorija tek počinje, a prijateljstvo se čuva i gradi pre nego što ustreba.