Kosovo ipak nije država

Nakon što je Međunarodni sud pravde u julu prošle godine doneo Savetodavno mišljenje o “deklaraciji nezavisnosti” Kosova, u medijima se pojavilo na desetine članaka koji su se bavili tim pitanjem. Autori su otvoreno i opravdano izražavali svoje nezadovoljstvo i bes. Međutim, upadljivo je da samu odluku, kao ni oprečna mišljenja četvorice sudija koja su glasali protiv, niko nije analizirao na način koji bi dokazao da Kosovo, u međunarodno-pravnom smislu, ne ispunjava uslove državnosti. Elemenata za takav zaključak ima na pretek, a pregovori se približavaju.

Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde (MSP) od 22. jula 2010. godine je sročeno na takav način da se (ne)upućeni čitalac sa pravom može upitati: da li ovo mišljenje predstavlja pravni akt koji liči na pravnu “kofu” iz koje voda lipti na sve strane ili je to akt koji je donet da bi se tumačio i u korist Srbije? Verovatno da će većina čitalaca od ove dve opcije odmah izabrati prvu. Ja se opredeljujem za obe. To mišljenje niti drži vodu, niti se kategorično može tumačiti kao poraz Srbije kakvim ga neki predstavljaju, baš zato što je neodrživo. A kada se tome pridodaju i četiri oprečna mišljenja sudija koje su glasale protiv (Koroma, Benuna, Skotnikov i Tomka), postavlja se pitanje zbog čega je naša vlast tako defitistički reagovala na ovu odluku i podlegla zahtevima EU koji su pred nju postavljeni.

Tačno je da je naš pravni tim pre mišljenja MSP-a znao za postojanje Savetodavnog mišljenja Vrhovnog suda Kanade po pitanju eventualne secesije Kvebeka. Takođe mu je bio poznat način na koji je pitanje u tom slučaju bilo sročeno, kako to navode kritičari formulacije našeg pitanja MSP-u.

Jer, MSP u svom mišljenju navodi da deklaraciju nezavisnosti nisu donele privremene institucije Kosova, ustanovljene rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244. Tu deklaraciju je donelo 109 osoba koja sebe nazivaju “izabranim predstavnicima naroda Kosova.” i to delajući van pravnog poretka ustanovljenog rezolucijom 1244. Tako nam kaže MSP. Odista, kako Kosovo može biti nezavisna država kada se ni ne zna u kom kapacitetu su delala lica koja su objavila njegovu “nezavisnost”? MSP kaže da ta lica nisu ni kosovska skupština. Pa ko je to onda? Koga su to države koje su priznale Kosovo uopšte priznale? U svom oprečnom mišljenju marokanski sudija Benuna kao mantru ponavlja, a i odgovara: “sto i nešto više lica”![1]

Tačno je da je naš pravni tim pre mišljenja MSP-a znao za postojanje Savetodavnog mišljenja Vrhovnog suda Kanade po pitanju eventualne secesije Kvebeka. Takođe mu je bio poznat način na koji je pitanje u tom slučaju bilo sročeno, kako to navode kritičari formulacije našeg pitanja MSP-u. Nisam advokat našeg pravnog tima. Ali, ruku na srce, pre nego što se MSP oglasio, nisam primetio da je i jedan pravni stručnjak smatrao da je naše pitanje takvo da ga iskusne sudije MSP-a ne bi mogle pravno identifikovati ili valjano reformulisati. Jer, one imaju i pravo da ga reformulišu, ne menjajući suštinu, da bi se došlo do zadovoljavajućeg odgovora. I u tom smislu, sudija Benuna postavlja krucijalno pitanje: da li je moguće da sudije MSP-a nisu shvatile ono što ih je pitalo 77 članica Generalne skupštine UN? Zvanično, MSP-u se sa pitanjem obratila GS UN, usvojivši srpski predlog. Ili drugim rečima, pita se časni sudija Benuna, da li je baš moguće da ni jedna od ovih zemalja članica GS UN nije pravilno shvatila šta znači pitanje koje je postavljeno MSP-u!? Pre će biti da smo suočeni sa situacijom u kojoj se pravni formalizam koristi za davanje besmislenog mišljenja u kojem se sudije pretvaraju u hohštaplere koji “ne razumeju” čemu vodi deklaracija nezavisnosti i koji su njeni efekti po suverenitet jedne zemlje. I dok strogo formalno tumače naše pitanje, sudije MSP-a daju odgovor na pitanje koje im uopšte nije postavljeno.

Jer, krucijalno, pitanje sudu je bilo “da li je deklaracija nezavisnosti privremenih institucija samouprave Kosova u skladu sa međunarodnim pravom”? I isto tako krucijalno, MSP je dao odgovor koji nema veze sa pitanjem! Naveo je da deklaraciju nezavisnosti nisu donele privremene institucije Prištine već “sto ili nešto više lica”. Stoga, Kosovo nije država. I zato su sa pravom četiri suprotstavljene sudije, u svojim oprečnim mišljenjima, navele i da je MSP morao odbiti da da odgovor na postavljeno pitanje pošto je pitalje bilo o legalnosti deklaracije privremenih institucija Prištine, a ne nekog drugog.

Dakle, nezavisnost od Srbije je objavilo 100 i nešto više lica. Istovremeno, MSP navodi da je rezolucija 1244 i dalje na snazi, ali da su navedena lica delala mimo pravnog režima ustanovljenog tom rezolucijom. MSP takođe navodi da se ne bavi pitanjem da li Kosovo ispunjava uslove za postojanje kao država, niti da li su priznanja Kosova legalna i da li prozvode pravno dejstvo. Pa zašto su se u svetlu ovakvih “intelektualnih konstrukcija”, kako ih naziva potpredsednik suda Tomka iz Slovačke[2], naše vlasti toliko uplašile i doživele mišljenje MSP-a kao poraz zbog koga moraju da ubace kljun pod krilo kao kokoška u suton?

Da, tačno je da u međunarodnom pravu nema ničega što sprečava 100 i nešto lica da proglase nezavisnost Voždovca od Srbije. Pravni efekat takve deklaracije i ne bi bio mnogo drugačiji od kosovske deklaracije. Ne čudi da su posle mišljenja MSP-a bili odista oduševljeni kosovski Albanci, ali da našu vlast tim nesuvislim mišljenjem toliko preplašiše Vestervele, Eštonova, Klintonova i ostali, zaista je za čuđenje. Za čuđenje je i da se posle tog mišljenja nije stalo na loptu, uradila jedna ozbiljna međunarodno-pravna analiza koja bi bila prezentirana javnosti u vidu oglasa u svim medijima, a tek zatim vukli dalji potezi. Umesto toga, naša skupština, puna “međunarodnih pravnika”, je odmah usvojila jednu rezoluciju, zatim ju je vlast izmenila pa je na Ist River neovlašćeno od skupštine odnela drugu. Odista, kada se čita mišljenje MSP-a, iako je nepovoljno po nas, stiče se utisak da bi od njega zazirali samo pravnici pero-lake kategorije. Slika koliko to mišljenje ima autoriteta u svetu je činjenica da je nakon njegovog donošenja svega pet država priznalo Kosovo. Gvineja Bisao, na primer, posle posete Bedžeta Pacolija. Gubitak autoriteta MSP-a ovim mišljenjem je ogroman, to mišljenje je verovatno jedna od najlošijih odluka MSP-a ikada, ali to ne znači da iz njega ne trebamo izvući ono što nama odgovara. A toga ima baš zato što u svakoj sudskoj odluci koje je urađena pod spoljnim uticajem uvek moraju postojati groteskne nelogičnosti.

Nikada nisam mogao zamisliti da će MSP pasti na tako niske grane kao što je to učinio ovim mišljenjem. MSP ne samo da je izmenio naše pitanje, što potvrđuje i sudija Koroma iz Sijera Leonea u svom oprečnom mišljenju; taj sud je odbio da se izjasni da li Kosovo kao entitet poseduje elemente državnosti da bi uopšte mogao biti nezavisan i kao takav priznat. To je namerno učinjeno baš da se ne bi obesmislila priznanja Kosova. Jer, svakom razumnom je jasno da deklaracija nezavisnosti vodi ka – nezavisnosti, secesiji. Ako je naše pitanje bilo da li je deklaracija nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom, onda se može izvući zaključak da je MSP morao razmotriti i pitanje legitimiteta entiteta koji očigledno želi da postane nezavistan. Prema Konvenciji o pravima i dužnostima država iz Montevidea iz 1933. godine, koja predstavlja čvrsto ustanovljene principe međunarodnog prava, jedna teritorija se može smatrati državom ukoliko ima 1) stalno stanovništvo, 2) definisanu teritoriju, 3) vladu koja vrši vlast nad njima, kao i 4) kapacitet da održava međunarodne odnose. Ima li u mišljenju MSP-a nečega što ukazuje da Kosovo ne ispunjava te uslove? Ima.

U svom članku “Srbija pred Međunarodnim sudom pravde”[3], objavljenom pre mišljenja MSP-a, sugerisao sam da naš pravni tim mora čvrsto insistirati da Kosovo ne zadovoljava navedene međunarodno-pravne uslove za postojanje kao država. Naš tim, na žalost, to nije uradio. A da jeste, gotovo bi u potpunosti onemogućio MSP da u svom mišljenju iznese stav da je nezavisnost Kosova proglasilo 109 lica za koje nije jasno u kom su kapacitetu to učinila. Ta lica ne predstavljaju ni jedan organ Kosova i svakako ne zadovoljavaju uslove koje predviđa Konvencija o pravima i dužnostima država iz Montevidea. Iz mišljenja suda uopšte nije jasno kakve državotvorne funkcije ona imaju i kojim organima “države” upravljaju.

Gubitak autoriteta MSP-a ovim mišljenjem je ogroman, to mišljenje je verovatno jedna od najlošijih odluka MSP-a ikada, ali to ne znači da iz njega ne trebamo izvući ono što nama odgovara. A toga ima baš zato što u svakoj sudskoj odluci koje je urađena pod spoljnim uticajem uvek moraju postojati groteskne nelogičnosti.

Budući da je MSP naveo da je 1244 i dalje na snazi, to znači i da su akti specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN za Kosovo i dalje – na snazi. Jedan od takvih akata je i Ustavni okvir koji predviđa da su svi međunarodni odnosi Kosova u nadležnosti Specijalnog izaslanika i to: zaključenje ugovora sa državama i međunarodnim organizacijama koji se tiču rezolucije 1244, kao i spoljni odnosi, kako sa državama tako i međunarodnim organizacijama. Dakle, Kosovo ne ispunjava elemente državnosti kako ih formuliše konvencija iz Montevidea. Kada tome dodamo da je Specijalni izaslanik UN 25. jula 1999. godine doneo regulativu 1999/1 po kojoj je “sva zakonodavna i izvršna vlast, uključujući upravu nad pravosuđem, u rukama Specijalnog izaslanika”, onda je jasno da Kosovo nije država u međunarodno-pravnom smislu. Baš zato MSP želi da izbegne ove činjenice groteskno navodeći da “sto i nešto lica” koja su objavila nezavisnost nisu delala u pravnim okvirima iscrtanim rezolucijom 1244. Tako je MSP stvorio pravno šizofrenu situaciju na KiM: sa jedne strane postoje privremene institucije Prištine koje nisu proglasile nezavisnost i, sa druge, “sto i nešto lica” koja jesu. Možda među tim licima ima i onih koji su trgovali ljudskim organima. Stoga, Srbija može i mora pregovarati isključivo sa predstavnicima privremenih institucija Kosova koje, po MSP-u, NISU proglasile nezavisnost.

Oprečno mišljenje sudije Korome bi potpisao svaki samopoštujući međunarodni pravnik.[4] On ističe činjenicu da je MSP proglasio 1244 kao lex specialis u konkretnom slučaju. Budući da je to obavezujuća rezolucija Saveta bezbednosti UN, to istovremeno znači da kosovska deklaracija nezavisnosti nije u skladu sa međunarodni pravom pošto vodi secesiji Kosova od Srbije, što 1244 ne predviđa. Upravo suprotno, ta rezolucija štiti teritorijalni integritet Srbije. Sudije Benuna, Skotnikov iz Rusije i Tomka su takođe u toj ravni razmišljanja. Oni još dodaju da je MSP morao odbiti da da mišljenje pošto Generalna skupština nije glavni organ koji se bavi pitanjem Kosova[5]. Taj organ je Savet bezbednosti UN, pa je MSP mogao dati mišljenje samo u slučaju da se sudu obratio taj organ. U pogledu Ahtisarijevog plana na kojem je kosovska deklaracija bazirana, pri čemu nije usvojena ni u jednom međunarodnom telu ni potpisana od Srbije, sudija Benuna beskompromisno navodi da “Ahtisarijev plan obavezuje isključivo svog autora”. Čitalac oprečnih mišljenja ovih sudija stiče utisak da su ona napisana u cilju očuvanja kredibiliteta MSP-a za koji smatraju da je opasno poljuljan stavom većine; čitana zajedno ona odaju utisak sihronizovanog delovanja u tom pravcu. U njima se može pronaći i zrnce sprdnje sa novozelandskim sudijom Kitom (Keith) koji, prvo, glasa da MSP ne treba da da mišljenje pošto pitanje nije došlo iz Saveta bezbednosti, “ali ipak glasa za mišljenje zbog svega iznetog u njemu”!?

Savetodavna mišljenja nisu obavezujuća, ali, generalno govoreći, imaju težinu zbog autoriteta MSP-a. Ovo mišljenje to – nema. Mora biti da su predstavnici ministarstava inostranih poslova mnogih zemalja ovo mišljenje čitali sa čuđenjem i podignutih obrva. Stoga i nije usledio talas priznanja Kosova nakon stavova koji je izneo MSP, a koji i ne daju odgovor na postavljeno pitanje. Naše vlasti ovo mišljenje upravo zato moraju tretirati kao neobavezujuće i moraju pažljivo u budućim pregovorima izbeći bilo koga od “sto i nešto lica” koja su proglasila nezavisnost. Status u kome su ona delala nije jasan, ali njihova imena nisu tajna. Sem toga, neki od tih ljudi su možda učestvovali u trgovini organima. Možda su imali i nešto sa užasnim događajima u Klečkoj. Ali, teško da će naše vlasti biti pažljive i pametno odlučiti da moraju isključivo pregovarati sa predstavnicima zvaničnih, na osnovu 1244, ustanovljenih privremenih institucija koje nisu proglasile nezavisnost Kosova. Možda se to ne svidi nekome iz EU ili SAD ko upravo želi da naše vlasti upadnu u tu klopku!

U prvi mah, nakon mišljenja MSP-a stekao se utisak da razgovori o statusu nisu mogući. To pre svega zbog toga što kosovski Albanci o tome ne žele da razgovaraju, pozivajući se na MSP. I Parlamentarna skupština Saveta Evrope je nedavno izdala preporuku u tom pravcu. Međutim, ni ta preporuka nije obavezujuća. Ali, postoji jedna iskra koja će, verovatno, razgovore o statusu morati da raspali: Kosovo bez saglasnosti Srbije ne može postati član UN i nijedne druge značajne međunarodne organizacije. E, to je situacija u kojoj Srbija drži bič.

Kada je mišljenje MSP-a objavljeno, jedan od naših dežurnih međunarodnih pravnika ga je za Radio Slobodna Evropa okarakterisao kao “neki štos suda”. Zatim, nešto kasnije je izjavio “da države i postaju nezavisne na osnovu neke deklaracije, poput američke deklaracije nezavisnosti ”. Ima i drugih pokušaja, posebno u SAD, da se ove dve deklaracije poistovete. Ali, to je totalan apsurd, pre svega sa istorijskog aspekta. Američka deklaracija je doneta od predstavnika kolonije koja se otrgla od vlasti britanske krune, pri čemu je u tom trenutku u SAD bilo 500.000 afričkih robova, doveženih brodovima u najnehumanijim uslovima. To bi u današnjem svetu bilo označeno kao situacija “koja zgražava savest čovečanstva”. U takvoj situaciji nezavisnost danas ne bi bila moguća. Pri tome, američka deklaracija navodi precizne pritužbe na račun britanske krune, a po međunarodnom pravu, kolonija može postati nezavisna. Kosovo, pak, nije kolonija. Kosovska deklaracija je bazirana na Ahtisarijevom planu koji obavezuje samo tog Finca, pri čemu ne navodi konkretne razloge za svoje postojanje. U njoj se izražava zahvalnost NATO alijansi, ali nema pritužbi na račun Srbije, “te je ona pre akt zavisnosti, a ne nezavisnosti”, kako to navode Erik Grinaviski i Haris Milonis sa američkog DŽordž Vašington univerziteta[6]. Ove dve deklaracije samo povezuje činjenica da su i kosovski Albanci činili zločine koji zgražavaju savest čovečanstva, trgujući ljudskim organima, spaljujući ljude u Klečkoj i rušeći naše svetinje.

Savetodavna mišljenja nisu obavezujuća, ali, generalno govoreći, imaju težinu zbog autoriteta MSP-a. Ovo mišljenje to – nema. Mora biti da su predstavnici ministarstava inostranih poslova mnogih zemalja ovo mišljenje čitali sa čuđenjem i podignutih obrva.

Nakon mišljenja MSP-a, u našoj javnosti je zavladao pesimizam koji je i opravdan, pre svega zbog nepravičnosti te odluke. Bilo je i navoda da bi tužbe protiv zemalja koje su priznale Kosovo bile još veća greška. Da li bi? To niko sa sigurnošću ne može reći. Jedna od prvih zemalja koja je priznala Kosovo, a priznaje nadležnost MSP-a, bio je Senegal. Bio je to idealan kandidat za tužbu. Prof. Tomas Flajner iz Švajcarske je uporno ponavljao da je tužba protiv makar jedne zemlje neophodna. Tom tužbom mi ne bismo pitali MSP da li je nešto u “skladu sa međunarodnim pravom”, već apriori tvrdili da nije, pošto 1244 garantuje naš suverenitet. Tvrdili bismo, između ostalog, da su te zemlje priznanjem povredile naš teritorijalni integritet, da Kosovo ne ispunjava uslove državnosti, da je međunarodno pravo povređeno. Ovo stoga i što je sa 1244 Savet bezbednosti stvorio pravni režim, obavezujući za sve države, kojim je isključivo za sebe rezervisao ulogu tela koje će doneti konačnu odluku po pitanju statusa i koji isključuje jednostrano narušavanje teritorijalnog integriteta Srbije. Dakle, imali bismo proaktivnu ulogu. A kako bi MSP odlučio? Ko zna. Na redu je Hrvatska...

MSP nas je sapleo, pali smo, ali sada treba ustati. Državnost Kosova je nešto što zasad – ne postoji. To lepo kaže sudija Benuna završavavajući svoje oprečno mišljenje o kosovskoj deklaraciji, mišljenju suda i štiteći međunarodno pravo: “Takve deklaracije nisu ništa do pena na plimi vremena; one ne mogu učiniti da prošlost bude zaboravljena, niti da budućnost bude izgrađena na delićima sadašnjosti”.

Autor je advokat iz Beograda