Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > “Kosovo za vize“, ili šta (ne)sme da se radi
Kosovo i Metohija

“Kosovo za vize“, ili šta (ne)sme da se radi

PDF Štampa El. pošta
Kosta Draganić   
ponedeljak, 16. jul 2012.

Šta da se radi?

Komentari mog prethodnog teksta u ovoj rubrici (od 22. juna) manje ili više su pozitivni, manje ili više objektivni, ali zajedno posmatrani neodoljivo vuku na samo jednu stranu. Na onu stranu na kojoj i dalje žive Srbi kojima je stalo do Srbije. Oni koji se još uvek pitaju: Ima li nade za srpsko Kosovo?

Šta ne bi trebalo da se radi?

Nažalost, ono što je već stigao da uradi novi predsednik Srbije. Njegova izjava “Mislim da nikada neću biti predsednik u Prištini“, izazvala je vapaj srpskog življa južno od Ibra. Njihov stav je da ih je predsednik tom izjavom izdao. Svaki častan čovek, posebno političar, mora da uvek ima na umu logiku moćnika: ko izda južno od Ibra, izdaće i sever, pitanje je samo jačine pritiska. Jasno je da ne treba da se radi ni ono što je uradio naš dojučerašnji predsednik, rukovavši se sa izvesnom osobom “na marginama“ sastanka u Dubrovniku. Što je najinteresantnije, u nastaloj gužvi oko toga jedino se nije zvanično oglasio onaj koga je Tadić tamo mogao i da predstavlja, a to je Demokratska stranka. Pošto se ovaj spisak već odužio, završimo ga sa Borkom Stefanovićem, perjanicom takozvanih pregovora o tehničkim pitanjima. Sa koliko je samo entuzijazma taj čovek ušao u čitavu priču. Kao da sve počinje od njega i kao da će on sve uspeti da reši. Nikada neću zaboraviti dirljivo-patetičnu scenu kada nakon jednih od prvih “vrućih“ sastanaka sa nemačkim generalom, komandantom KFOR-a, odbija da prisutnim novinarima da izjavu, jer želi da prvo ode do barikada i tamo braniocima lično saopšti rezultate sastanka. A, kako se završilo? Time što su predsednici opština pozvani u Beograd da im se saopšte stavovi tog zvaničnog Beograda, ubuduće obavezno i njihovi stavovi.

Šta ne sme da se ne zna?

Međunarodni pregovori odavno nisu diplomatija u belim rukavicama, gde se podrazumeva da dve suprotstavljene strane prihvate treću, medijatora, koji im, pak, na raspolaganje stavlja svoje dobronamerne usluge. Danas taj treći, taj silni, više ne gubi vreme. On na pregovore poziva suprotstavljene strane ne da bi se dogovarale, nego da se dogovore. Pošto to, logično, ne mogu, on sam preuzima ulogu zastupnika i jedne i druge strane, i sam donosi odluku prema svojim interesima, obično u formi zajedničkog saopštenja, ali čak i sporazuma. Potpisanog, ipak dobrovoljno ili nevoljno (Dejton, Rambuje): ili nepotpisanog (Beč). Sve pod geslom „“šta hoćete, bili ste na pregovorima, evo ga jedini papir do koga se moglo doći, radićemo po njemu“. Neka se iz Srbije na budućim pregovorima niko ne zavarava belim rukavicama. I, sve to kombinovano sa užasnim pritiscima. I pre, i posle pregovora. Ne zna se kad su žešći. Popuste samo ponekad, samo na tren, kad se proceni da postoji opasnost da dođe do pucanja uhodanog mehanizma pritiska. Samo da bi se kasnije moglo nastaviti još jače. A, onaj pritisnuti, jadničak, to ponekad shvati kao svoju malu pobedu, i još se hvali!

Šta može da se konkretno uradi?

Ako je već sve tako i ako nikako ne smemo direktno da se suprotstavimo (to smo već probali) ili ništeći ono na šta smo već pristali ili odbijajući sve što se od nas dalje traži, šta onda možemo? Možemo, na svakom mestu, u svakoj prilici, koristeći svaku mogućnost. Bez direktnog sukoba, stalnim stavljanjem do znanja da se nismo pomirili i predali. Za početak, možemo li posegnuti za krivičnim prijavama protiv svih lica koja obavljaju odgovorne funkcije bazirane na nezakonitom postojanju zakona nezakonite države Kosovo (u skupštini, vladinim ministarstvima, agencijama...)? A, inicijativa, formalno, ne mora da bude pokrenuta od države Srbije. Sudovi države Srbije, međutim, jesu u obavezi da procesuiraju kršenja najvišeg pravnog dokumenta zemlje, posebno shodno postojećoj preambuli. Druga je stvar što će prekršiocima albanske nacionalnosti biti (bar za sada) sasvim svejedno, verovatno i smešno, ali nas trenutno interesuju oni srpske nacionalnosti. Oni, kod kojih je karijerizam nadvladao egzistencijalizam. Oni mogu da biraju: ili će se privremeno zakloniti iza ličnih dokumenata nepriznate države Kosovo (i odreći zauvek ulazaka u ostale delove Srbije), ili će se odreći sramne pozicije kojom daju adut u ruke nazovi demokratskim institucijama nazovi države Kosovo. Za početak to, pa polako dalje...

U domenu ekonomije, možemo li finansijski podržati (opet ne država Srbija direktno) opstanak srpskog naroda realizacijom velikog projekta ribnjaka na severu i fabrike konditorskih proizvoda u nekoj od enklava? Ulaganjem privatnog kapitala, povoljnim kreditima, posebnim stimulativnim tretmanom tako proizvedenih roba? Za početak to, pa polako dalje... Ko nam brani, osim nas samih?

Pre zaključaka - pohvala

Ovog teksta verovatno ne bi bilo, da nisam u obavezi zbog rečenice izrečene u prethodnom tekstu. Tamo prva rečenica glasi: Kad ste poslednji put čuli bilo koga od ljudi koji vode Srbiju (ili se spremaju da je vode), da jasno i glasno kaže da Kosovo i dalje smatra neotuđivim delom Srbije? Zato imam moralnu obavezu da lično kažem: Čuo sam od još uvek ministra, Vuka Jeremića. Ne znam za vas? Da li vas je silna briga jako brižnih za državne pare toliko potresla da ste prevideli šta je taj čovek zapravo rekao? I da li mislite da je tu zaista novac u pitanju? Ako tako mislite, učinite jedan dodatni napor i pronađite negde budžet Srbije, pa pogledajte na šta se sve (i koliki) novac troši. Ili razmislite, kako to da nam nije žao para kad treba u inostranstvu da podržimo neku grupu za lobiranje ili angažujemo kakvu marketinšku agenciju za “brendiranje“ Srbije? I, kazaće vam se samo.

Posle zaključka - apel

Kosta Draganić je svoju priču ovde završio. Hajde sad vi, pametni i čestiti, kažite svako po nešto pametno i čestito, usmeno ili pismeno, poznaniku koji je izgubio nadu ili nepoznatom koji misli da ga se ne tiče. Videćete kako će onda stvari, ipak, da krenu nabolje. 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner