Kosovska hirurgija

Godinu dana nakon stravičnog egzodusa metohijskih i kosovskih Srba u junu 1999, ugasio se život jednog običnog kosovskog Srbina. Da, sasvim običnog kosovskog Srbina, čija  je sudbina i dešavanja oko iste, umnogome  začinila sudbinu jedne velike države, a Kosova naročito.

Bilo je surovih ubistava Srba tokom osamdesetih godina prošloga veka (Danila Milinčića 1982, Miloša Košutića 1983, streljanja vojnika u paraćinskoj kasarni 1987, i mnogih drugih), ali jedno zverstvo učinjeno na običnoj posnoj kosovskoj njivi, 1. maja 1985. koje su monstrumi učinili, prevazilazi najmorbidnije holivudske scenarije. Toga dana naime, u rano popodne, nađen je nabijen na kolac ojačan slomljenom staklenom flašom, na svojoj rođenoj njivi pokojni Đorđe Martinović, čiji se mučenički život ugasio  u ranu jesen 2000. godine, u malom topličkom selu nadomak njegovog zavičaja – Kosova.

Kao i svaki normalan Srbin, ne bih se ni ja setio mučenika Đorđa, da se povodom jedne druge smrti ovih dana nije oglasio, u to vreme (1985.) mladi zagrebački magistar hirurgije, a danas (2010.) ministar mlade policije - Bajram Redžepi!

Relativiziranje zločina

Minuciozno isplanirani zločin, u vreme kada cela Jugoslavija proslavlja višednevni Dan rada, 1985. godine, gromovito uznemirava do tada neuznemirivu javnost SFRJ. Vest o tome da su trojica Šiptara napala na Đorđa Martinovića i nanela mu neviđeno teške telesne povrede, kao grom se prenela od Triglava do Đevđelije. Celokupna javnost bila je užasnuta. Bratstvo-jedinstvo do tada nije podrazumevalo takve mere, barem ne javno. Sve je odjednom bilo spremno da se napokon prekine nasilje u Metohiji i na Kosovu, koje je kulminiralo 1981.

Ali već sutradan, još neverovatnije je zazvučalo saopštenje tima ``lekara`` prištinskog kliničkog centra, sastavljenog od dva Šiptara i jednog Srbina. Većinom glasova (sic!) odlučeno je da je mučenik sam sebe natakao na kolac! Uvaženi profesor Velibor - Bora Moračić, koji je de fakto operisao Martinovića, je izjavio da ništa strašnije u karijeri nije video. Spasio je jadniku život. Šta vredi što je on bio dobar hirurg, kada su dva druga ``hirurga`` izjavila da je mučenik sam sebe natakao na kolac (a većina je u Metohiji i na Kosovu uvek u pravu)! Normalan čovek bi se ovome gorko nasmejao, da ovakva izjava nije naišla na plodno tle u nekim delovima SFRJ. Od tog trenutka započinje rat medijskih i političkih elita bratskih republika, koji se prenosi i na vojno polje, pa sve do... Znam da će drugosrbijanci reći da je ovo paranoična analiza. Pa neka je. Sudbina pokojnog Đorđa i naše države je bila veoma realistična . Filmovi snimljeni o ovom slučaju ``Strah od istine`` i ``Optužujemo``, su zabranjeni za prikazivanje. Da li neki od ``cenzora`` i dalje ``drmaju`` srpskim medijima?    

Početak operacije ``Sever``

Da preskočimo ``minornu`` epizodu u našoj istoriji – Milosrdnog anđela, izazvanog takođe ``stručnim`` lekarskim mišljenjem[s1]  Helene Rante, te dođimo do najnovijeg terorističkog napada u kome je smrtno stradao lekar, Dr Mesud DŽeković. 2. Jula ove godine u vreme protesta protiv početka ofanzive na severno Kosovo, najavljivane od zimus, a započete naizgled bezazlenim otvaranjem neke kancelarije za izdavanje nekakvih dokumenata velikoalbanskih vlasti, bačena je bomba na okupljeni narod. Srbi koji pružaju otpor velikoalbanskoj ekspanziji znaju da su u permanentnoj smrtnoj opasnosti, ali ipak pružaju otpor. Kakav-takav. Možda sarkastično zvuči, ali oni i očekuju različite napade i provokacije, pa i opasnost po život. Ono što takođe očekuju je da sve manje imaju podršku sunarodnika iz drugih delova Srbije, jer vide šta se u medijskoj, političkoj pa i crkvenoj sferi dešava. Ono što ne očekuju, je da medijsku sliku događanja u Metohiji i na Kosovu kreiraju upravo oni kojima pružaju otpor – velikoalbanska vrhuška.

Neposredno nakon pogibije doktora DŽekovića oglasio se nekada taze hirurg, a sada taze ministar policije, doktor Redžepi, takođe Mitrovčanin. Iz malog mozga izjavljuje da su Srbi sami zakotrljali kašikaru!? Demek, umesto da izvadi iz džepa paklu cigara, neki Srbin je izvadio ranije aktiviranu kašikaru i napravio kalabaluk. Pa dobro, njegov je zadatak da se bori za svoje nacionalne ciljeve, i malo se ko od kosovskih Srba na njega ljuti. Ono što je, mora se reći strašno je to, da medijski i politički krugovi u ostatku Srbije prihvataju ovakve šiptarske podmetačine, pa ma kako da su nelogične i podle. Dešavalo se to i u slučaju Martinović, i u vreme pobune u Drenici 1998,  i ranije kada je Fadilj Hodža izjavljivao da Šiptari siluju Srpkinje samo zato jer one to žele, i u slučaju Račka, pa sve do ovih dana kada se u medijima u Srbiji veoma ozbiljno analizira izjava Redžepija,  jer je on, zamislite ministar policije republike Kosova!? Za to vreme taj ministar hirurg se verovatno slatko smeje srpskoj gluposti. S pravom.

Šta na kraju reći o ovom poslednjem događaju? Život jednoga čoveka se ugasio na kućnom pragu. Njegova su deca ostala bez roditelja. Njihovi drugovi su ostali bez vrsnog lekara pedijatra. U Mitrovici je ostao muk i gorčina, ali ne i strah. U stvari straha nema od šiptarskog nasilja, ali ga i te kako ima od srpske indiferentnosti. Međunarodna zajednica nas preko decenije uverava da joj je cilj da stvori multietničko Kosovo. Ova priča pominje Martinovića, DŽekovića i Redžepija. Svakome u tom multietničkom projektu je pripalo namenjeno mesto.

Međunarodna zajednica nas preko decenije uverava da ulaže u stručnost i kulturu ``kosovara``. Ova priča pominje doktore: Moračića, Rantu i opet Redžepija. I opet je svakome pripalo namenjeno mesto.   

Našoj savesti ostaje da nas odredi prema Metohiji i Kosovu. Napokon bi trebalo prestati sa mazohističkim samooptuživanjem. Tačno je da nas prebogati mediji driluju da smo za sve krivi, da naši životi i životi naše dece ne vrede baš koliko  drugih naroda i njihove dece, ali začeprkajmo sami po činjenicama prošlosti a ne po medijskim manipulacijama. Videćemo da smo zaista dovoljno postradali i da je vreme da počnemo da poštujemo sebe. Trebalo bi da nam je dovoljna opomena što gotovo svaki upisani ovogodišnji brucoš razmišlja o odlasku iz zemlje nakon diplomiranja. Ako se to obistini samo polovično, svim Redžepijima ovoga sveta će Srbija biti sladak zalogaj.

Dokle smo došli u vraćanju samopoštovanja saznaćemo uskoro. Vodeći pravnici ove zemlje bombastično su najavili iskopavanje masovne grobnice uz sami policijski punkt u Rudnici. Šta ako se   izjave meštana da tu nema ničega pokažu kao tačne? Ko će vratiti perje u jastuk? Ko će poneti odgovornost za štetu nanetu državi?