Kosovski kontinuitet diskontinuiteta

Ovih dana smo svi svedoci ulaska u završnu fazu rešavanja kosovskog problema, ili u „fazu kosovskog epiloga“. Došlo je do toga da se u senku bacaju UN i Savet Bezbednosti i legitimitet „samoproglašenja“, do toga da je postalo primarno koliko će zemalja priznati ono što su Amerikanci stvorili. Svaka država pojedinačno ima svoje razloge da prizna ili ne prizna „novostvorenu“ pseudodržavu. Argumenti koji služe Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskoj uniji za opravdanje nazavisnosti Kosova, a samim tim i za kršenje međunarodnog prava, svode se na konstataciju da je ono (Kosovo) jedinstven slučaj u svetu. Tako, po njima, priznanjem južne srpske pokrajine (navodno) neće biti ugroženi temelji na kojima počiva svetski poredak, jer istorija ovog „slučaja“ i njegovo razrešenje odudaraju od svih žarišta koja danas postoje u svetu. Ovo neubedljivo, ali unisiono, ponavljaju brojni svetski dušebrižnici i (belo)svetski mediji, naročito poslednjih meseci.

„SRBIJA - JUNIK KEJS“

Secesija Kosova je, naravno, predmet političkih sučeljavanja i dubokih podela na domaćoj političkoj sceni, ali je ozbiljna rasprava na političkoj i javnoj sceni jednostavno izostala. Na našim medijima ni nema uravnoteženog disputa oko toga šta učiniti oko proglašene secesije. Ako je prvo razumljivo, iako ne i prihvatljivo (jer je neophodan minimalni nacionalni koncenzus), za ovo drugo svakako nema opravdanja, jer ova važna tema ima egzistencijalni značaj za opstanak države i očuvanje identiteta srpskog naroda.

Amerika, Evropa i njihove domaće „perjanice integracija“ stvar zapravo tretiraju kao „gotovu“ i kao nešto protiv čega se niti vredi niti treba boriti. Ovo svoje „fatalističko“ stanovište domaći „evropejci“ zasnivaju na „realizmu“ i na „stanju na terenu“ (iako svojevremeno taj argument nisu potezali, kada je Republika Srpska bila u pitanju). No, ono što je nama ovde važnije jeste pozadina ovakvog defetističkog stava. Na dubljem planu, ova priča se temelji na propagandnim stereotipima iz devedesetih o „zlom Miloševiću“ koji je kriv za sve, pa je Srbija, stoga, realno kažnjena oduzimanjem svoje južne teritorije. Prisetimo se da su mediji na Zapadu, u vreme raspada bivše Jugoslavije, a naročito tokom bombardovanja 1999. godine, predstavljali Srbe ne samo kao primitivne varvare, nego i kao „biološku“ pretnju za sve narode u regionu. Srbi su po tom medijskom šablonu počinili genocid ili genocidne radnje, ili su se barem pripremali za isti nad okolnim narodima, s naglaskom na Albancima kao najvećim „žrtvama“.

Posle raspada Jugoslavije, kada je propala politika srpskog rukovodstva, koja je podrazumevala i bar deklarativno se zalagala za očuvanja srpskih krajeva u jednoj državi, rušenjem Republike Srpske Krajine i onemogućavanjem priključenja Republike Srpske SRJ, kada je skinut „spoljni zid sankcija“ i kada je Milošević, posle Dejtona, proglašen „faktorom mira i stabilnosti na Balkanu“, svi Srbi su očekivali mirniji period i otvaranje mogućnosti za integracije u evropske regionalne saveze. Milošević je mislio da je „predao“ sve što se moglo predati (ispostaviće se da nije bilo dovoljno) i da će politika ispunjenja svih zahteva koji dolaze od strane Zapada doneti period mira državi, ali i njemu epitet mudrog mirotvorca i spasioca naroda, što bi mu omogućilo duži period stabilne vladavine. Ovakva računica se ispostavila pogrešnom, kao što će i DOS, posle njegovog svrgavanja, netačno misliti da će se politika Amerike i EU značajnije promeniti. Stoga su , ma koliko različiti bili , i Milošević i Đinđić (kao i sadašnji lideri) pokazali sličnu naivnost i lakovernost prema Zapadu.

Posle kratkog predaha sledili su pritisci, ucene i pretnje koje su nagoveštavale krajnji cilj politike globalnih centara moći, a to je slabljenje, izolovanje i razbijanje Srbije. Ako se pošteno razmisli nije lako razumeti toliku agresivnost i sistematsku upornost na planu slabljenja i ponižavanja Srbije. Ovako teška pozicija je dovela do toga da je deo naše elite pokušao da nađe rešenje za tu „antisrpsku kontroverzu“ u redukciji bliske istorijske prošlosti, u njenom svođenju na medijsko-holivudske šablone u kojima ima mesta samo za „dobre“ i „loše“ momke. Tako su oni, po liniji manjeg otpora, tražili isključivog krivca u nama samima i u Miloševiću. Da se realno i našla prava krivica i da su se iz toga izvukle neke pouke to bi bilo korisno. No, nažalost, išlo se drugim putem. Ovakvi naši stavovi („za sve smo mi krivi“) bili su u biti mazohistički i zagovarali su ritualno posipanje pepelom, a protežirani su od strane tadašnje opozicije, i vremenom su postali opšte mesto u medijima. Oni su postali faktor koji generiše defetizam, kukavičluk, a na spoljnjem planu su se ispostavili kao beskorisni i neefikasni, naročito kada su u pitanju strateški stavovi i procene zapada.

Situacija je postala takva da su zapadni centri moći, orkestrirano s našom opozicijom, ponavljali da je Milošević kriv za sve, te da bi njegovim nestankom i distanciranjem od balasta njegove politike Srbija ne samo izgradila povoljniji međunarodni položaj nego i uspešnije branila Kosovo. Dakle, samo politika koja se potpuno ogradi, ne toliko od Miloševića koliko od „devedesetih“, ima šanse da brani Kosovo i nacionalne interese. Ovakav diskurs bio je opšti i u njega su skoro svi verovali od perioda pred kraj vladavine SPS-a, pa sve sve do najnovijih događaja.

„KOSOVO - JUNIK KEJS“

Pokazalo se, bar sada kada je politika prema Kosovu većeg i moćnijeg dela međunarodne zajednice zaokružena, da je insistiranje na diskontinuitetu sa spoljnom politikom Miloševića bilo ne samo pogrešno, nego i opasno po nacionalne interese. Naime, nijedna ozbiljna država, bez obzira na promene na vrhu države, ne može da krene od nule. Stav, na kojem prvenstveno Amerika temelji svoju politiku, jeste da su Srbi na prostoru Kosova počinili grozne zločine, od kršenja ljudskih prava do deportovanja, silovanja, ubijanja i pokušaja uništenja jednog „mirnog i civilizovanog naroda“. Nova politička elita nije ni pokušala da plasira „srpsku verziju priče“ na Zapad (iako je pitanje koliko bi i uspela u tome) jer su stereotipi o devedesetim i o „zlom Miloševićevom režimu“ suštinski usvojeni. U takvim uslovima, izjave srpskih političara o privrženosti evropskim i svetskim vrednostima nisu imale gotovo nikakvog efekta.

Kako je srpska politička elita posle Petog oktobra prihvatila manihejsku sliku o devedesetim, insistiralo se na diskontinuitetu koji se, kao što danas vidimo, pokazao kao ćorsokak (što je čest slučaj u istoriji). Posledica toga jeste da je Srbija stavljena na led i da je, navodno, dobila vreme da na delu pokaže svoju civilizacijsku orijentaciju, što bi, verovali su naivni, moglo da u doglednom vremenu popravi njenu pregovaračku poziciju kada su u pitanju vitalni nacionalni interesi. Dotle, međunarodna zajednica ne sme sudbinu Albanaca da prepusti „zlim“ Srbima, a pošto ni oni (Albanci) nemaju državotvornu tradiciju, najefikasniji model biće nadzirana nezavisnost, stav je (i opravdanje za postupke u ovom regionu) Amerike i Evropske zajednice koja je poslušno sledi. Dakle, na temeljima zaključaka i ocena Miloševićeve „genocidne“ politike formirala se, a sada egzistira i nalazi opravdanje, politika podrške kosovskim Albancima. Naravno, iza ovakvih „ideoloških“ formulacija kriju se konkretni američki geostrateški interesi. Kako se odbrana srpskih nacionalnih interesa kreće u okvirima međunarodnog prava i medijske slike o nama, mi moramo insistirati i boriti se da dokažemo netačnost ovakvih, za nas izuzetno nepovoljnih i redukovanih ocena.

NOVO-STARI MILOŠEVIĆ

Iako smo bili deo opozicije Miloševiću , i to onom ogorčenijem delu , mi se konačno moramo osloboditi „robovanja devedesetim“ prevazilazeći ideološke i političke omraze i strasti. Prvo što bi trebalo shvatiti i uraditi je preispitivanje politike satanizovanja Miloševića i predstavljanja njegove politike kao agresorske, a u NVO sektoru predstavljene i kao genocidne prema Albancima, koja predstavlja balast za ikakav pokušaj vođenja artikulisane politike s minimumom patriotskog u sebi.

Stoga bi domaći političari, mediji i intelektualci morali više da insistiraju na kontinuitetu kosovskog problema i kontinuitetu našeg nacionalnog programa. Da u ovom pravcu ima pomaka svedoče i poslednji govori premijera Koštunice i predsednika Tadića (koji je o tome, malo stidljivije, i govorio u Savetu Bezbednosti). Umesto hiljadu puta ponavljanih i medijski prežvakavanih predrasuda o Miloševićevoj politici, i uopšte o „politici devedesetih“, korisnije bi bilo prepustiti istoriji ocenu tadašnjih zbivanja i bez ideološkog opterećenja kreirati realnu politiku u sadašnjosti. U suprotnom, ostajemo zaista u okviru „paradigme devedesetih“, ali upravo zbog onih koji se predstavljaju kao glavne perjanice u borbi „protiv mračne prošlosti“ u kojoj se vide samo aveti rata, diktature, nacionalizma i bede. Ako se Srbija konačno ne oslobodi od „robovanja prošlosti“, možemo doći u situaciju da nam devedesete ne spočitava niko osim nas samih, što bi ih, u tom slučaju, pretvorilo u isključivo destruktivan politički marketing.

Ovo ne znači da ne treba da se distanciramo od svega onog lošeg iz tog perioda, nego da treba da se pokuša da ih, prepuštanjem vremenu i istoriji, realnije i odmerenije ocenjujemo. Ideološka opterećenost prošlošću koči naš politički život i sprečava realne rasprave o pravim i konkretnim problemima. Takve ideološke predrasude loše utiču na naše društvo, na političku normalnost i stabilnost. Ovo se naročito vidi po rigidnim i jalovim stavovima onih koji su najviše opterećeni devedesetim (s bilo koje strane dolazili).

No, oni koji su glasniji i agresivniji u prizivanju „aveti devedesetih“, po pravilu, u svojim stavovima u svemu podržavaju zapadne negativne stereotipe o nama, ali i mere koje zapadne sile sprovode na ovim prostorima. Nepodnošljiva lakoća s kojom oni optužuju svoju zemlju, svoj narod i svoje političko vođstvo nema sličnog primera u savremenoj i civilizovanoj Evropi. Tako je za LDP, Čanka i još neke, Srbija okupirana nacionalizmom, pa čak i „bujajućim srpskim nacizmom“, a Koštunica je „nacionalista“ kao Milošević ili, još gore, „klerofašista“... Oni imaju slično mišljenje i o Đinđiću koji je pred kraj života poveo svoju bitku za Kosovo, ali to ne smeju da kažu jer bi oskrnavili „ikonu demokratije“, čiji kult veštački i neiskreno održavaju. Tako se počinju ponašati i prema Tadiću kada se kod njega primeti pokušaj balansiranja između evropejskog i nacionalnog. Možemo zamisliti kakav bi Tadić imao tretman ukoliko bi se iskrenije približio nacionalnim pozicijama.

Sve ovo nam govori da ponavljanjem, u najmanju ruku sumnjivih, predstava o Miloševiću i njegovoj „zločinačkoj politici“ dolazimo u situaciju da oživljavamo medijske i propagandne stereotipe na kojima je formirana, na kojoj se i danas održava i opravdava antisrpska i proalbanska politika. Takođe slabimo našu ionako lošu „pregovaračku poziciju“ što, čini nam se, neki rade iz uverenja, a neki svesno i planski rade protiv svoje zemlje. Za ovakav idejni zaokret, naravno, potrebna je i dobra volja, što nemaju svi, ali sigurno ima dosta onih koji bez zle namere doprinose lošem imidžu svoje zemlje.

Pokazuje se, po ko zna koji put, da tek ako budemo rešili naše unutrašnje dileme i probleme možemo imati jasan nastup prema međunarodnoj zajednici. Disonantni tonovi, da ne kažemo oštre podele, svetu nas prikazuju slabim i neozbiljnim. Onima koji nam ne žele dobro olakšava posao i daje alibi za razbijanje naše države, a zbunjuje naše malobrojne prijatelje. Ako želimo da uputimo snažnu poruku svim svetski značajnim faktorima, koja podrazumeva očuvanje Kosova i Metohije, politika potpunog diskontinuiteta s predhodnom vlašću nije rešenje, jer samim ograđivanjem od „politike devedesetih“ mi priznajemo neophodnost takvog reza, pa tako priznajemo i „srpski greh“ koji je alibi američke političke podrške kosovskim Albancima. Takođe, distanciranjem od politike devedesetih mi potvrđujemo zapadnu medijsku sliku o „genocidnim Srbima“, jer zapad motiv našeg distanciranja vidi u oslobađanju od „zločinačkog“ balasta. To ne znači negiranje da su se zločini desili, već realnije sagledavanje svačije krivice u onom što se tada dešavalo, a naročito krivice Zapada koji je politikom „zavadi - pa vladaj“ ovladao Balkanom.

Miloševićeva politika se ne može posmatrati crno-belo, i pored ogromnih mana (osionosti, bahatosti i nedemokratičnosti) postoje elementi realizma. Milošević je vodio politiku na Kosovu onako kako je vodio, slično su je vodili i neki drugi lideri. Kada su u pitanju Kosovo i Metohija bivši vlastodršci, čini nam se, i nisu mogli negde „značajno da pogreše“ kada je Srbija, i 1914. kao i 1999, dovedena u nemoguću poziciju. Tada im je traženo, kao i danas, da prihvate ono što ne mogu prihvatiti, da priznaju ono što nije bilo, da prihvate krivicu i gde je nema, da se kaju iako takvog greha nema i, na kraju, da potpišu potpunu kapitulaciju ne samo države, nego i naroda. Zahtevi posle devet godina (za priznanje lažne države Kosovo) s kojima se suočila današnja vlast jesu samo čin kulminacije jedne dugotrajne i davno osmišljene politike na koju mi nismo imali gotovo nikakvog uticaja. Današnji lideri koji se batrgaju oko Kosova vide i na svojoj koži osećaju poziciju koju je imao Milošević, pa se čini da, stoga, više i nisu toliko spremni da ga olako osuđuju (osim u predizborne svrhe). Paradoksalno su „čedisti“ u pravu kada ih, ne samo Nikolić ili Koštunica, već i sam Tadić podseća na Miloševića, ali ne po političkom stilu, što oni imputiraju, već po sličnosti „nemoguće misije“ u kojoj su se ovi našli.