"Kosovski proces" - od velikog značaja za međunarodno pravo

(Folkskrant, 12.12.2009)

Posle devet dana javnog zasedanja i govora Srbije, Kosova i 29 drugih zemalja, u petak je završen “Kosovski proces“ pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) u Hagu. Posle svoje neutralne zaključne reči, predsedavajući sudija Hisaši Ovada (Hisashi Owada) proglasio je zasedanje zatvorenim i veličanstvena Velika sala Palate mira se ispraznila.

Presuda sledi tek kroz nekoliko meseci. Ali, već sada se oživljeno spekuliše o mogućim posledicama ovog procesa, koji je jedan od najosetljivijih i najvažnijih u međunarodnom pravu.

MSP ispituje zakonitost deklaracije o nezavisnosti Kosova, koje se otcepilo od Srbije u februaru 2008. godine. To je, naravno, na prvom mestu od značaja za Srbiju i Kosovo. Ali – i za SAD i Evropsku uniju koji podržavaju nezavisnost Kosova, i Rusiju koja stoji na strani Srbije. Od značaja je i za ceo svet, jer MSP će presuditi o stvaranju država, nezavisnosti, suverenitetu – pitanjima od velikog političkog značaja.

Otuda su se sve zemlje koje su nastupile pred MSP svojski zalagale. U celini uzev, izvele su na “borbene položaje“ 173 pravnika, ambasadora i ministara. Samo za Holandiju, na ovom pitanju je radilo sedam pravnika. „Vrlo mnogo posla“ – kako reče predstavnik za javnost.

A sav taj posao je uložen radi dobijanja neobavezujućeg saveta. Na traženje Beograda, “Kosovski proces“ je, u stvari, usledio na zahtev Generalne skupštine UN – koja od MSP može samo da traži neobavezujuće “savetodavno mišljenje“.

Prošlog puta, kada je MSP izneo takav neobavezujući savet – to je bilo 2004. godine, u procesu o zidu Izraela na zapadnoj obali Jordana. MSP je presudio da je zid nelegalan i da Izrael mora da ga poruši. Ali, zid još uvek stoji. Ovo ne predskazuje mnogo dobra po “Kosovski proces“.

Konkretno: pretpostavimo da petnaest sudija MSP presude da je deklaracija nezavisnosti Kosova zakonita. Sada Kosovo ima ambivalentni status: 63 države su ga priznale, a 129 država ga smatra provincijom Srbije. Ali – po mišljenju stručnjaka, u slučaju pozitivne presude broj priznavanja će odmah porasti na preko stotinu. Najverovatnije će to učiniti i preostalih pet EU država.

Međutim, ono najvažnije – priznavanje od strane UN će ostati kao problem. Profesor međunarodnog prava Univerziteta u Amsterdamu, Andre Nolkemper (André Nollkaemper) kaže: „Uz Rusiju u Savetu bezbednosti, ne vidim da je to moguće. To ne mora da bude problem za neku državu koja dobro funkcioniše. Švajcarska nije bila član UN tokom više decenija.“

Ali, šansa da se gorenavedeno dogodi je mala. Ma koliko da je teško prorokovati kakva će biti presuda MSP, izgleda da Srbija ipak ima bolje argumente. A, ako Srbija dobije za pravo – šta će se onda dogoditi? Da li će Kosovo ponovo potpasti pod vlast Srbije?

Kako kaže Nolkemper, a sa njim se slažu i mnogi stručnjaci: „To je isključeno. Nije više ostvarivo da Kosovo bude pod vlašću Srbije“. Suviše toga se prethodno dogodilo: kršenje ljudskih prava pod srpskim predsednikom Miloševićem, NATO-bombardovanja i deset godina de facto nezavisnosti Kosova pod međunarodnom upravom.

Ipak, u tom slučaju se ne očekuje više novih priznavanja Kosova. Srbija će nastaviti da zastupa vraćanje za pregovarački sto, što će Kosovari nastavljati da odbijaju. Status quo, koji se sada smatra neodrživim, će se nastaviti. Nolkemper kaže: „Realan je scenario da će se onda taj zamrznuti konflikt nastaviti za duži period“.

Time izgleda da se ponavlja scenario izraelskog zida. Pa zašto, onda, toliki trud oko “Kosovskog procesa“?

Neobavezujući savet MSP može nekada i da nema direktne posledice, ali on - iza političkih paravana - itekako igra ulogu koja se ne može zanemariti. Nolkemper kaže: „On će biti deo političke igre. Biće jedan od argumenata. Na duge staze, pravni argument može biti odlučujući.“ 

On ukazuje na američku vladu, koja je Izraelu dala na znanje da neće tolerisati nova naselja na zapadnoj obali Jordana: „To držanje podupire politička volja, ali i snažna pravna podloga.“

Srbija se pred MSP poziva na teritorijalni integritet, a Kosovo na pravo na samoopredeljenje. Ko je u pravu?

U međunarodnom pravu postoje kako pojam teritorijalnog integriteta (državne granice se ne smeju menjati bez pristanka dotične države), tako i pojam samoopredeljenja (određeni narod može sam da izabere pod čiju vlast potpada). Po klasičnom međunarodnom pravu, teritorijalni integritet ima prednost, a pravo samoopredeljenja biva ograničeno samo na kolonije i okupirane oblasti. Kosovo nije nijedno od toga.

Ali, međunarodno pravo poznaje i jedan izuzetak u odnosu na teritorijalni integritet. Tako, moguće je da se jedna grupa de facto osamostali, ima svoju vladu, vojsku , policiju, itd. i zahteva priznanje kao nezavisna država. Kosovo ima sopstvenu, vladu, policiju, vojsku – ali ove su potčinjene Ujedinjenima nacijama i Evropskoj uniji. To ne ukazuje na suštinsku nezavisnost samog Kosova.

Prema jednom modernom tumačenju, međunarodno pravo pruža još jedan izuzetak. Po njemu bi grupa ljudi koja je sistematski ugnjetavana dobila pravo na samoopredeljenje. Nolkemper kaže: „Mada međunarodno pravo evoluira, šansa da se MSP sa tim složi nije velika“.

(Prevod sa holandskog: Vasilije Kleftakis)