Kraj multilateralizma?

Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova od strane kosovskih Albanaca u nedjelju, 17. februara, raspalilo je donekle zadocnelu diskusiju o implikacijama nezavisnosti po međunarodni poredak - implikacijama koje neće biti zaustavljene nikakvim rasponom diplomatskih akrobacija, te koje nisu ograničene samo na presedan uspostavljen za druge secesionističke pokrete u nastajanju.

Priznavanje kosovske nezavisnosti doprineće daljoj eroziji dvaju fundamentalnih stubova međunarodnog sistema - suverene jednakosti i principa nepovredivosti granica.

Zagovornici nezavisnosti u velikoj su meri opravdali svoj stav držeći da je Srbija izgubila suverenost nad Kosovom usled zloupotrebe ljudskih prava protiv kosovskih Albanaca i potonjeg gubitka efektivne kontrole nad pokrajinom nakon 1999. Analiza oba navoda međutim, ilustruje nekoliko ključnih nedostataka koji podrivaju slučaj kojim se podržava secesija Kosova od Srbije.

U vezi sa situacijom u Bosni i Hercegovini, Badinterova komisija, koju je 1991. godine osnovala Evropska komisija s ciljem nadgledanja raspada bivše Jugoslavije, tada je navela da "pravo na samoopredeljenje ne obuhvata izmene postojećih granica u trenutku nezavisnosti, izuzev kada se dotične države dogovore drugačije". Na toj je osnovi prethodno proglašenje nezavisnosti Kosova početkom 1990-ih priznala jedino Albanija.

Trenutni slučaj za nezavisnost, umesto toga, delimično počiva na zloupotrebi ljudskih prava počinjenih od strane Srbije u doba Miloševića. U Londonskoj deklaraciji iz 2006. godine, Kontakt grupa sačinjena od šest nacija, jasno je istakla da se "etničko čišćenje i događaji iz 1999. ....moraju u potpunosti uzeti u obzir prilikom rešavanja kosovskog statusa". Dok nema sumnje u surovost počinjenih dela, dva su osnovna propusta u ovom argumentu da bi mogao poslužiti kao osnova za nezavisnost Kosova.

Kao prvo, sasvim jasno se ignoriše ogroman broj slučajeva kršenja ljudskih prava protiv Srba i ne-Albanaca počinjenih od 1999; naime, izbijanje nasilja u martu 2004., te okončanje UNMIK-ove politike "standarda pre statusa" koje je usledilo nakon toga. Došlo je do sistematskog neuspeha da se osiguraju čak i minimalni standardi zaštite manjinskih prava na Kosovu. Prema izjavama Organizacije za zaštitu ljudskih prava (Human Rights Watch), Srbi i ostale ne-Albanske manjine izložene su "stalnom zastrašivanju i uznemiravanju napadima". Od dolaska UNMIK-a 1999.godine, više od 200.000 Srba i drugih ne-Albanaca napustilo je pokrajinu, dok podaci UNHCR-a pokazuju da se svega 16.452 raseljenih lica vratilo na Kosovo.

U ovome kontekstu, priznavanje nezavisnosti Kosova na osnovu kršenja ljudskih prava nad kosovskim Albanacima istovremeno bi moglo poslužiti i kao opravdanje za slične zahteve manjinskih zajednica na Kosovu.

Kao drugo, malo toga sugeriše da bi ponovo došlo do kršenja ljudskih prava - argumenta korištenog za opravdanje nezavisnosti Kosova - da su alternativna rešenja nezavisnosti, kao što je suštinska autonomija, predložena kao mogućnost.

Cela regija zapadnog Balkana napravila je ogromne korake u smislu demokratije i ljudskih prava nakon komplikovane dezintegracije bivše Jugoslavije, i njenog sveobuhvatnog okvira zaštite i jednakosti garantovanog za njene konstitutivne narode.

Od završetka oružane pobune etničkih Albanaca 2001. godine, Srbija je u Preševskoj dolini na jugu zemlje uspostavila multi-etničke lokalne vlade i zajedničke albansko-srpske policijske patrole. Po svedočenju Međunarodne krizne grupe (International Crisis Group), to je "jedan od retko uspešnih primera razrešenja konflikta u bivšoj Jugoslaviji". Istovremeno u Vojvodini, drugoj srpskoj autonomnoj pokrajini, prava na samo-upravu, kao i manjinska prava zagarantovana su Ustavom. Uz to, demokratska tranzicija Srbije od oktobra 2000. dodatna je garancija da neće doći do povratka na situaciju kakva je bila pre 1999. godine.

Drugi vodeći argument koji je korišten kao potpora nezavisnosti zagovara da je gubitak efektivne kontrole nad Kosovom, koje je pod međunarodnom administracijom od 1999., jednak gubitku suverenosti Srbije nad pokrajinom. Ovaj argument, međutim, takođe sadrži niz svojstvenih nedostataka.

Kao prvo, Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija jasno ističe da međunarodna administracija mora "u očekivanju konačnog rešenja, promovisati uspostavljanje značajne autonomije i samouprave na Kosovu". Stoga, samo postojanje međunarodne administracije ne može se samo po sebi koristiti za opravdavanje nezavisnosti Kosova kroz potonji gubitak efektivne kontrole Srbije nad Kosovom. Prihvatanje ovog presedana imalo bi štetne implikacije po slične mirotvorne napore, jer će nezadovoljstvo zemalja sve više rasti usled davanja ovlaštenja za misije koje bi mogle rezultovati gubitkom efektivne kontrole nad njihovom sopstvenom teritorijom.

Dalje, kako prisustvo UNMIK-a proizilazi iz nelegalne upotrebe sile od strane NATO-a, svaka izmena granica opravdana rezultujućim gubitkom efektivne kontrole zapravo bi značila izmenu granica vojnim sredstvima - čin koji je Poveljom UN-a izričito stavljen van zakona i koji je kroz celi posleratni period međunarodna zajednica istrajno odbila učiniti važećim.

Zanemarivanje glavnih doktrina koje su temelj međunarodnog poretka još od Drugog svetskog rata, stvara najopasniji presedan priznavanjem kosovske nezavisnosti. Potkopavanjem suverene jednakosti i principa nepovredivosti granica uklanja se ključna razlika između međunarodnog prava i politike, sa štetnim posledicama po svetski mir i bezbednost .

Nezavisnost na osnovu ograničene analize kršenja ljudskih prava i gubitka efektivne kontrole oslabilo bi i drugo jasno ograničenje doktrine koja je tek u nastajanju, doktrine o humanitarnoj intervenciji bez mandata Saveta bezbednosti UN-a, te potkopalo buduće misije za očuvanja mira u kojima će EU sasvim sigurno imati ključnu ulogu.

Govoreći o UN-u i potrebi za izbegavanjem "borbe između sila" unutar organizacije, Benita Ferrero-Waldner, evropski komesar za spoljne odnose i politiku prema susednim zemljama, istakla je kako Unija more podsetiti Rusiju da "smo mi članovi istog kluba i da ovaj klub ima određena pravila". A koja su to, zapravo, pravila, više nije jasno.