Kud god da krenem tebi se vraćam

Ne znam šta je Kosovo. Ne znam čije je, mislim da čak više ne znam ni gde je. Gde je Kosovo? U nekim pesmama, u nekim starim manastirima, u novim džamijama, u nekim Albancima i Srbima, u ljudima koji su divni, koji su predivni, i koji su isti, i otvoreni... i koji su u isto vreme jezivi; u ljudima koje nikada, nikada, ni da ostanem ovde milion godina, neću upoznati. Neću ih razumeti. Ne znam ništa o Kosovu.

Pre nekog vremena Uliks Fehmiju, beogradski glumac koji je (normalno) pobegao iz Srbije glavom bez obzira, napisao je knjigu o svom ocu – legendi Bekimu Fehmiju i nazvao je Blistavo i strašno. To je možda, ne ulazeći u sadržaj knjige, najbliže onome što mislim i osećam o Kosovu. Blistavo je i strašno; mislim da ništa strašnije od Kosova nisam niti videla, niti mogla da zamislim. Ni na jednom mestu na svetu, ni na Tajlandu koji je na drugom kraju sveta i gde mi se desilo da se nekoliko puta zateknem sasvim sama – nisam osetila ni približno sličnu samoću: to je posebna vrsta samoće (i nema veze što su ljudi svuda oko tebe); nikada i nigde nisam osetila sličan strah, strah kome ne znam ni imena ni uzroka – strah koji čovek može da oseti samo i jedino na Kosovu. Nije to ni zbog ratnih priča, ni zbog slika koje se urežu u sećanje i kojih čovek ne može da se oslobodi, ako je imao tu nesreću da sluša ispovesti ratnika; nije ni zbog nekih kriminalaca koje ne poznaješ, ali koji tebe poznaju... Nisu ni razrušena groblja ta koja te plaše, ni spaljene crkve, nisu ni spomenici poginulih šiptarskih heroja, ni mrkli mrak kada sediš u noći bez struje, nije ni zvuk helikoptera koji nadleću... nije ni to što nikad ne znaš da li i koliko života na duši ima onaj preko puta koga sediš... Nije ništa od svega toga, i sve je zajedno. Strah je i nepoverenje je i nikoga ne poznaješ, a ni sebi više ne ličiš na sebe od ranije.

Pre nešto više od godinu dana, kada sam prvi put bila u Prištini, upoznala sam divnog, velikog glumca – Envera Petrovcija. Sedeli smo na njegovoj terasi, noć je bila hladna i nebo je bilo puno zvezda, pili smo viski... Dali su mi neko ćebe... Sve se to dešavalo mesec dana nakon proglašenja nezavisnosti i Enver je bio srećan i bio je tužan i bio je otvoren i zabrinut i hrabar i uplašen... i tek sada razumem da se na Kosovu samo takav i može biti. Ovde nikad nisi srećan bez tuge, nikad nisi otvoren bez straha, ovde niko nikoga ne poznaje i svako zna sve o svakome. Nema, ponoviću još sto puta, nema strašnijeg mesta od Kosova. Nema gorih i nema srdačnijih ljudi od kosovskih Srba i kosovskih Šiptara...

Kada mi je Enver, tužno srećan i gostoljubiv kao da sam mu neka davna rođaka koju nije video mnogo godina; kada je, dakle, pričljiv, uz viski i uz cigarete i uz pogled na grad iznad koga je nebo drugačije nego bilo gde na svetu; kada mi je na, čini mi se, najvećoj i najlepšoj terasi na Kosovu govorio o sebi, o putovanjima i lutanjima, o identitetu jugoslovenskog glumca na parčencetu bivše srpske zemlje; kada mi je govorio o odlascima i vraćanjima – nisam imala predstavu da mi jedan čovek upravo, u tom trenutku, otvara riznicu, da se razotkriva predamnom, nepoznatom i bliskom; da mi daje, opijen od svega, od Nezavisnosti, od brige za sutra, od viskija i iznenađenja mojom posetom; da mi daje čitav jedan svet na uvid. Nisam znala da sačuvam tajnu. Nisam znala da se ne sme pisati, da se ne sme prepričavati, da se ne sme senzacionalistički, novinarski, da se ne sme glupo proslediti podatak, stavljati na naslovnu stranu, da se ne sme dovoditi u opasnost. Nije to podatak, to je tajna. Kao i sve prave priče o Kosovu, koje treba da ostanu nezapisane, sakrivene, o kojima se ne sme pričati jer nikad ne znaš kad, i nikad ne znaš zašto, tvoje priče mogu nekoga da koštaju posla, mira ili, na kraju, da koštaju glave.

Godinu dana kasnije, videla sam jednu svetlu, dnevnu Prištinu i u njoj neke kafiće, neke ljude koji rade na RTK (Radio-televizija Kosova), neke Srbe, Albance, Bosance, neke „mešovite“, neke što ih baš briga kako se zove država u kojoj žive nego hoće jednostavno da žive, da idu u baletske škole, neke anacionalne, neke što bi da igraju u pozorištima i što pričaju i srpski i engleski i pomažu se rukama i mimikom, neke što im nije važan jezik kojim se razgovara, samo ako se razgovara, neke mlade... Videla sam da je neko, u međuvremenu, izbrisao prošlost, da je izbrisao sećanja, da se rađaju i odrastaju neki novi... rečju, nisu nam na vreme javili da Priština više nije srpski grad.

Nešto posle prvog povratka (moje kasnije povratke i odlaske više ne znam ni kako da nazivam, odakle se vraćam, a gde odlazim – ja to u ovom trenutku ne znam) ... posle, dakle, mog prvog povratka sa Kosova, napravila sam jedan poduži i sasvim, sasvim neuobičajeni intervju sa Ljubišom Ristićem, i bila ponosna na čitavih osam stranica i naslov „Moji Šiptari“. Mislila sam da je egzotično, da je lepo, da treba svaki čovek da priča o „svojim Šiptarima“... O svojim Hrvatima, svojim Bosancima, svojim homoseksualcima i uopšte o svim svojim „drugima“ koji nisu nikakvi „drugi“ nego su isti oni koji smo mi sami. Sećam se da sam bila ljuta na one koji su izmislili reč „drugost“ i da sam mislila da oni nisu nikakvi „branitelji“ te „drugosti“ a da je njihov rasizam gori od svakog primitivnog, otvorenog i smešnog rasizma. Njihov je rasizam perfidan, mislila sam, jer on navodno štiteći „druge“ samo akcentuje... odvaja... zatvara „druge“ u geto... stavljajući ih sve u isti koš... mislila sam da taj fini rasizam etiketira „druge“ podsećajući ih, u svakom trenutku, na to da su „različiti“ i jednostavno „drugi“.

Mislila sam da, tako, ni na Kosovu nema „drugih“ i – pogrešila sam. Nisam imala pojma. Svi su na Kosovu „drugi“: Srbi su „drugi Srbi“, Šiptari su, opet, neki drugi Šiptari, neki o kojima mi niko nije pričao...

Mislila sam, Kosovo je nepresušan izvor, sve što vidim na Kosovu je jedno veliko čudo, neobično je, prelepo... Prestrašno je. Mislila sam da ću dolaskom na Kosovo za jedno kratko vreme napisati bezbroj priča i da je od svega najmanje važno kome priče idu u prilog. Jer mene je zanimalo da razgledam slike, važna je slika i važna je priča. A priča treba, mislila sam, da bude jednostavna: „ni za jedne, ni za druge, ni za treće... samo za ljudske sudbine“, kao što je to moj otac rekao pre skoro trideset godina, kada je zagrebačkom Vijesniku dao jedan lep i ozbiljan intervju, i kada je pozivao moderne pozorišne radnike da, umesto što igraju uvek modernog Magbeta, dođu na Kosovo. „Uzmi magnetofon i dođi na Kosovo – gde se čudesa dešavaju“ rekao je otprilike „i za tri dana napravićeš scenario... samo pusti ljude da govore.“

Mislila sam da je lako. Mislila sam da je važno samo nemati lošu nameru. Nemati čak nikakvu „nameru“ – samo pisati. Nisam imala predstavu gde dolazim, nisam ni sanjala da može da mi se dogodi čak i to da nakon nekog vremena ne znam više ni kako da odem. Da će doći trenutak kada više, ni sebi ni drugima, neću umeti da objasnim ni zašto sam uopšte, po šta sam došla na neko Kosovo, koje bih sada možda najradije i zaboravila.

A ne mogu da zaboravim.

Dok pišem kako ne volim, kako sam užasnuta Kosovom, kako nikad nisam živela na gorem mestu – dolazi mi u sećanje jedna druga slika. To je neka zima, februar, godišnjica proglašenja nezavisnosti. Sneg i jug Kosova i serpentine i vožnja kroz neka divlja brda koja zaista liče na kraj sveta. Za koja se, zapravo, može slobodno reći da svetu i ne pripadaju. Putujemo sa dvoje kola: lepi i talentovani Ninoslav Ranđelović koji je snimio, skroman, neka 24 dokumentarna filma o Kosovu; njegov prijatelj Sveta Stefanović – nekadašnji operativac Nebojše Čovića (ne znam ko je Čović, a samo donekle shvatam šta bi moglo da znači ovo „operativac“), Dečanac, impozantan: priča šiptarski, ruski, italijanski, ko zna šta još... zatim naš brat, Ženja Baranov, specijalni izveštač Prvog programa ruske državne televizije, koji zna više kosovskih sela i ljudi u tim selima i njihovih sudbina nego većina srpskih novinara koji vole da svrate na Kosmet; onda Ženjin prevodilac i prijatelj Goran Šimpraga s kojim sam u stanju da pričam telefonom celu noć i da oboje ne prestajemo da se smejemo; sa nama i jedan kamerman; i Svetina ćerka koja je došla da vidi Kosovo, ona ćuti i gleda kroz prozor. Onda ukrašeni Prizren, milion svetiljki i zastava, proslava Nezavisnosti, strme ulice i stare kuće – nije to ni Evropa, ni Srbija, ni Istok – ja ne znam šta je to i u šta spada.

Rus snima jednog usamljenog srpskog starca. Starac, bivši nastavnik, generacijama unazad Prizrenac, fin, živi u novoj velikoj i praznoj kući. Ta kuća, ti prazni zidovi, ta ogromna samoća ovog starog usamljenog gospodina i ona bučna, okićena proslava na ulicama... sve je strašno. Kuću su mu sazidali Albanci na mestu njegove stare, porodične kuće koju su 17. marta 2004. zapalili i srušili do temelja neki drugi, ili ti isti Albanci (to nikad ne znaš). Onda Visoki Dečani, liturgija i blagoslov vladike Teodosija. Na vrh brda manastir, brda prekrivena snegom, sve je belo, sve nezemaljski. Kao Kosovo, pa i srpstvo, na kraju. Nezemaljsko. Onda opet vožnja. Noć, sneg, Prokletije, Peć – i ja ne znam više da li je to prelepo ili je zastrašujuće, ili nije ništa od toga svega nego samo previše istorije, koja je grozna i lepa. Kao i Kosovo – sve je grozno i lepo.

Svaka vožnja kosovskim jugom je čudesna, potresna i lepa. Kosovski jug je uzbudljiv i bogat. Brdo slika... Svaki povratak na sever je vraćanje na mesto koje umara. To je slika jednog ružnog sveta, ružnih kuća, slika sveta koji zida ružne kuće i koji grabi prostor. A prostor je brod koji tone.

Ja ne znam da li je u pravu Marko Jakšić sa svojom pričom o nekakvoj politici „tvrdog nacionalnog severa“. Ne znam da li je zabavna ili je egzotična ili je užasavajuća, ili čak otužna njegova Ali Babina pećina sa svim onim razbojnicima koji dolaze gazdi na noge, u jednom simpatičnom restoranu, u jednom malom hotelu, u jednoj smešnoj ulici.

Ja ne znam da li su u pravu „izdajnici s juga“ koji se ne pretvaraju da ne razumeju albanski i koji se ne pretvaraju da je Kosovo još uvek u Srbiji. Ja ne znam da li je pametnije praviti se da ne vidiš stvarnost i izmisliti neku svoju, bolju i lepšu; ili je pametnije prihvatiti činjenicu da vreme ne stoji i da su se od onda, kada je Kosovo još bilo Srbija, dogodile razne stvari... i da su te stvari promenile sliku sveta koji gledaš... i da si možda i sam doprineo promeni... Ja čak ne znam ni da li su uistinu zavađene te dve srpske (a ni one druge dve – albansko-srpske, pa onda i albansko-albanske), ne znam, dakle, da li su stvarno zavađene sve te „strane“... Ja ne znam, i ne želim da znam ko sa kim i zbog čega sarađuje; ko je koga i zašto ubio ili pokušao da ubije; ne znam i ne želim da znam zašto se Srbi i dalje otimaju o nešto što više ne liči ni na iluziju o moći, na teritoriji koja je u ovom meču izgubljena i koja je svačija, pa i srpska... ali sve manje.

Ja nemam stavove kada je reč o Kosovu, i možda bi bio red da priznam da nisam došla ovde ni zbog nekih prevelikih novinarskih ambicija, ni u nadi da ću brzo i lako da zaradim nešto više novca nego što bih bila u mogućnosti da sam ostala u Beogradu, početkom 2009. kada smo se svi uplašili famozne krize.

Priznajem, dakle, došla sam na Kosovo, na prvom mestu, zbog toga što sam se, istina slučajno (ukoliko je išta slučajno)rodila ovde. I zbog toga što je uobičajeno, ili makar uljudno, zainteresovati se (kad-tad) za tu famoznu stvar koju zovu „mesto rođenja“. Rodila sam se, dakle, u Peći. Baš tamo gde su one Prokletije koje su me užasnule kada sam se prvi put vozila kroz taj kraj. Kada sam već to priznala, računam, trebalo bi da priznam i to da sam se pre skoro godinu dana krstila u Patrijaršiji. Iz ljubavi prema njenoj lepoti, iz sujeverja u vezi sa „mestom rođenja“ ili iz ordinarnog snobizma – neka tumači ko kako ’oće. Nakon toga priznala bih, ko od šale, i to da sam se sa kumom posvađala (i da se od tad stalno mirim i svađam s njim) već iste večeri posle tog decembarskog popodneva kada smo bili u zajedništvu pred svim onim svetim moštima i molitvenicima; pred ikonama sačuvanim a i pred onim drugim, netragom nestalim, izgubljenim u seobama i pljačkama; pred rukopisima i zlatarskim radovima; i radovima knjigovezačkim; pred čipkom opervaženom nitima zlatnim i srebrnim što ih je onaj Jegen Paša pokrao i na osam kamila odneo da ih niko više ne pronađe; kao i pred jednim patrijarhom što mu je sarkofag izvan crkve, pod vedrim nebom, za kaznu ostao; zatim pred Rodopovim zvonom sveca Nikole iz sela Mala Banjska – gde ću, nekoliko meseci kasnije, zateći crkvu, spaljenu, opustošenu, kako stoji kao kostur usred razrušenog groblja – svi napušteni... Kada smo, dakle, pred onim Jevanđeljem na pergamentu što je najstarije i što je iz 12. veka i pred Duhom u svetom činu; kada smo, kao i mnogi pre nas, ponavljali „Odričem se“ svega onoga čega je trebalo da se odreknemo...

Eto, zbog toga Kosovo. A da li sam našla ono što sam mislila da ću naći, i da li sam uopšte znala šta tražim – nisam. Sve sam drugo našla, osim onoga što sam zamišljala verujući da je moje „mesto rođenja“ nešto... nešto drugo, a ne ovo što sam zatekla.

Znači, šta je Kosovo, čije je Kosovo i gde je Kosovo – ja zaista ne znam. Ne znam, dakle, a i ne želim da znam ni to ko je u pravu a ko greši, od svih onih silnih „strana“ i „struja“, i od svih tih, po potrebi neistomišljenika, a po potrebi saboraca. Ja nemam stavove, ponoviću, i nemam mišljenje. O Kosovu, dakle, nemam mišljenje. Imam samo slike, pamtim prizore i možda ću, jednog dana kad sve ovo bude iza mene, umeti da objasnim prvo sebi, a onda ću lako sa drugima – šta je to što sam videla dok sam gledala Kosovo.