Mi i naše Kosovo

Ispod svih tih zastava što vijore svud oko nas, ne postoji mjesto, gdje mogla bi stati, visoko dignuti ruke...   

Darko Rundek

Dovoljno je provesti kratko vreme van Kosova, pri tome se redovno informišući iz medija, pa ubrzo izgubiti svaku predstavu o tome šta se tamo dešava. Čitati angažovane tekstove na temu rezolucija, na temu „prodaje“, „odbrane“, „izdaje“, „prihvatanja stvarnosti“ ili „puzećeg priznanja“, zatim stranice i stranice novina gde piše šta ko od političara o njima misli, šta je rekla Rusija, a šta Engleska, sve o tome šta misli Dodik, a šta Čeda je jedno, ali znati ono šta se uistinu na Kosovu zbiva nešto sasvim drugo.

Dovoljno mi je bilo, dakle, da neko vreme ne prođem nekom od kosovskih ulica, da ne sretnem nijednog kosovskog komšiju i da čitajući srpsku štampu gotovo poverujem u značaj onoga što srpska vlada čini boreći se za Kosovo – a ne čini ništa. Samo priča. Kao i do sada. Na srpskim TV stanicama, kada se priča o „Oluji“ u Hrvatskoj, o onim prognanima što su loše prošli, na tim našim kanalima nema priloga o onim Srbima koji su bežeći iz Hrvatske završili na Kosovu, kada su potprpani u stočne vagone i prosleđeni na to naše Kosovo i onda tamo ostali. Oni koji se nisu snašli, sede u nekim izbegličkim centrima, u nekim napuštenim objektima, sami... Ni lekarsku, ni socialnu pomoć ne primaju. A njihova priča je dvostruka paradigma tog našeg Kosova, i ono kako su i zašto napustili svoja ognjišta, i ono kako su i zašto završili i koliko nas njihova, u medijima obesmišljena, muka interesuje.

U redu, možda su oni i nebitni. Nebitni su nam upravo onoliko koliko je naša borba za srpsko Kosovo nebitna svetu, kojem toliko želimo da pripadamo.

Bitan je pravni aspekt i bitno je da dokažemo da je Kosovo neotuđiv deo naše države. To radimo tako što, ne zanimajući se mnogo za onaj stvarni život koji se „dole“, mimo nas, odvija. Uprkos nama, tako reći, tražimo mišljenje suda u Hagu koji nam inače nije naklonjen i prema nama pravedan. Ako smo se i promenili, oterali sve koji su bili retrogradni i smetali našem divnom napretku; išli smo tamo po mišljenje i pre nego što nas je ružnoća tog mišljenja zaprepastila, kao i svaki put do sada, pričali smo kako će to mišljenje biti šamar separatistima. I onda smo šamar dobili mi. Ali to nama nije važno. U našoj skupštini izglasamo poverenje našoj vladi, uz čast izuzecima, ali ipak izglasamo da naša vlada nastavi svoju borbu za Kosovo. Onda dobijemo novu rezloluciju za koju bi čovek, da u naslovu ne piše čija je, mogao da pomisli i da je pisana u Prištini, dobijemo rezoluciju koja kaže da Republika Srbija „prima na znanje odluku MSP-a“, te da „poziva strane da nađu uzajamno prihvatljivo rešenje“, i da na kraju „odlučuje da uključi u privremeni dnevni red zasedanja tačku pod nazivom – dalje aktivnosti posle donošenja savetodavnog mišljenja.“

I sad mi nedeljama pričamo o tome. I ne pričamo o Kosovu. Ako u Beogradu imamo TV stanicu kao meni dragi Studio B, ili ako veće varošice imaju svoje TV stanice koje, ukoliko nas zanima šta se na njima priča, možemo to gledati na svojoj kablovskoj mreži, zbog čega onda ne postoji nijedna stanica sa Kosova koja ima nacionalnu frekvenciju? Zbog čega, recimo, o Kosovu ne mogu da se informišem preko TV Mir iz Leposavića, koja je jedna kvalitetna stanica, a koja priča o Kosovu ili možda TV Most, RTS-ove ispostave u Zvečanu. Možda zbog toga što moju državu to ne zanima ili zbog toga što im signal ne pokriva šire područje od Kosova. Dakle, o Kosovu, kada sam u Beogradu, mogu da čitam samo na sajtu KIM radija ili JUGPresa. I mogu da zivkam prijatelje, ali to mogu ja koja sam tamo boravila dovoljno dugo da znam koga šta mogu da pitam. Gledaoci srpskih TV stanica i čitaoci srpskih novina o Kosovu slušaju samo u jednoj formi koja deluje kao da je izašla iz neke Joneskove komedije apsurda, gde se humor sastoji iz beskrajnih ponavljanja jednih te istih rečenica poput Jeremićeve, gde kaže kako Srbija „ni eksplicitno ni implicitno, nikada, nikada“ neće priznati Kosovo. Ili Tadićevih, gde ponavlja kako Srbija „nikada, nikada“ – naravno neće priznati Kosovo. O Kosovu dakle slušamo i čitamo nešto što, ako nije dosadno kao što jeste, poprima duh drame apsurda. Ko je čitao priče Danila Harmsa, može da se nasmeje. Ko nije – menja kanal.

Dok mi slušamo šta je Jeremić hiljaditi put rekao, promiče nam ono suštinsko, a to je na šta se političari sa Kosova žale i u čemu vide povod za nasilnu intervenciju istovremeno pominjući kriminal na severu sa jedne i prisustvo srpskih službi bezbednosti sa druge strane. Sve glasnije i u gotovo svakoj svojoj izjavi pominju pripadnike srpske policije koji su tamo prisutni, predstavljajući ih kao problem iako oni to nisu iz više razloga. Prvo, nema ih dovoljno da bi predstavljali pretnju bilo kome, drugo ne rade ništa što bi narušavalo „mir i bezbednost“, ako tako nešto uopšte i postoji na Kosovu i treće, veći su problem sami sebi i stanovnicima severa, ali to je neka sasvim druga priča.

Osim što se žale na pripadnike raznoraznih srpskih službi od kojih neke i ne postoje, bar ne više u onakvom obliku i sastavu u kakvom su postojale, albanski se političari žale i na prisustvo kriminala u toj oblasti iako je on na jugu daleko veći. Sever u tom slučaju treba da posluži kao eventualni izgovor za neki kasniji eventualni potez Prištine.

Kosovo je po statistikama koje su rađene u zapadnoj Evropi i SAD na prvom mestu po svim poslovima koji nisu zakoniti i svojim obliko izazivaju jezu. To je mesto koje se osim iz raznih „dobrovoljnih“ fondova izdržava trgovinom onim “robom“ od koje se ljudima diže kosa na glavi. Za razliku od severa na kojem se nezakonite radnje uglavnom svode na potkradanje privrede države Srbije. Od tog posla sa severom obostranu korist imaju određene strukture i u Beogradu i Prištini, jer da nije tako, ta stvar ne bi ovoliko dugo trajala. A sada, da li srpske „krimi-patriote“ razmišljaju o tome da će njihova alavost jednog dana poslužiti njihovim krimi-saradnicima albanske nacionalnosti kao odličan izgovor za svako eventualno nasilje nad srpskim stanovništvom, pod velom neke policijske akcije kakvu je ne tako davno najavljivao albanski ministar policije Bajram Redžepi i nekom nasilnom integrisanju u još uvek nepostojeći sistem Prištine. To ih verovatno mnogo ne zanima. Tek sve to zajedno sada čini da slušamo o kriminalnom severu na koji se žale Albanci.

To je bila jedna od prvih tačaka „strategije za sever“ za koju smo slušali da je odbačena. iako ona to nije. Bitno je da smo zimus isticali da ta strategija ne može da prođe jer se mi sa njom ne slažemo.

Druga stvar o kojoj bismo pričali da nas zanima Kosovo, kao što nas ne zanima, jesu investicije koje sada Priština planira na severu, a sve u skladu sa svojom strategijom. Priča se o nekakvih pola miliona evra i o tome kako taj novac ima za cilj da pripitomi Srbe. Novac je premali da bi rešio ijedan problem opštine severna Mitrovica, ali je dovoljan da plati one Srbe koji bi hteli da rade prvenstveno iz egzistencijalnih razloga, a manje iz političkih. Dovoljan da neko puca u nekoga i da neko nekome baci bombu u dvorište, da neko bude izdajica, a neko kriminogeni patriota.

Srbija na to nema odgovor. Bar ne zvanično. Nezvanično odgovor glasi: „Okrenite se Prištini, okrenite se kome god hoćete, Srbija nema ni snage ni volje da se bavi problemom Srba na Kosovu“. Problem se uglavnom ogleda u činjenici što Srbi uopšte postoje i što neće odande da odu. Još uvek.

Dok se u Beogradu priča o promeni granica, dok se s vremena na vreme začuje kako naša diplomatija trguje jugom Srbije, a Srbi sa severa se nadaju da će ostati ili postati deo Srbije, a emisari našeg predsednika putuju okolo i pričaju „priče“ nezainteresovanom svetu, neko odrađuje tačku po tačku svoje strategije ostvarujući cilj.

Srbiju to ne zanima. Ako se tokom svih onih govora oko petnaestogodišnjice „Oluje“ niko nije setio da napravi prilog o Srbima iz Hrvatske koji su završili po izbegličkim centrima na srpskom Kosovu, kakav rezultat bismo mogli sad da očekujemo? Ta paradigma srpske zainteresovanosti i za njih i za Kosovo, priča je koja ne sluti na dobro.