Otvoreno o „razgraničenju“ - ili nijedna obmana ne traje doveka

Poštovani prijatelju,

Razgraničenje, korekcija granica, razmena teritorija, podela…ili kako već ovi naši političari nazivaju taj svoj međusobni dogovor za opstanak na vlasti, pre svega, nije civilizacijsko rešenje. Stav dva lokalna lidera da dva naroda ne mogu da žive zajedno i da „strahuju“ da će svakog trenutka da krenu u bitku do istrebljenja, možda bi mogao da naiđe na razumevanje u ranom srednjem veku. Ali, u 21. veku, u Evropi, takve ideje su u sukobu sa razumom i govore o civilizacijskom zastoju. Narod će kao i uvek u prošlosti, pre ili kasnije – a od toga zavisi i cena koju će platiti, shvatiti šta političke elite rade.

Nijedna obmana ne traje doveka. Mi se sa politikom ‘družimo’ četiri decenije i davno smo naučili da ne treba slušati šta političari govore, već gledati šta rade. Svedoci smo velikih nesreća koje su pripadnici naših naroda činili jedni drugima. Obojica smo osetili kako je bežati iz svog doma, sa kesom fotografija, bili akteri izbegličkih drama i tugovali na sahranama prijatelja.

Razgovori Srba izbeglih sa Kosova su godinama počinjali pitanjima: „Šta ti je ostalo dole? Šta si izvukao?“ „Ja sam izvukao – pouke“, odgovarao sam, u šali, verujući da je tako. Ali, sad vidim da nismo izvukli pouke.

Dvadeset godina političari stavljaju „ljutu travu na ljutu ranu“. Drže narod u psihološkom logoru gde zavijaju sirenama „ratne opasnosti“. Vešto glume bes i mržnju, a poslovno besprekorno sarađuju i bogate se. Jedni plaše narod Srbima i Rusima, drugi „olujom na Severu“ i teroristima.. Jedni kupuju avione u reklamne svrhe, drugi prave vojsku da bi se slikali… Kad zatreba – zapucaju, zapale neku kuću, zaprete „islamskom državom“, prizivaju „oluju“, kupuju poslanike, trguju ucenama, oslikaju voz ikonama, hapse jedni druge… Teatar apsurda!

Narod je opsednut strahom i nema vremena da razmišlja o tome zašto pravimo najgore, a najskuplje puteve na svetu, zašto prodajemo preduzeća u bescenje, zašto poslove vode „kontroverzni biznismeni“, zašto se lečimo preko Google-a, zašto molimo Boga da nam deca što pre odu u inostranstvo i ubeđujemo ih da je nostalgija bolja od ovoga što imamo…

Znam da mi Balkanci imamo problem sa logikom i da kod nas prošlost traje duže nego na drugim mestima u svetu, ali me čude Evropljani. Kako oni ne vide šta se dešava? Šta oni podržavaju? Stalno prete međunarodnim sudovima, sankcijama, a zapravo održavaju sisteme korupcije, ne vide običnog čoveka… Kao da im, nek mi Bog oprosti grešne misli, neko plaća za to.

Je li sudbina Balkana srozana na to da se podrška suludim idejama obezbeđuje davanjem preduzeća i aerodroma u bescenje i ponižavajućim koncesijama za puteve? Nije valjda najvažnije da se osigura bezbedno funkcionisanje „balkanske heroinske rute“? Da li ih to za milionske honorare uče „savetnici“ koji su decenijama palili odnose između dva naroda?

Da li do normalizacije može da se dođe bez kritičkog preispitivanja Briselskog dijaloga? Da li odgovornost snose pregovarači dve strane ili deo odgovornosti pripada Evropskoj uniji? Da li je jednoj i drugoj, pa i trećoj strani (EU) istinski stalo do normalizacije odnosa? Da li je Briselski proces, koji je imao ambiciju da bude najozbiljniji mirovni proces u Evropi nakon Drugog svetskog rata, pretvoren u propagandni instrument opstanka na vlasti? Da li u slučaju Kosova treba i može da se prelomi „preko kolena“? Ko sve ima interes da se kosovsko pitanje reši? A čiji je interes da se ovaj problem ne rešava? Da li floskula „sačekajmo bolja vremena“ zapravo znači „sačekajmo trenutak kad ćemo mi biti jači“, pa da onda rešavamo? Ili je to samo izgovor za nesposobnost i nespretnost? Vredi li „evropska perspektiva“ za Srbe, a da je ne bude za Albance? Uveren sam da većina ljudi zna odgovore na ova pitanja.

Zaista, ne verujem da iko može da poveruje da bi razgraničenje, podela ili korekcija granica zanavek odvojila Srbe od Albanca i otklonila sve etničke probleme. Ako je odlazećoj briselskoj administraciji neophodan rezultat, besmisleno je da ga ostvaruju pogrešnim rešavanjem komplikovanih odnosa naša dva naroda.

Briselski dijalog je od početka u krizi. Sada je klinički mrtav. Mora da se resetuje, da sve tri strane – Albanci, Srbi i EU (ili kako mi volimo da kažemo – međunarodna zajednica, šta god to značilo) pokrenu iskren dijalog. Znam da je potrebno osigurati demokratski pristup, obezbediti da to bude dijalog dva društva (a ne dva čoveka) i dva parlamenta (a ne dva političara). Da to bude dijalog o opstanku dva naroda (a ne o opstanku dve vlasti) i da za posrednike u dijalogu cilj bude mir, a ne samo projekat koji donosi publicitet, novu funkciju i novac. I znam da bi prvi korak trebalo da bude da se građanima koji žive na Kosovu obezbedi potpuna sloboda kretanja.

Briselski dijalog je propao zbog toga što je ponizio ljude koji žive na Kosovu, što se pretvorio u medijski hepening i izgubio veze sa realnošću. Neverovatno, ali posle svake runde razgovora održavane su pres – konferencije koje su imale za cilj ne da otkriju, već da sakriju dogovore, ako je uopšte i bilo dogovora. Dakle, verujem da bi Tvoj predlog o tajm-autu u Briselskom procesu bio koristan ako bi se sve tri strane dogovorile da više ne improvizuju, da pošteno razgovaraju da bi došli do pravednog rešenja. Da prestanu da huškaju narod na „one druge“. I da, za početak, pokažu da stvarno imaju kapacitet, tako što će, recimo, pronaći ubice Olivera Ivanovića.

BIOGRAFIJA

Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. Diplomirao je jugoslovensku književnost. Novinarstvom se profesionalno bavi od 1983. godine. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo“, Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Centra za informisanje i marketing Privredne komore Srbije, direktor Kancelarije za saradnju sa medijima Vlade Srbije, direktor Radio Beograda…

(KoSSev)