Mišljenje MSP, a onda možda i promena državne granice

Ukoliko odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu bude neodređena (kao što se pretpostavlja da će biti a postoje smatranja da je ona već stigla do Beograda) i ako bude glasila otprilike tako da sa jedne strane samoproglašenje nezavisnosti od strane privremenih vlasti u Prištini nije u skladu sa međunarodnim pravom, ali da je ono sa druge strane, ipak legitimno, zbog zločina koje su 1999. godine Srbi počinili nad Albancima - to onda može da uzrokuje sledeće: svaka od strana tumačiće odluku suda kao svoj uspeh, Priština će i dalje hteti da priča samo o tehničkim problemima, a Beograd o statusu. Postoji mogućnost da se nama lepšezvučeći zločini nazovu i genocidom, ali ne menja značenje.

Nakon toga priča o Kosovu može da se preseli u Ist River, u Ujedinjene nacije, gde bi u Generalnoj skupštini UN Srbija mogla da traži glasanje o novoj rezoluciji o Kosovu, i ta bi rezolucija mogla da bude platforma za nove pregovore Beograda i Prištine. Srbija bi tom novom rezolucijom o Kosovu poslala poruku EU i SAD da je spremna na velike kompromise, kakav bi bio i podela Kosova ili prihvatanje plana Z4 (to jest onoga što je Zagreb nudio Kninskoj krajini) koji bi tada bio ponuđen kosovskim Albancima.

Ali vratimo se sudu pravde u Hagu. Velika je verovatnoća da će mišljenje ovog suda zvučati kao goreopisani „sve smo rekli, ništa nismo rekli“ zen.

Šta to znači za Srbiju i šta to znači za Kosovo?

Za Srbiju znači da problematika Kosova ne može da bude ni blizu svome kraju. Kakvo god to mišljenje bilo, Srbija će se nakon njega imati da bavi Rezolucijom 1244. Ako pristane da promeni Rezoluciju, i u tom poslu dobije EU za koautora, Srbija će dobiti novi papir koji će biti usklađen sa mišljenjem MSP. Za građane Srbije to neće značiti mnogo, osim još puno priče o Kosovu koja više ne može da ih zanima onoliko koliko ih zanima njihov prazan frižider, ali može da ih zanima dovoljno da svoje nezadovoljstvo vladom pojačaju i potvrdom da ova nije bila u stanju da spreči komadanje države. Veliki broj građana osetiće moralnu satisfakciju koja je pre neka vrsta psihološkog olakšanja (da nismo izgubili baš sve) ukoliko Srbija prihvati ili sama počne da nudi podelu Kosova kao jedan kratkoročni izlaz iz situacije, iz istih tih „psiholoških razloga“ da se ne može prihvatiti gubitak cele teritorije i da je časno, kako oni to uglavno kažu, izboriti se makar za taj sever. Makar za tih 7%.

Dalje, kada se priča o podeli, većina građana, gledalaca TV dnevika neće uzeti mapu Srbije da vidi gde je tačno ta granica i kako bi ta podela zapravo izgledala. Kolike su tih nekoliko malih opština, koliki je onaj deo južno od Ibra koji bismo ovom „podelom“ priznali kao nezavisno Kosovo.

I na kraju, kada se u priči o „podeli“ pomene Bujanovac, Medveđa, Preševo, dakle jug Srbije i eventualnost da se taj deo (koji je jedina strateški zanimljiva tačka u Srbiji, gde je i famozni Koridor 10), ponudi Albancima u zamenu za Leposavić i severnu Mitrovicu – stiče se utisak jedne izgubljenosti na vlasti koja više ne zna šta će usled tolike nemoći da uradi nešto suvislo sa Kosovom, pa sada nudi i ono što nikada nije bilo Kosovo da bude Istočno Kosovo. Priča o „zameni“ je priča o nuđenju onoga što niko (još uvek) nije tražio i priča je koja zabrinjava jer govori o daljem rasparčavanju Srbije.

Za kosovske Albance mišljenje MSP može da znači priznanje da je nad njima počinjen genocid, da su imali pravo da se odvoje od Srbije koja ih je ubijala i da je to moralna satisfakcija, pre svega, koja će kasnije doneti još mnoga priznanja od strane država koje nisu htele da priznaju nezavisnost njihovog Kosova. Nezavisno Kosovo od samoproglašenja ove nezavisnosti priznalo je 69 država od kojih su 22 članice EU. Tokom ove godine samo pet. Da li su do sada Kosovo priznali svi koji su hteli i sada je više-manje kraj priznanjima ili je iz nekih drugih razloga došlo do ovakvog pada broja zemalja koje će se odvažiti da potpišu da je to što su kosovski Albanci uradili bilo u redu i po pravdi – sada je važno samo u smislu potvrde da se međunarodna zajednica zaletela i napravila loš posao koji sada košta i iz koga sada ne može ni da izađe, ni u njemu da ostane i koji je poput nekog tamnog vilajeta gde se svi kaju šta god uradili ili ne uradili. Ukoliko Albanci procene da je mišljenje MSP povoljno po njih, verovaće da će nova priznanja uslediti i govoriće da bi to trebalo da učini i Srbija.

Problem severa Kosova će biti sve veći, ali i sve više preuveličavan. Kako Priština nema kontrolu nad tim delom "svoje države" a kako je kontrola nad svim delovima države neophodna da bi se imalo pravo na tu teritoriju, Priština će početi da vrši pritisak na MZ, da ova vrši pritisak na Srbiju, da se Srbija povuče i sa tog dela Kosova i ugasi svoje institucije i ostatke bezbednosnih službi koje tamo još uvek patroliraju. Sa druge strane, Prištini upravo odgovara problematizovanje severa jer: 1. Sever je dobar izgovor i način da se zataška mnogo problematičniji jug Kosova, 2. Sever je dobar izvor prihoda (što zbog: a) legalnih, kroz mnogobrojne donacije za račun „integracije severa“ i b) nelegalnih, kroz multietnički kriminal koji donosi previše novca i jednima i drugima da bi se iko toga lako odrekao), i 3. Sever je dobar argument kako su Srbi nemogući i kako se mora (kao Redžepi) zapretiti silom i tražiti sve razumevanje ovog sveta za tu silu...

Na severu Kosova sve se češće dešava da eksplodira neka bomba (dešavalo se to i poslednih godina, čovek prestane da reaguje na njih, ali sada se dešavaju nekako drugačije, imaju nekakav predznak...), nedavno je eksplodirala u dvorištu jednog novinara, i to čoveka mirnog, koji se nije zamerio ni jednima ni drugima ni trećima... Od protesta 2. jula oseća se neizvesnost i koliko god da su svojevremeno Srbi umeli da prave razne nepromišljene poteze, sada ne izgleda tako. Ovakva haotičnost sada nekom drugom ide naruku.

Najavljena su hapšenja kriminalaca na severu. Među imenima tih kriminalaca svako malo pa se pojavi poneko od srpskih političara patriotskije provinijencije mada su u ovom trenutku to gotovo svi koji su iole ozbiljni. Ne zna se dakle kakva to hapšenja planira Priština. Politička ili samo krivična.

Stanje stvari na severu odgovara i pojedinim Srbima koji su od njega napravili svoj Eldorado. Takozvana podela ni njima ne odgovara. Suviše je novca u igri i taj novac nije zaobišao određene strukture u Beogradu. I kada se radi o običnom svetu koji je sa severa – nije im do podele. Možda kao ideje, možda kao nekog osećaja sigurnosti da su oni najbliži Srbiji, da im je Srbija iza leđa, da mogu lako da se sklone u njoj ili da će ona lako doći kod njih... ali ne bukvalna podela. Upoznala sam mnoge ljude koji su mi rekli da kada pređu administrativni prelaz, kada uđu na Kosovo, osete olakšanje i neki mir, taj mir je od Kosova, ne od Srbije.

Posle mišljenja suda u Hagu, dakle, mogle bi da se dogode sledeće stvari: da Srbija prihvati promenu Rezolucije 1244 kako bi mogla da pregovara sa Albancima, da i Srbi i Albanci, svako sa svoje strane, slave pobedu; da počne da se pregovara o podeli, i da su tokom tih pregovora Albanci protiv podele, a da se na severu dešavaju svakakve stvari koje bi mogle da idu u prilog neophodnosti podele, ali i u prilog neophodnosti intervencije kosovske policije i čak specijalaca. Ove će se jeseni verovatno svašta dešavati na Kosovu, posebno na severu Kosova, a kako će se Srbija izvući i da li će se izvući tako što će prihvatiti podelu i dati Albancima jednu stolicu u UN, videćemo tokom narednih meseci, godina, decenija... koliko već može da traje, i traje, „problematika“ Kosova.