Može li Kosovo u UNESKO?

Može li se ostvariti želja Prištine da postane punopravni (sto devedeset šesti) ili makar pridruženi (deseti) član UNESKO, ove specijalizovane agencije UN za obrazovanje, nauku i kulturu? Kako je tekao ceo proces i kako se Srbija „borila“ da to spreči, verovatno može. Hoće li? Sudeći po poslednjim, nimalo ohrabrujućim, izjavama ministra Ivice Dačića, verovatno hoće. Iz Njujorka on nam poručuje da „predstoji teška diplomatska bitka“ da se to spreči, što je idealna prilika da premijer pokaže kako „Srbija nikad ranije nije imala ovako dobar ugled i veće poštovanje u svetu“. Ili će možda biti važnije ne uznemiravati Brisel, Berlin i Vašington ovako „minornim problemom“ kada eto samo što nismo otvarili makar jedno „poglavlje“ i ostvarenja „najvažnijeg spoljno-političkog cilja bez alternative“.

Formalni zahtev za članstvo Priština je pokrenula pismom „ministra“ Hašima Tačija, sve sa grbom i nazivom „Republika Kosove“, koje je UNMIK, bez prethodne procedure u vladi i parlamentu, koja je bila neophodna po rezoluciji 1244,  prosledio UNESKO-u. Takav potez UNMIKA kosovski analitičari su ocenili kao ohrabrujući korak ove misije prema ne samo članstvu u UNESKO-u već i značajan doprinos ka članstvu Kosova i u UN. Naivno, srpski predstavnici u vladi i parlamentu „države Kosove“ zanosili su se svojom moći i uticaju da se to bez njihove saglasnosti ne može učiniti. Posebno je na tom tonu bila izričita Rada Trajković. Eto, uspeli su, vidimo kako.

Članstvo „države Kosove“ u UNESKO direktno je u vezi sa statusom srpske pravoslavne baštine na KiM, tj. da li i Kosovo ima pravo na srpsko kulturno nasleđe ili isključivo Srbija. No, i ranije su bili itekako intenzivni pokušaji Prištine da se ove srpske svetinje upišu u katalog UNESKA kao pravoslavna crkvena baština Kosova sa manje ili više uspeha.  Ponašanje i aktivnosti srpske strane, srpskih vlada i diplomatije u kontinuitetu zadnjih desetak godina, s tim u vezi, najblaže rečeno, bilo je neblagovremeno,čudno, naivno i neprofesionalno.

Od početka dijaloga Beograda sa Prištinom, javnosti nije poznato da je pitanje srpske pravoslavne kulturne i verske baštine i njihove imovine bilo na dnevnom redu. No, to nam je juče razjasnio ministar Dačić svojom izjavom u Njujorku, kritikujući Prištinu zašto ove „teme stavlja na dnevni red pre nego što smo o tome raspravljali u dijalogu koji se vodi u Briselu“, jer je to, kako kaže, kontraproduktivno, pa pomalo i pripreti za nastavak tog dijaloga. Crkve i manastiri su rušeni, paljeni, skrnavljeni, imovina uzurpirana, a dijalog se dakle vodio o drugim pitanjima, ponajviše onim koja su nametali Brisel i Vašington, uz navodeđenja „vode na mlin Prištine“.

Borku su bili važni IBM (nije navodno granica već prelaz) i carina. Ivica je na prvi Briselski sporazum stavio istorijski paraf „I.D.“ u kome nema ni reči o srpskim svetinjama,  pa se sada u Njujorku čudi i kritikuje što Šiptari na njih ispisuju upravo ta dva magična slova, naravno sa drugim značenjem („Islamska država“). Mora se priznati duhovitost, a pomalo i cinizam onoga ko je prvi došao na  ideju da (zlo)upotrebi ta dva slova. I u drugom Briselskom sporazumu, (onaj u kome smo „pobedili“ sa 5:0), svetinje su ostale po strani. Tom prilikom, ni u u Briselu, a zatim ni u Beču, gde nas pohvališe i Merkelova i Kurc, upravo aktuelizirano pitanje članstva Kosova u UNESKO, izgleda ostade po strani.

U odbrani srpskih svetinja na KiM od nasrtaja, kao što je bio i onaj iz 2009. od strane Francuske, da se od srpskih preimenuju u kosovsku kulturnu baštinu, morao bi se upotrebiti argument da bi to značilo zatiranje srpskog identiteta i njegov svojevrsni kulturni genocid. Hoću da verujem da vlada ima solidno pripremljenu platformu, baziranu na neoborivim dokazima da su Visoki Dečani, Pećka Patrijaršija, Bogorodica Ljeviška i Gračanica, koje su već pod zaštitom UNESKO-a, kao i drugi mnastiri i crkve na KiM, srpska pravoslavna kulturna baština i da kao takva, bez obzira na status KiM, moraju i ostati.

Za to vreme, kancelarija vlade Srbije za KiM izlazi u javnost sa predlogom o organizovanju međunarodne konfrencije i traži da se cela međunarodna zajednica angažuje u zaštiti srpske pravoslavne kulturne baštine na KiM. Pitam se samo na koju crnu međunarodnu zajednicu misle? Pa zar na onu u kojoj najznačajniju ulogu igraju zemlje „kvinte“, upravo one koje su bombardovale Srbiju, stvorile i priznale „državu Kosove“? Zašto niko ne pominje niti vodi akciju kod naših tradicionalnih prijatelja - Rusiju, zemnje BRIKS-a i stare zaboravljene prijatelje u Africi, Aziji i Latinskoj Americi? Nekima od njih, po nalogu Evropske unije, uvodimo sankcije, kao što su Belorusija i Zimbabve, koji je jedini u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao nestalni član, glasao protiv uvođenja sankcija Srbiji, niti ih je u praksi poštovao. Patrijarh Irinej upravo ovih dana govori kako još nije vreme za kontakte sa Vatikanom, umesto da zatraži i njihovu pomoć. Ućutala se i Srpska akademija nauka i umetnosti, valjda zbog toga što možda i dalje smatra da su srpske svetinje na KiM „vizantijska kulturna baština“.

Zahtev Prištine za članstvo je već, posredstvom UNMIK-a, stigao na nadležno mesto. Predstoji rasprava i izjašnjavanje 58 članica Izvršnog saveta UNESKO-a. Ako nadpolovičnom većinom izjašnjavanje bude u korist Prištine, zahtev se prosleđuje na odlučivanje Generalnoj konfrenciji UNESKO-a. Plašim se da su prethodna dešavanja, neka od njih gore pomenuta, kao i uticaj moćnih zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova, već predodredili konačnu odluku.