„Najskuplja srpska reč“ košta dva centa mesečno, pošto li su tek one jeftinije?

Sednica vlade Srbije, održana nedavno u grotesknoj atmosferi u blatu površinskog kopa kolubarskog basena, izazvala je salve smeha, i rasplamsala kreativnost mnogih blogera koji su sliku iz „Kolubare“ montirali u različite kontekste, od Tajne večere pa preko Avatara i Diznilenda, do nesrećnih azilanata sa istoka i njihovog tranzita kroz našu zemlju.  Međutim u toj galami i opštem smehotresu jedna poruka poslata odatle sa „najvišeg mesta“ dodatno je onespokojila srpsku javnost preneraženu od straha zbog svega što joj se dešava poslednjih godina, iako je saopštena onako uzgred.

Naime premijer Vučić se toga dana i zvanično dao u potragu za novim Ustavom Republike Srbije, pravnim aktom  koji se najavljuje već duže vreme, a koji će nas hrabro survati još niže. „Broj narodnih poslanika Skupštine Srbije biće smanjen sa sadašnjih 250 na 125 do 150“ – poručio je premijer. Iako smatram da je i ta ponuda isuviše velikodušna za narod poput nas, jer je dovoljan i samo jedan poslanik. Ma šta poslanik, dovoljan je Pera ložač sa položenim PP kursom, u slučaju da se nekom veteranu petooktobarske revolucije  prihte da demonstrira piromanske sposobnosti.

Došlo mi je da citiram mnogobrojne doktore „svakačastologije“, i uzviknem „Svaka čast, Vučiću! On je za samo tri godine vladavine shvatio koliko srpskom narodu (a tek srpskoj deci) teško pada da plaćaju džabalebaroše i poltrončine u Skupštini. U tom zanosu umalo da preteram i odem u „alalverizam“, ali se brzo prenuh.

Za to prenuće moram biti zahvalan nikom drugom do premijeru glavom i bradom. U drugom delu izjave premijer doslovce kaže: „Verujem da ćemo u narednih godinu dana mandata imati snage da makar izađemo pred građane sa nacrtom novih rešenja, i (sic!) kada je reč o smanjivanju broja poslanika“. Dakle, ne samo što ima neko ALI koje sreću kvari, nego to može da učini i jedno obično I!

Dakle jedno kratko „I“, pokazuje da se radi o tome da je broj poslanika nešto sasvim sporedno. Pokazuje da je to „nebeska udica“ za „nebeski narod“. Shvatih da se iza brige za narodni džep krije nešto drugo, nešto veliko i nešto opasno. U stvari, ne mogu se setiti ni jednog valjanog razloga zbog koga mi imamo poslanike!? Pa kakve onda ima veze, da li ih imamo 250, 500, 150 ili jednog? Dakle, po sredi je nešto drugo.

Iskreno, shvatao sam ja to odavno i o tome pisao na ovom mestu još dok je SNS bio u opoziciji, ali mi je trebalo jedno „I“ sa zvaničnog mesta. A ovo je došlo baš odatle.

Dakle, jasno je da se nešto krupno valja. To krupno se krije iza krupnih reči o „teškim odlukama“, kao da „krupnoća i teškoća odluke“ garantuju uspeh i dobrobit. Krupne i teške odluke mogu biti I dobre, ali i ne moraju i po pravilu nisu. U ovom slučaju, uopšte se ne radi o „krupnoj odluci“, već o iznuđenoj odluci, a iznuđene odluke su po pravilu loše. To najbolje znaju šahisti, kada ih protivnici vijaju po tabli sve do neizbežnog šah-mata.

U konkretnom slučaju radi se o promenama Ustava koje se tiču same suštine postojanja, karaktera i položaja naše države u budućnosti. I to nije naša odluka, već je to nalog koji dolazi sa zapada, ma šta to značilo, kako bi nam se otvorila neka „poglavlja“ u kojima valjda piše da mi napokon postajemo visoki, lepi, bogati i plavi.

Za takvu „šarenu lažu“, iz Ustava se mora ukloniti sve ono što bi podsećalo na suverenitet. „Neprijatno“ iskustvo zapada sa ujedinjenjem Srbije krajem 80-ih godina prošlog veka, nakon njenog razaranja u rešenjima Ustava iz 1974, moralo se završiti ratom i sveopštom katastrofom, kako bi se došlo do ovoga što sada imamo. Sada zapad neće dopustiti slučajnosti. Ako smo 1974. mogli da se „vadimo“ na Tita i Kardelja, ovoga puta mi ćemo svoju državu sami sopstvenom rukom izbrisati, da sutra eventualno ne bi bilo „puj pike, ne važi“.

Osnovno što se iz Ustava mora brisati su Kosovo i Metohija. Iz Ustava i po mogućstvu iz sećanja. Ovime ćemo mi postati jedina generacija Srba koja se odrekla Kosova i Metohije. One ranije su ih gubile na sablju ali se nisu odricale. To im je i omogućavalo da ih vraćaju. Mi ćemo biti jedina generacija Srba koja će se odreći prava na svoje izvorište i na svoju kolevku duhovnosti. Istorija će verovatno jednom zaboraviti konkretne političare koji su sprovodili ovu izdaju. Oni su bili, jesu i biće mali i nevažni. Ali nas neće.

U pogon je stavljena čitava armija vladajućih i NVO stručnjaka, mediji, pa čak i „žuti“ koji su navodno opozicija ovoj vlasti su sa njom u potpunoj simfoniji po ovom pitanju. Što će reći, u parlamentu izvršilaca ove naredbe zapada (neki je zovu i uslovom za dobijanje nečega) ima više nego dovoljno.

Ruglu se izvrgava svaka pomisao o očuvanju državnosti Srbije. Kosovski mit se želi predstaviti nekakvim sujeverjem, nečime poput norveškog mita o trolovima. Ismeva se njegov značaj za formiranje nacionalne svesti, koja je upravo i omogućila da se oslobađamo čak i viševekovnog ropstva.

Ismeva se upozorenje nacionalno svesnih krugova (koje uporno žele da predstave nekakvom destruktivnom „desnicom“) da se kolevke sopstvene duhovnosti ne smemo odreći. Duhovnost se predstavlja nekakvom težnjom za vračanjem, šta li? Jedan ugledni duhovnik mi je termin „kolevka duhovnosti“ uprostio na sledeći način: Životinja ima telo i dušu. Za razliku od nje, čovek je sazdan od tela, duše i duha. Dakle, duhovnost razlikuje čoveka od životinje. Šta je onda čovek bez duhovnosti? Životinja. Analogno tome, šta je narod bez duhovnosti - čopor. Treba li da postanemo čopor?

O odricanju od materijalnog bogatstva koje se nalazi na tom delu naše države govorićemo drugi put, ali je ono enormno. I državno i privatno. Naravno, ono se trenutno uglavnom ne nalazi u našem posedu, već u posedu okupatora, ali to ne znači da Ustav treba menjati da se okupator ne naljuti. A naročito ne treba olako predavati i ono što se ne nalazi u posedu okupatorske vojske.

Postoji opravdana bojazan da će se i druga rešenja koja će biti predložena, a dobro upućeni  kažu poslata iz Brisela, odnose na dalju dezintegraciju države. Regionalizacija koja bude predložena se vrlo lako može postavljati kao uslov za otvaranje raznih poglavlja na maglovitom evropskom putu, ali kao uslov za dalju dezintegraciju države. Ovde se pre svega misli na Banat, Sandžak, Srem i Bačku, ali nije isključeno da se i drugi delovi državne teritorije nađu na briselskom „pregovaračkom“ stolu, ukoliko nekome od suseda poraste apetit. 

Sasvim je sigurno da će doći i do promene člana 10 aktuelnog Ustava, a koji se tiče službenog pisma. Naime agresija hrvatske latinice u medijima, izdavaštvu i školstvu je neviđena od 1945. do danas. Ma koliko se nekome činio ovaj problem nevažnim u odnosu na prethodno navedene, on je i te kako važan iz dva razloga. Prvi, zato što se uz koren duhovnosti narušava i pismenost sadašnje i budućih generacija, i zato što će se po istom principu po kome se bude on menjao menjati i drugi članovi i naravno, preambula Ustava.

Dominiraće obrazloženje kako stanje na terenu pokazuje da narod više voli latinicu, kako je ona u EU dominantna i sl., isto kao što će se reći da je na Kosovu takvo i takvo faktičko stanje, tako da je postojeći Ustav prevaziđen i da se mora menjati. Glupi izgovori, ali kad imate takvu medijsku mašineriju, vrlo je moguće da budu i prihvaćeni.

Čitavo okruženje koje bi eventualno moglo da spreči demontiranje ove države veoma omogućuje demonterima šut „na nezaštićen gol“.  Kao što prethodno rekosmo: parlamentarna opozicija je po pitanju demontaže države u potpunom saglasju ili čak i radikalnija od vladajućih struktura; takozvana „patriotska opozicija“, iliti po tumačenju parlamentarne  opozicije, vladajućih struktura, NVO, kao i mejn-strim medija, - „desnica“ je atomizirana, icepkana i nemoćna jer deluje u bezbroj kolona; studentska intelektualna elita je isuviše zauzeta školarinama; SPC je razapeta između duhovnih visina i jurenja sopstvenog repa, pa ne stiže da vidi u kakvom je stanju država i narod...

Sve u svemu, ponuda premijera da će smanjiti broj poslanika za oko stotinu, može odigrati značajnu ulogu u aminovanju erozije srpske državnosti, jer ćemo se upecati kao mnogo putta do sada. Ali se nešto mislim: ako jedan poslanik košta 2.000 evra mesečno, i ako nas Srba ima 10 miliona, to znači da će svaki Srbin biti bogatiji za dva evrocenta mesečno. Pošto se za te novce ništa ne može kupiti, radi boljeg razumevanja da navedemom da će svaki Srbin za 100 godina biti bogatiji za 24 evra, odnosno za jednu ćurku. Zauzvrat osiromašiće za sve gore navedeno i ko zna za šta još.

Ako se Srbi odluče na eventualnom referendumu na takvu trgovinu, a hoće (do sada nisam grešio u prognozama, mada bih ovoga puta neverovatno mnogo voleo da pogrešim), ako se odluče da im „od ruke ništa ne rodi, ni u polju pšenica bjelica/ni u brdu vinova lozica...“, onda se za nas Srbe može reći da smo:

a) Najhrabriji narod na svetu;

b) Najmalodušniji narod na svetu;

v) Najpametniji narod na svetu ili

g) Najgluplji narod na svetu

Možete zaokružiti bilo koji odgovor, a može biti i  više tačnih odgovora. Doduše ne više od dva.