Ne treba pisati o integraciji Srba u kosovsko društvo – Srbi to vole da rade tajno

Jedan Francuz kaže da bi Srbi sada trebalo da vode računa o jugu Srbije i da se bore za Republiku Srpsku, a da je tužno, ali da na Kosovo više ne treba trošiti snagu.

Pre neki dan pročitala sam jednu kratku vest. Britanski nedeljnik Ekonomist smatra, a agencija Beta prenosi, da bi se Republika Srbija našla u velikoj neprilici ako bi se kojim slučajem dogodilo ono što niko ne očekuje, to jest ako bi Međunarodni sud pravde doneo presudu protiv presedana koji su načinile kosovske vlasti samoproglasivši nezavisnost, iliti presudu u korist Srbije kojoj je tom prilikom oduzet deo teritorije. Neprilika koja bi u tom slučaju zadesila Srbiju sastojala bi se, po mišljenju ovog lista, u nemogućnosti da „apsorbuje dva miliona neprijateljski nastrojenih Albanaca“. Da je povratak Kosova u Srbiju „nevolja“ znamo odavno, ali razlog tome nije samo nezgoda oko „apsorbovanja“ neprijateljski nastrojenih Albanaca, već je nevolja i vraćanje kosovskih Srba koji su toliko dugo van sistema države Srbije da bi i za njih to predstavljalo jednaku, a možda i veću muku integrisati se u sistem države Srbije nego integrisati se u neki polusistem poludržave Kosovo.

Ekonomist takođe otkriva (a Beta prenosi) da „neki srpski zvaničnici privatno priznaju da je pravi cilj obraćanja Sudu da se Srbija otarasi Kosova, a ne da ga povrati.“ 

– Oni žele da izmanevrišu Kosovare („Kosovari“ su ovde kosovski Albanci a ne svi stanovnici Kosova i ne kosovski Srbi – kako su ih ranije pežorativno nazivali sunarodnici iz drugih krajeva Srbije ili eks-Jugoslavije – prim.prev.); žele, dakle, da izmanevrišu Kosovare – analizira dalje Ekonomist – u poziciju u kojoj se osećaju primorani da se vrate za pregovarački sto, gde bi Srbija mogla da predloži razmenu severa Kosova za takozvanu Preševsku dolinu po principu etničke strukture stanovništva.

Sa prvim delom zapažanja Ekonomista morali bi, hteli ne hteli, da se slože svi iole upućeni u „problematiku“. Jasno je kao dan da Srbija ne bi imala pojma šta da radi sa Kosovom da joj, kojim slučajem, neko vrati ovu teritoriju. Srpski mediji ne izveštavaju o tome kako zaista izgleda Kosovo južno od Ibra, srpski čitaoci nemaju predstavu o tome koliko se toga u međuvremenu izgradilo, koliko se mladih Albanaca u međuvremenu školovalo, Srbi ne znaju da mlađi Albanci danas zaista ne znaju srpski, ali zato govore zavidan engleski – Srbija, ukratko, o Kosovu već jako dugo ne zna ama baš ništa.

Za samo godinu dana od proglašenja nezavisnosti do neprepoznavanja se izmenila i atmosfera u srpskim sredinama, kao i raspoloženje kosovskih Srba po pogledu nemile „integracije“ u neki kosovski sistem u nastajanju. Pre novembarskih izbora, kada se atmosfera zahuktavala i kada smo sa srpskih medija mogli da čujemo poruke upozorenja kosovskim Srbima da ne izlaze na te izbore i da nipošto ne daju legitimitet kvazidržavi, neko je po običaju igrao dvostruku igru. Strukture koje su s jedne strane zastrašivale ljude da će ukoliko se pojave na tim biralištima ostati bez posla i biti zanavek odbačeni od svoje matične države Srbije, sa one druge strane (koja nije javna) utvrđivali su svoje pozicije na mestima gde se znalo koja će opcija biti pobednička.  

Južnije i nešto dalje od vlade Srbije, nekoliko meseci pre nego što se znalo da će u Gračanici, na primer, pobedu na izborima osvojiti Srpska liberalna stranka, dvoje prezimenjaka, po potrebi neistomišljenika a po potrebi velikih saboraca, stali su u jedan front. Mudriji prezimenjak izbegao je da se kandiduje za lidera ove velike srpske sredine predosećajući da bi gubitak te bitke značio i gubitak nekih drugih, možda mnogo važnijih, pozicija. Nije, na kraju, bilo teško pogoditi da će pobediti onaj koji se već instalirao u Tačijevoj vladi – bolja je logistika. Onaj manje promišljeni, stariji i koji je propustio da u ovaj posao uđe dovoljno ziheraški – kandidovao se i, očekivano, izgubio.

Pre nego što je bilo očigledno da opcija dvoje prezimenjaka nema izgleda za pobedu, njihov zajednički i, za nacionalno ustrojene Srbe, veoma bitni i uverljivi argument kojim su pravdali ovo „učešće u nelegalnim institucijama“ svodio se uglavnom na pozivanje na njihovu nacionalnu opredeljenost i upozorenja da će ako pobedi ona druga opcija u kojoj su liberali, koji su već učestvovali u vladi kvazidržave, kosovski Srbi biti konačno sasvim asimilovani u albansko društvo, da će time izgubiti onaj svoj nacionalni identitet koji im je već jako dugo predstavljao jedini štit od albanske ekspanzivne ćudi, te da će se, ako pobede albanski Srbi (to jest liberali) srpsko Kosovo zaista za vijek i vjekova preseliti u istoriju, narodne pesme i prisećanja nekih izbeglica i nekih ratnika koja više niko neće imati živaca da sluša.

To je, do jedne granice, bilo uverljivo. Pričali su o školstvu u koje nam Albanci ne smeju dirati, pričali o zdravstvu, o nekakvoj zadruzi i koječemu što je zvučalo utešno za one koji su shvatili, iako nerado, da im na Kosovu nema budućnosti ako se ne uključe u te prokažene institucije kvazidržave, makar samo na lokalnom nivou.

Međutim, to ipak nije bilo dovoljno uverljivo; pa kako nije nova stvar da nema potrebe ubeđivati one koji su već ubeđeni, a da je onih kolebljivih koji bi da ostanu i u Srbiji i na Kosovu najmanje, i da se na njihove glasove ne treba oslanjati, jer oni uglavnom neće ni izaći na birališta – logično je bilo da opcija koju su nudili prezimenjaci ne uspe.

Prezimenjak koji je bio dovoljno lakoveran da se kandiduje sada će dati sve od sebe da objasni svetu o kakvoj je velikoj prevari i krađi reč. Onaj drugi, veštiji, govoriće da se sve na kraju krajeva još i dobro završilo – jer Gračanica je srpska, decentralizacija uspeva a to je, svi će se složiti, i bio osnovni cilj. Na kraju, istina je. To jeste pobeda.

Nedugo nakon albanskih izbora gledali smo srpske izbore na koje su izašli oni koji se prave da albanskih nije ni bilo i koji su, svi do jednog, obećavali Leposavcima da će Leposavić biti u Srbiji. Za razliku od ostatka Kosova i Metohije koji neće biti u Srbiji.

Jedan od kandidata na srpskim izborima u srpskom Leposaviću bio je i ministar za Kosovo i Metohiju. Za to vreme, onaj drugi iz Ministarstva, koji je doduše pedantno slao poruke Srbima da ne izlaze na albanske izbore, odlazio je na sastanke u Čaglavicu i već kojekuda, svestan da brod zvan Ministarstvo za KiM uveliko tone i da mu valja tražit pametnijega posla.

A šta se za to vreme dešavalo u Beogradu?

Na svim vestima svih TV stanica slušali smo svinjskom gripu i plašili se kako ćemo za koji mesec svi pomreti od istog ukoliko se ne vakcinišemo – a vakcine, avaj, nema pa nema. U pauzama priče o novoj kugi slušali smo o tome kako neće više biti viza i kako ćemo nakon skoro dvadeset godina biti pušteni iz kaveza.

Na pitanje da li kosovski Srbi treba ili ne treba da izađu na izbore koje raspisuje vlada Kosova većina građana Srbije (bez Kosova) odgovarala je sa „treba da izađu“ ili je barem tako tvrdio Stratedžik marketing, koji već dugo na svom sajtu tamo gde nabraja zemlje jugoistočne Evrope sa kojima sarađuje kao zasebnu državu ima i Republiku Kosovo.

Šta misle građani Srbije, šta misli Vojvodina i šta, na kraju, misle sve zemlje regiona o tome da li Srbi sa Kosova treba ili ne treba da se integrišu u novonastalu državu? Misle, izgleda, da treba. Šta znači ta „integracija“ u sistem koji još uvek de fakto i ne postoji, da li „integracija“ podrazumeva gubitak nacionalnog identiteta, potpuno nestajanje jednog naroda u asimilaciji – pitanja su koja prevazilaze trenutak u kome se nalazimo. Integrisati se, učestvovati i prilagoditi se stvarnosti u kojoj živiš – u principu ne znači i nestati. Odreći se svoje države, čak i ako ova nije prisutna na teritoriji na kojoj se nalaziš – u praksi ipak znači, na kraju, u jednom trenutku i nestati kao narod koji je najednom postao manjina na svojoj bivšoj zemlji.

Da li je zvanični Beograd kriv što kosovski Srbi osećaju potrebu da se njihova integracija odvija u strogoj tajnosti – verovatno jeste. Da li je sklonost da se sve krije i da se gotovo ništa od stvari koje su bitne i imaju veze sa stvarnošću ne radi otvoreno svojstvena srpskom ili kosovsko-srpskom mentalitetu – da, jeste. Sve je to tako i sve je to jasno i sve je to odavno još trebalo da je apsolvirano.

Ono što, međutim, nije jasno u predviđanjima Ekonomista a po pitanju „ponovnog sedanja za pregovarački sto“ tiče se razmene teritorija. Crtanje novih granica uvek miriše na rat ili pretnju ratom kojom se hoće da postigne – šta? Da Srbi u strahu da će se definitivno oprostiti od Koridora 10 (koji je, ma kako ružno zvučalo, strateški značajnija tačka od Leposavića, pa i celog severa Kosova) napokon zaista i javno dignu ruke od Kosova i priče o podeli Kosova? Ili, što bi bilo gore, da Srbi u stanju kad se još nisu oporavili od poraza zbog gubitka Kosova – što jeste najveći poraz – pristanu na ideju odricanja od takozvane Preševske doline samo zato što su tamo „ionako uglavnom Albanci“. I da nam, na kraju, taj gubitak jedine strateški zanimljive tačke koja je ostala nakon rasparčavanja države – predstave kao pobedu naše diplomatije koja se, eto, uprkos svemu izborila za to parčence bivše srpske zemlje, koje osim veštačkog jezera Gazivoda (ispod koga je sam bog zna koliko potopljenih srpskih sela i crkava, i što je još jedna od neverovatnih i tužnih priča o tome kako je Srbija uništavala srpsko Kosovo) nema ništa što bi zanimalo bilo koju ozbiljnu državu.

Koridor 10, opet, zanima mnoge ozbiljne države i možda je to razlog povike određenih struktura na vojnu bazu koju je Republika Srbija ipak uspela da izdejstvuje na pravom mestu.