Neprihvatljivi su bilo kakvo „razgraničenje“ ili potpis koji bi, direktno ili indirektno, značio priznanje nezavisnosti i ulazak „Kosova“ u UN

Sabrani na jesenjem zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora, mi Episkopi Srpske Pravoslavne Crkve, na čelu sa Njegovom Svetošću Patrijarhom srpskim Gospodinom Irinejem, u ovim teškim vremenima sa kojima se suočava naša Crkva i verni narod na Kosovu i Metohiji, najpre izražavamo podršku Njegovom Preosveštenstvu Episkopu raško-prizrenskom Gospodinu Teodosiju, sveštenstvu, monaštvu i vernom narodu u Eparhiji raško-prizrenskoj, i njihovim naporima da opstanu i ostanu na Kosovu i Metohiji kao izvorištu srpske pravoslavne duhovnosti i našeg identiteta.

Izražavamo i svoju zabrinutost zbog najnovijeg razvoja događaja, posebno brojnih incidenata, krađa i drugih pritisaka, usmerenih protiv našeg naroda. Međunarodne i lokalne političke predstavnike podsećamo da su dužni da obezbede miran i dostojanstven život za sve građane i da ne dozvole bilo kakvo nasilje. Posebno naglašavamo važnost prisustva i aktivnu ulogu međunarodnih snaga, KFOR-a i misije OEBS-a, u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, koja treba da se nastavi sve dok se ne stvore normalni uslovi za život svih zajednica na Kosovu i Metohiji.

Bilo kakav potpis koji bi omogućio priznanje Kosova, učešće u UN ili odricanje Srbije od njega pod bilo kojom formom, zauvek bi ukinuo svako istorijsko pravo Srbije na ovim temeljnim prostorima naše duhovnosti i državnosti

I ovom prilikom ponavljamo čvrst i jedinstven stav celog Arhijerejskog Sabora naše Crkve, izrečen na ovogodišnjem redovnom majskom zasedanju, da ni pod koju cenu ne sme da se dovede pod znak pitanja puni suverenitet i integritet Srbije na Kosovu i Metohiji, koji je garantovan Ustavom Srbije i Rezolucijom 1244 SB UN. Za našu Crkvu, Kosovo i Metohija nikada nije bilo, niti može biti samo političko pitanje za čije rešavanje monopol imaju isključivo državni organi. Za nas je pitanje Kosova i Metohije, kroz svu našu istoriju i danas, pre svega pitanje opstanka našeg sveštenstva, monaštva, vernog naroda i, naročito, naših drevnih svetinja bez kojih ne bismo bili ono što jesmo.

Kao što o opstanku našeg naroda, posebno one najugroženije većine koja se nalazi južno od Ibra, ne možemo govoriti bez očuvanja naših svetinja, tako ne možemo govoriti ni o očuvanju svetinja samo kao kulturno-istorijskih spomenika, čiji je opstanak navodno moguć bez opstanka našeg vernog naroda. Naše svetinje imaju svoj najdublji smisao kao mesta liturgijskog saborovanja našeg naroda, i to ne samo onog sa Kosova i Metohije već i iz svih srpskih krajeva, ali i čitavog sveta.

Posebno zabrinjava što se pod vidom navodnog „razgraničenja između Srba i Albanaca" nameće mogućnost odvajanja ako ne celog, onda najvećeg i najvažnijeg dela Kosova i Metohije iz sastava Srbije i njegovo priznanje kao dela bilo nezavisnog Kosova ili čak takozvane Velike Albanije

Obaveze svih nas prema Kosovu i Metohiji su danas veće jer se nalazimo pred sve jačim međunarodnim pritiscima, jednim delom da naša zemlja pristane da se odrekne Kosova i Metohije, ili kroz priznavanje Kosova i Metohije direktno ili prećutnom saglasnošću da Kosovo dobije članstvo u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama. Bilo kakav potpis koji bi omogućio priznanje Kosova, učešće u UN ili odricanje Srbije od njega pod bilo kojom formom, zauvek bi ukinuo svako istorijsko pravo Srbije na ovim temeljnim prostorima naše duhovnosti i državnosti.

Posebno zabrinjava što se pod vidom navodnog „razgraničenja između Srba i Albanaca" nameće mogućnost odvajanja ako ne celog, onda najvećeg i najvažnijeg dela Kosova i Metohije iz sastava Srbije i njegovo priznanje kao dela bilo nezavisnog Kosova ili čak takozvane Velike Albanije. Posledice ovakve odluke bi bile tragične za opstanak našeg naroda i naših svetinja. U tom slučaju bi većina Srba, bez adekvatne zaštite i bezbednosti, bila prinuđena na iseljavanje sa svojih istorijskih prostora, gde bi se sa još većim intenzitetom formiralo jedno etnički čisto albansko društvo, uz brisanje svih tragova našeg istorijskog postojanja.

Ideja takozvane podele i razdvajanja organskog jedinstva između Srba južno i severno od reke Ibra, i od ostalih Srba bez obzira gde žive, unosi veliki nemir i zabrinutost među naše vernike i ne uživa podršku najvećeg broja građana Srbije i Srba uopšte. Teritorijalna podela je posebno opasna jer bi neibežno podrazumevala stvaranje etnički čistih prostora, što bi imalo i nesagledive posledice za ceo region koji se još bolno oporavlja od stradanja i razaranja u toku devedesetih godina prošlog veka. Zato je naša Crkva uvek podržavala izgradnju društva u kome ljudi različitog porekla mogu da žive u miru, uz punu zaštitu i poštovanje svog verskog, kulturnog i narodnog identiteta.

Sveti Arhijerejski Sabor je posebno zabrinut zbog toga što naša Crkva od 2007. godine nikada nije bila zvanično pozvana da iznese svoje sugestije povodom zaštite naših svetinja, sveštenstva, monaštva i vernog naroda. Već godinama insistiramo na adekvatnoj zaštiti naših svetinja, jer smo svakodnevno svedoci ne samo otvorenog neispunjavanja postojećih regulativa (vezanih za elemente takozvanog Ahtisarijevog plana koji su ušli u takozvano kosovsko zakonodavstvo), čak i pored međunarodnih pritisaka, već vidimo da lokalne samoproglašene kosovske institucije nesmetano nastavljaju sa procesom koji vodi ka stvaranju etnički čistog albanskog Kosova, u kome dugoročno ne bi bilo mesta za Srbe, ali i za ostale nealbanske zajednice. Sistematsko izbegavanje preuzetih obaveza Prištine vezanih za Zajednicu srpskih opština i drugih obaveza iz „Briselskog dijaloga" samo potvrđuju da bi u postojećim uslovima i sa sadašnjim odnosom prema Srbima bilo veoma teško naći dugoročno rešenje. 

Apelujemo na državne predstavnike Republike Srbije da, umesto na traženju što bržeg sporazuma sa Prištinom, više pažnje posvete izgradnji jedne državne i nacionalne platforme u čijoj bi pripremi učestvovali relevantni činioci našeg društva

To svakako ne znači da naša Crkva podržava „zamrznuti konflikt" već, štaviše, podstičemo nastavak jednog otvorenog, ali pažljivo vođenog dijaloga koji bi u prvi plan stavio zaštitu ljudskih i verskih prava, unapređenje vladavine prava, jačanje pravne sigurnosti i efikasniju zaštitu ugrožene duhovne i kulturne baštine, koja ne bi zavisila od samovolje lokalnih kosovskih institucija, već bi bila regulisana na sveobuhvatniji način uz međunarodni nadzor i jasno definisane mehanizme primene dogovorenih principa zaštite. Takođe je teško govoriti o bilo kakvom daljem dijalogu bez stvaranja uslova za povratak prognanih Srba i zaštiti i vraćanju njihove uzurpirane imovine. Odustajanje od ovog zahteva značilo bi prihvatanje posleratnog etničkog čišćenja kao svršenog čina. Bez ovih preduslova je nemoguće govoriti o trajnijem rešenju problema na Kosovu i Metohiji. Zato je postavljanje ishitrenih rokova, i pored krajnje nepovoljnih uslova na terenu i vrlo kompleksne situacije u Evropskoj uniji, bez ikakvog opravdanja.

Apelujemo na državne predstavnike Republike Srbije da, umesto na traženju što bržeg sporazuma sa Prištinom, više pažnje posvete izgradnji jedne državne i nacionalne platforme u čijoj bi pripremi učestvovali relevantni činioci našeg društva. Ha taj način bi se čuvali osnovni interesi našeg naroda i povratilo bi se poverenje svih ključnih društvenih faktora u zemlji. Istovremeno treba nastaviti na izgradnji poverenja i razumevanja i sa kosovskim Albancima i ostalim ljudima dobre volje koji žive na Kosovu i Metohiji i drugim delovima Srbije, jer budućnost celog regiona pre svega zavisi od spremnosti i sposobnosti svih nas da živimo jedni sa drugima u miru i međusobnom poštovanju.

Sa približavanjem jubileja 800. godišnjice samostalnosti naše Svete Crkve, veoma je važno da se svi podsetimo da je državnost Srbije od početka bila neraskidivo povezana sa duhovnom tradicijom naše Crkve kao ključnog faktora našeg identiteta kroz istoriju.