Kosovo i Metohija | |||
Nova misija Bila Klintona |
petak, 16. januar 2009. | |
(NIN, 15.01.2009) U nemogućnosti da reše kakvu ozbiljniju svetsku krizu zapadni diplomati i bivši međunarodni zvaničnici latili su se poslednjih sedmica novog sporta, lobiranja za šire priznanje nezavisnosti Kosova. Glavne uloge preuzeli su britanski ministar spoljnih poslova Dejvid Miliband, čija je kosovska korespondencija stigla na adrese tridesetak država, od kojih se traži da podrže zapadni plan rešavanja statusa Kosova i što pre priznaju novu državu. Milibanda prati čitava svita bivših međunarodnih zvaničnika. Posle kraće pauze zbog prepucavanja sa vladom Hašima Tačija oko hapšenja nemačkih agenata u Prištini, u lobiranje se uključio i Berlin. Francuska nije ni prestajala, dok su Kosovu svakovrsnu pomoć ponudile Albanija i Turska. Do prve godišnjice jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova vlasti u Prištini očekuju “pregršt” novih priznanja, ali se, osim Katara i Maldiva, ne pominju imena zemalja koje bi se uključile u klub pokrovitelja kosovske državnosti. Nakon što je prema njegovom liku napravljen sedam metara visok mural u centru Prištine, njegovim imenom nazvan bulevar u centru tog grada i nacrtan spomenik, za koji se pare polako skupljaju, nekadašnji američki predsednik i čovek čije se ime poslednjih sedmica češće pominje u jeku rasprava o smislenosti odluke Baraka Obame da njegovu suprugu proizvede u državnu sekretarku, Bil Klinton pridružiće se ekipi nekadašnjih zvaničnika koji lobiraju za međunarodno priznavanje nezavisnog Kosova. Osim Klintona, tim kosovskih lobista pojačaće nekadašnji Ahtisarijev pomoćnik Albert Roan i bivši član pregovaračke trojke Kontakt grupe Volfgang Išinger. Jedan od najpopularnijih američkih predsednika poslednjih decenija, što u konkurenciji odlazećeg DŽordža Buša i njegovog oca i nije neki preterano visok domet, iskoristiće nesumnjivi uticaj koji ima u spoljnoj politici kako bi preostale svetske države, njih 139, nagovorio da priznaju nezavisnost Kosova, s obzirom na to da je posle početnog entuzijazma ritam priznavanja naglo splasnuo, te su za nešto više od 330 dana kosovsku državnost priznale 53 države, što je znatno manje od planiranog. Prvi zadatak Bila Klintona, kako je najavljeno, biće ubeđivanje Indonezije da promeni stav i prizna nezavisnost Kosova, mada je ta država tokom meseci prepucavanja u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija bila među ključnim zaštitnicima teritorijalnog integriteta i suvereniteta članica svetske organizacije, uz nezaobilaznu Rusiju, povremeno nezainteresovanu Kinu i nepokolebljivu Južnu Afriku. Iako su se američki zvaničnici, poput odlazećeg savetnika za nacionalnu bezbednost Stivena Hedlija, hvalili znatno poboljšanim odnosima između SAD i Indonezije, Klintonov prvi lobistički zadatak u korist Kosova neće biti nimalo jednostavan, s obzirom na to da su vlasti u DŽakarti prilično okupirane problemima separatističkih pokreta na sopstvenoj teritoriji, poput pokreta za nezavisnost Papue, ali i sveže nezavisnog Istočnog Timora i pokrajine Aće, gde je problem na jedvite jade stavljen ad akta, posle više od 100.000 žrtava i silnog međunarodnog posredovanja, kojim su rukovodili dobro nam poznati Marti Ahtisari i Piter Fejt. Stav Indonezije o Kosovu objasnio je, svojevremeno, šef diplomatije te zemlje Hasan Virajuda, koji je rekao da je za DŽakartu teško da prihvati cepanje suverene države, navodeći da bi bilo kakva odluka Saveta bezbednosti kojom bi kosovska nezavisnost bila potvrđena predstavljala ozbiljan presedan za države koje se suočavaju sa sličnim problemima separatizma. Nakon što ubedi vlasti u DŽakarti, Klinton je kosovskim Albancima obećao dalje akcije povodom međunarodnog priznanja nove države. Najglasniji, kako je proteklih meseci već uobičajeno, bio je lider opozicione Alijanse za budućnost Kosova i nekadašnji komandant zapadnog fronta Oslobodilačke vojske Kosova Ramuš Haradinaj i najoštriji prema svom glavnom rivalu Hašimu Tačiju rekavši da zbog nedostatka kreativnosti vlade “Kosovo trpi velike gubitke u oblasti spoljne politike”. Angažman nekadašnjeg šefa Bele kuće u korist kosovske nezavisnosti, suštinski, ne predstavlja posebno iznenađenje, s obzirom na to da je upravo njegovo insistiranje na vojnoj akciji protiv Srbije 1999. godine predstavljalo okidač za čitavu seriju političkih poteza koji su usledili, uključujući i upornu američku podršku proglašenju nezavisnosti Kosova. Uostalom, upravo je Klintonov tim još s jeseni te godine formulisao rešenje kojim će Kosovo, na kraju puta, kako to običavaju reći diplomati, dobiti neku vrstu nezavisnosti, dok je tadašnji funkcioner Stejt departmenta DŽon Menzis rešenje srpskih problema definisao kao “neku vrstu lokalne samouprave u enklavama u kojima Srbi čine većinu”. Ili, kako se navodi u jednoj od pozivnica za skupljanje novca za njenu kampanju, Hilari Klinton je bila cenjeni gost mnogih albanskih donatora, koji su je pozdravili kao osobu koja će nastaviti put koji je zacrtao njen muž, prijatelj i branilac Albanaca. Nova američka administracija, suočena sa lavinom problema koje su joj doneli poslednjih godina izuzetno komplikovani međunarodni odnosi, svetska finansijska kriza i zaostavština trapavog rukovođenja krizama DŽordža Buša i Kondolize Rajs, Balkanom i Kosovom se neće preterano baviti, što je suštinski i potvrđeno nastupom Hilari Klinton pred senatskim komitetom za spoljnu politiku, koji će, kada dođe vreme, potvrditi transformaciju nekadašnje prve dame i njujorške senatorke u državnu sekretarku SAD. Hilari Klinton je, u kastrovskom govoru, pobrojala težišta nove američke spoljne politike, izazivajući podeljene komentare najavama sređivanja odnosa sa Kinom, Rusijom, ukidanja zabrane putovanja na Kubu, te otvaranja sasvim novih puteva u pokušaju da se reše već prilično duboki problemi u odnosima sa Iranom, koji se povremenu reflektuju “proksi” sukobima u Iraku, Libanu ili na palestinskim teritorijama. Razlog tome leži u činjenici da je za većinu američkih političara status Kosova svršena stvar, te da tu teritoriju na putu do potpunog uspeha ometa samo nastojanje Beograda da zadrži kontrolu nad enklavama, i posebno severnim delom, kao ključnim dokazom da je podela najbolje među dostupnim rešenjima. Pošto su podelu kao željeno rešenje odbacili i Srbija, i kosovski Albanci i međunarodna zajednica, problem Kosova u Vašingtonu se prihvata kao smirivanje tla posle prošlogodišnjeg zemljotresa, izazvanog jednostranim proglašenjem nezavisnosti. O pomoći lokalnim plemenima u saniranju posledica pobrinuće se Evropska unija, koja se ionako silno trsila da, posle testiranja sposobnosti u prilično benignoj, ali napetoj Makedoniji i složenoj, ali umornoj Bosni, dokaže snagu isterujući Kosovo na put uspeha. Dokaz nezainteresovanosti Amerike je i već izvesno imenovanje “prevrtljivog Dika”, nekadašnjeg izaslanika za Balkan Ričarda Holbruka, na mesto specijalnog izaslanika za Pakistan i Indiju, jer Obamina administracija, opravdano, više strahuje od mogućeg sukoba dve nuklearne sile nego od povremenih izliva gneva balkanskih naroda, kojima je, ionako, put u EU manje ili više čvrsto trasiran. U svakom drugom slučaju, Holbruk, po kojem je u Prištini kršten i kafić, dobio bi posao koji bi imao veze sa Kosovom. Tim pre što je tokom predizborne kampanje u više navrata bio domaćin skupovima donatora u Njujorku, na kojima su se mahom okupljali Albanci, uključujući i jednog od magova njujorške berze Ričarda Lukaja i kontroverznog biznismena koji je medijsku slavu zaslužio pošto je švercovao oružje za potrebe bivše Oslobodilačke vojske Kosova. Zauzvrat, Holbruk se pojavljivao na demonstracijama koje su njujorški Albanci organizovali ispred sedišta UN tokom pregovora o statusu Kosova. Uzgred, i budući potpredsednik SAD DŽo Bajden jedan je od najozbiljnijih zagovornika nezavisnosti Kosova na američkoj političkoj sceni. Ideja o albansko-kosovskom Šengenu usledila je nakon što je Albanija, prošle godine, potrošila 89 odsto sredstava iz fondova za kapitalne investicije na izgradnju autoputa do Kosova, najvećeg projekta u toj državi poslednjih decenija. U prvih devet meseci 2008. godine, na izgradnju 180 kilometara dugog puta potrošeno je 328 miliona evra, od čega polovina potiče iz kredita. Ukupna cena projekta sa početnih 418 porasla je na oko 630 miliona evra. Istovremeno, albanski državni tužiteljka Ina Rama pokrenula je istragu o navodnim nepravilnostima prilikom dodele tendera za izgradnju ovog puta američko-turskom konzorcijumu “Behtel-Enka”, što je dovelo do ukidanja imuniteta ministru inostranih poslova Qujzimu Baši, koji se prilikom raspisivanja tendera nalazio na čelu Ministarstva transporta. Osim finansijskih mahinacija, izgradnja četiri trake autoputa bila je praćena i političkim kontroverzama, pa je većina međunarodnih donatora izbegla učešće mahom zbog čestog pominjanja termina “Velika Albanija” uz komentare o izgradnji puta. Albanske vlasti su, pak, odbacile optužbe o “faraonskom projektu” premijera Saljija Beriše, navodeći da je izgradnja puta čisto ekonomski projekat jer će omogućiti bolje povezivanje turističkih centara na obali Jadrana sa Kosovom odakle poslednjih godina dolazi veliki broj turista, koji u Albaniji ostavljaju oko 350 miliona evra godišnje. |