Od Kosova dva putića

U poslednjih osam godina zvanična Srbija manje ili više, a njena elita gotovo u celini ima jedinstven odnos kad je u pitanju Evropska unija, a to su bezuslovne integracije u ovu političko-ekonomsko-civilizacijsku zajednicu. Posle 5. oktobra nije niko mogao da dovede u pitanje „Evropu“ (ma šta ona značila) kao cilj i svrhu srpske novije istorije i neposredne budućnosti. Evropa je ušla u „program“ i svih opozicionih stranaka, čak i SPS-a.

Ono što nije zajedničko različitim političkim grupacijama, ili školama političkog mišljenja, a što sada dolazi do izražaja, jeste uslov i žrtva koju narod treba da podnese zarad navodne „svetle evropske budućnosti“. Odmah se mogu primetiti dva dominantna i sve više suprotstavljena mišljenja kada je u pitanju „Evropa“. Prvo, koje zagovara politička grupacija oko DS-a, a u ekstremnoj varijanti LDP, vidi Evropu kao cilj sam po sebi, odnosno ulazak u Evropu predstavlja rešenje ne samo za ekonomsko blagostanje nego i kraj ideološko civilizacijskih lutanja našeg naciona, koje je prisutno od stvaranja moderne srpske države. Dakle, „Evropa“ nema alternativu, bez obzira na to šta se od nas tražilo kao ulaznica u „zajednicu civilizovanih“ i „prosvećenih naroda“.

Radikali i veći deo narodnjaka bliži su onome što bismo nazvali nacionalna tradicija, dok se „Evropa“ vidi kao nešto geostrateški, ekonomski i ideološki manje ili više blisko, ali i bitno za ostvarivanje nacionalnog prosperiteta. Kod opcija koje su više usmerene „nacionalno“, narodni identitet je, čini se, značajniji ideološki cilj i samim tim i neki uslovi koji moraju biti ispunjeni ukoliko se želi u integracije, doživljavaju se kao teška trauma i iskušenje. Dakle, ove političke snage nisu antievropski orijentisane, kako ih politički protivnici žigošu, već su njihove proevropske nade srušene nepravednim ponašanjem EU i SAD prema nama. Među njima je i priličan broj onih koji su do sada bili i „evroentuzijasti“, ali su zbog toga što u bliskoj budućnosti nije izgledno naše članstvo u EU, a i što ta ista EU većinski podržava nezavisno Kosovo, postali evroskeptici. Naravno da postoje i oni koji su se i pre odlučno protivili ulasku u EU zbog različitih motiva, ali su oni ipak bili jedna manjina i unutar bloka „evroskeptika“.

Ove dve najzastupljenije ideološke struje određuju ponašanje glavnih aktera na vrućoj političkoj srpskoj sceni. U vladi jednu oličava DS, a drugu DSS, i to je esencijalni uzrok čestih razmimoilaženja koja često izazivaju krizu vlade. Dakle, trenutna kriza vlade koja je, čini se, samo prigušena pokazuje i duboku idejnu i stratešku konfuziju i šizoidnost srpske političke elite i moglo bi se reći naroda u celini. Ova podela je kulminirala izazovima koje je pred nas stavila EU i Amerika, i na taj način prisilila našu političku elitu da bira između EU i Kosova, te je deplasiranim učinila nastojanje da se nekako ostvari „i Evropa i Kosovo“, u čemu su prednjačile demokrate.

Dva pitanja, a jedan odgovor

Tako odnos prema evropskim integracijama određuje stav prema pitanju Kosova, odnosno mera ideološkog gledanja na Evropu determiniše stepen zalaganja odbrane južne srpske pokrajine. Drugačije rečeno: reci mi šta misliš o evrointegracijama, pa ću ti reći šta misliš o Kosovu (i obrnuto). To, naravno, dokazuje da su ta dva pitanja povezana mnogostrukim nitima na domaćoj političkoj sceni, ali isto tako i „međunarodna zajednica“ ne može da ih gleda odvojeno ili potpuno odvojeno. Tako je u ovom trenutku slanjem evropske misije na Kosovo i ponudom „prelaznog ugovora“ pala u vodu medijska priča o „dva odvojena koloseka“ koju su često voleli da zlorabe domaći promoteri „evrointegracija bez alternative“.

Tako je Tadićev DS proklamovao cilj „osvojićemo Evropu“ u kom se odmah vidi ostrašćeno ideološko opredeljenje prema tom ključnom pitanju, što ima za posledicu nekritičko prihvatanje skoro svih idejnih matrica i stereotipa, ali i konkretnih političkih rešenja koja dolaze iz EU. To dovodi do toga da stepen volje za odbranom Kosova i nacionalnog interesa bude sveden na retoričke figure i zadrži se na medijsko-verbalnom nivou.

Ovo nije novi stav DS-a. Setimo se izbora za privremene kosovske pokrajinske organe 2004. godine. Tada je Tadić pozvao Srbe da ih ne bojkotuju, čime su dali legitimitet albanskim vlastima, uz obećanje da će se položaj Srba popraviti u naredna tri meseca. Potpuno nerazumljiva trgovina koja odmah daje ustupke da bi reciprocitet bio ispunjen u budućnosti, i to od strane koja nikada nije pokazala zainteresovanost za ozbiljne pregovore i želju za korigovanjem stava prema Srbima.

Ista stranka je na ključno mesto potpredsednika vlade koje joj je pripalo po koalicionom sporazumu postavila Božidara Đelića, koji je proklamovao cilj u saglasnosti sa stranačkom politikom, a to je integracija u Evropu. Definišući jedan od dva prioriteta vlasti po logičnoj podeli deo vlade koji predvodi DS-ovski establišment dobio je zadatak da bude korifej „integracija bez alternative“.

Evropska politička opcija na čelu sa DS-om intenzivira po pravilu priču o Kosovu pred izbore, ali kada se nameće rešavanje dramatičnih pitanja, njihovo ćutanje moglo je da izazove ozbiljnu sumnju u iskrenost zalaganja za vitalni državni interes. Čini se da je u redovnim prilikama Kosovo prevelik balast za njihovu politiku, kao da bi voleli da se to pitanje jednom reši ma kakav bio ishod. Takođe, u DS-ovskoj retorici prisutna je teza da se celokupan problem može rešiti i u okviru EU, uz čak veće šanse za njegovo povoljno rešenje, što svakako nije tačno. Ovim stavom oni žele da anuliraju kritiku da nisu patriote, jer eto oni bi se borili unutar EU (u koju ko zna kad ćemo ući) za naše nacionalne interese, pa tako i „za Kosovo“.

Čini nam se da kada je u pitanju nacionalna politika “tadićevci” zauzimaju stav koji ih stavlja u poziciju da se pri ostvarivanju važnih projekata uvek mogu povući i ograditi ako ista politika ne postigne zadovoljavajući rezultat. Najočigledniji primer ovakvog račundžijskog pozicioniranja je donošenje ustava kada su ga „demokratske snage“ poslednje prihvatile, mlako se angažovale na njegovoj podršci, na kraju čak vršile i prikrivenu medijsku opstrukciju referenduma, jer to pitanje nije bilo potencirano u njima naklonjenim medijima. Sa druge strane, naglašavalo se da je taj ustav u opozitu u odnosu na Miloševićev, što je moglo da iritira one koji se označavaju kao sledbenici ideja „bivšeg režima“.

I sada kada se spremaju velike demonstracije kao znak kakve-takve podrške kosovskim Srbima i kao poruka nepristajanja na cepanje države koje hoće da organizuju DSS i radikali, DS razmišlja kako da se postavi, kalkulišući argumente za i protiv. Tako pitanje koje je postavila Olja Bećković na „Utisku nedelje“ zašto ima veću težinu kada premijer kaže za Kosovo da nema cenu nego predsednik, ima dublji smisao, koga možda ona nije bila svesna dok je pitanje izgovarala. Pitanje zašto iste reči imaju „različitu težinu“ razrešava mnoga pitanja u podeljenoj Srbiji, pa i u podeljenoj vladi Srbije. Pitanje Kosova razobličava suštine ideoloških i političkih razlika u Srbiji. Kosovo tako – po ko zna koji put u srpskoj istoriji – postaje linija podele i kamen spoticanja.

Narodnjačko krilo je donekle oslobođeno ideoloških predrasuda „evropejske provinijencije“, sve manje veruju Evropi (ne toliko kao „civilizaciji“, koliko kao EU) jer ona demonstrira kršenje elementarnih principa koje je sama proklamovala i žestoko ugrožava naše vitalne nacionalne interese, podržavajući i u praksi sprovodeći secesiju Kosova.

Takav stav je narodnjake odveo u vrlo nezgodnu situaciju (nezgodniju nego za DS) jer moraju da se izjašnjavaju „ili-ili“ – ili Evropa ili Kosovo. Politika za koju se zalažu nosi određeni rizik od usporavanja integracija (ako one od nas zavise), što je zbog medijske presije „evropejaca“ postalo prilično nepopularno prvenstveno kod mladih. Medijska mašinerija stvorena poslednjih osam godina žigoše kao „retrogadne“ i „nazadne“ ideje i projekte u kojima se samo spominje srpsko ime i patriotizam. Sve je to razlog, još uz približavanje radikala ovakvom umerenom i pristojnom nacionalnom kursu, da se Koštunici i njegovim saveznicima od strane „dogmatskih evropejaca“ prišije etiketa „antievropljana“, pa i „mitomana“ koji Srbiju navodno „vraćaju u srednji vek“.

„Nacionalisti“ i „Evropejci“ u prošlosti

Dešavanja poslednjih dvadesetak godina nisu ništa novo u srpskoj istoriji. Nacionalno i evropsko pitanje istovremeno je otvoreno ustancima početkom 19. veka i ona permanentno prate državu, što se jasno danas vidi. Sa početkom političkog delovanja u drugoj polovini 19. veka stranke su se morale određivati po sličnim pitanjima kao danas. Dakle, Srbija je imala često teške, pa i najteže izbore, koji su, kako vidimo, i danas na dnevnom redu.

Tako smo imali na početku Karađorđa koji je lavirao između istoka i zapada, pokušavajući da „nekako između“ ostvari i srpski nacionalni san o slobodi. Njegova politika je ipak bila više okrenuta Rusiji, i to je spletom tragičnih istorijskih okolnosti, pre svega pohodom Napoleona na Rusiju, dovelo do propasti Prvog srpskog ustanka. Knjaz Miloš je pokušavao da balansira između istoka i zapada, ali je i on ostvario srpski nacionalni cilj pre svega oslanjajući se na Rusiju.

Posle se politika srpskih vladara menjala zavisno od toga ko je bio na vlasti i kakvi su spoljni uticaji dominirali. Tako je politika kralja Milana bila bezuslovna saradnja sa Austrougarskom, bez obzira na to što je to zemlju dovelo u zavistan položaj u odnosu na dvojnu monarhiju. Oslonac za politiku „austrougarskih integracija“ imao je u naprednjacima i liberalima, dok su Pašićevi radikali bili protiv, što je bio razlog za njihove progone. Nakon raspada Radikalne stranke početkom 20. veka blok samostalaca je bio evropskije orijentisan i iz tog bloka je nastala posle Prvog svetskog rata Demokratska stranka. Tada se i definišu ključni stavovi demokrata sa Davidovićem i Grolom, i radikala sa Pašićem na čelu. Demokrate su bile više jugoslovenski i evropski orijentisane, pri čemu nisu zanemarivale nacionalnu tradiciju, dok su se radikali predstavljali, a od većine naroda i doživljavali kao čuvari tradicije i nacionalne svesti, a Evropu su videli kao „strateškog partnera“ po mnogim pitanjima, ali ne kao uzor koji se u svemu mora kopirati. U to vreme su radikali bili češće na vlasti, te je bila zastupljenija njihova politika i politički stavovi.

Karakteristične za vreme Prvog svetskog rata bile su tragične borbe praćene teškim i mučnim pregovorima sa „saveznicima“, iznuđivanje rešenja, u velikom ratu povremeno odstupanje od politike Antante (slučaj Makedonije), borba za priznanje Kraljevine SHS, konflikti sa Italijom dvadesetih, što je uslovilo negativan odnos velikih sila prema Pašiću kao tvrdom i nezgodnom pregovaraču, a kasnije jednog dela Evrope (Nemačke i Italije) prema kralju Aleksandru kao nepopustljivom diplomati kada su u pitanju ključna jugoslovenska opredeljenja. Dakle, za Zapad je svako ko je imalo štitio nacionalne interese bio tvrd i neugodan pregovarač, a oni su često stavljali srpske vođe u poziciju da biraju „ili-ili“.

Narodno opredeljenje

Kada pogledamo unazad jedan ili dva veka u smislu odnosa Srbije prema Evropi i prema samoj sebi, vidimo ciklično ponavljanje sličnih zapleta i nametanje sličnih dilema. Vidimo da su se često morale žrtvovati generacije da bismo izborili ono najnužnije – slobodu i kakvu-takvu nezavisnost, ili se išlo u kompromise sa „Evropom“ na štetu nacionalnih aspiracija i ciljeva.

Nasuprot onim prošlim generacijama, današnjim nije popularno nuditi žrtve i odricanja zarad ciljeva koje oni u potpunosti ne razumeju, ili pak za koje nisu spremni da se bore. Stav skoro svih je da južna srpska pokrajina treba da ostane u sastavu Srbije, svi se slažu i da se treba boriti za nacionalno dostojanstvo, ali se razilaze kada treba odrediti koliko smo spremni da idemo u toj borbi, koliko smo spremni da se odričemo.

Za premijera Koštunicu mera spremnosti za „novi kosovski boj“ je u obliku neprekidne borbe za Kosovo kroz međunarodne institucije, i to sa „oružjem“ međunarodnog prava. Za njega takođe ni albanske planine nisu visoko kada je u pitanju ovaj cilj, ni sila turska na koju su se digli ustanici 1804. Tu možda leži odgovor na ključno pitanje zašto ima veliku težinu kada predsednik vlade kaže da Kosovo nema cenu. Za njega je borba za Kosovo zapravo istorijski cilj Srbije.

Ideološki pogled predsednika Tadića određuje Evropu za istorijski cilj Srbije, a za Kosovo bi bilo dobro da je u sastavu Srbije, no ako nije, „šta da se radi“. To evropski diplomati znaju, i zato im je Koštunica manje prihvatljiv kao „tvrd“ pregovarač, pa ga čak optužuju da je protiv „evropskih integracija“ iako bi svaki od njih na njegovom mestu imao sličan ili još tvrđi stav. No i domaći promoteri „Evrope bez alternative“, kao i zapadni političari, svesni su da su i Koštunica i Tadić (iako sa različitim pristupima) zapravo vodeći protagonisti evropeizacije Srbije. No, taj evropejski politički blok se pod pritiskom unutrašnjih i spoljnih okolnosti podelio na one koji su za „Evropu po svaku cenu“ (pravdajući to nevešto da se u EU može lakše boriti i za Kosovo) i na one koji su za uslovni ulazak u EU, jer po njima evrointegracije nemaju smisao ako je uslov integracija da se odreknemo Kosova. Po njima samo jedinstvena Srbija može imati (samo)poštovanje i stoga biti član evropske porodice naroda.

Ovaj drugi stav čini nam se prirodniji i realniji. Ipak, pitanje je šta se konkretno može postići u bliskoj budućnosti. Gledajući u istoriju kao izvor saznanja i nadahnuća, moramo reći da je Srbija bila na pravoj strani kada se borila za pravdu i slobodu, a to je često bilo vezano za borbu za Kosovo. Bili smo uvažavani od evropskih država i svetskih sila samo kada smo bili verni sebi i svojoj slobodarskoj tradiciji. Naravno, istorija nam kazuje da smo u takvim borbama nekada pobeđivali, a nekada gubili. Međutim, uvek smo se potvrđivali kao istorijski narod. Kada smo nasuprot tome pokušavali da kalkulacijom i jalovim kompromisima sačuvamo ono što imamo, gotovo redovno smo gubili. Značaj borbe za Kosovo je u tome da mi kao narod sačuvamo integritet i dostojanstvo, nasuprot kapitulaciji, na koju nas „nagovaraju“ domaći i strani dušebrižnici u kojoj gubimo „i Kosovo i Evropu“. Stoga, nije reč toliko o realnim šansama za povratak Kosova u sastav Srbije, koliko o tome da se kroz tu borbu potvrđujemo kao samosvestan narod – dakle pravi evropski narod. Ako odustanemo od Kosova, mi se pokazujemo ne kao pravi nacionalno svesni Evropljani, već kao azijatska raja koju niko u Evropi i svetu neće poštovati.