Od predizborne tišine do postizbornog muka

Postoji jedna gadna kletva koju pripisuju Kinezima, a glasi: „Dabogda živeo u istorijskim vremenima“! Možemo biti sigurni da onaj ko nas je tom kletvom kleo, nije dangubio. Naša generacija zaista živi istorijska vremena.

Predstojeći 3. novembar je sigurno jedan istorijski dan. Dakle, vrhunac kletve. Dan nakon koga ništa neće biti isto. Dan kada će se održati sigurno najčudniji izbori u našoj istoriji. Izbori koje je raspisala jedna samozvana, međunarodno nepriznata “država“, a koje priznaje i, štaviše, podržava i katalizuje državni vrh jedne stare i međunarodno priznate države, na čijoj se teritoriji ta tvorevina i samoproklamovala.

Štaviše, taj državni vrh je u pogon stavio sve resurse: ljudske, materijalne, a naročito medijske. Neviđena se galama diže sa srpskih medija kako izlaskom na lokalne izbore 3. novembra, koje je raspisala administracija tzv. Republike Kosova, Srbi bezmalo ulaze u raj. Ni sekunda drugačijeg mišljenja se preko medija ne sme emitovati, iako je to mišljenje dominantno među srpskim narodom na Kosovu. Bilo bi dominantno i u ostatku Srbije, kada ona ne bi bila zaslepljena „Farmama“, „Velikom braćom“, „Grand paradama“, „Sulejmanima“...

Agitacija kojom vlast u Srbiji gura srpski narod sa Kosova i Metohije iz Srbije u administrativni sistem tzv. Republike Kosova je tako gromoglasna da je samo kratkotrajno  može nadjačati pompa oko nekog polovnog aviona koji je sleteo na Surčin, a što se tako pompezno obeležava kao da se radi o sletanju nekog NLO punog investitora sa Sirijusa.

Čak ni izjava premijera najmoćnije države na Balkanu da je Kosovo Turska ne može obeshrabriti agitatore, i ne može ih dozvati pameti da su se opasno zaigrali vatrom, a ne može im ni utišati gromoglasnu agitaciju. 

Ovo je već ne znam koji po redu tekst posvećen ovoj temi nad temama, objavljen na ovom mestu u poslednje vreme. Ako mi je ičega žao, to je što smo unapred najavljivali događaje koji slede, postupke jednih, drugih i trećih, metode koje će se primenjivati, i što smo bili u pravu... Eh, kakva bi sreća bila da smo negde omanuli. Ali nažalost nismo!

Počelo se sa političkim agitovanjem, sve fino i po redu. Vulin se razleteo Kosovom kao Relja Krilati, podižući optimizam tamošnjih Srba da od njih zavisi evropska budućnost Srbije, kada će i njima biti bolje samo ako izađu na kosovske izbore. Tačno je da ti izbori smrduckaju na prevaru, ali to je samo privremeno.

Ko je god na Kosovu ili u Metohiji rođen, veoma rano se susretne sa opasnostima, i veoma rano shvati na kakvom strašnom mestu postoji, da ga kako god drilovani bili „beogradski kadrovi“ ne mogu lako prevariti.

Stoga je to blanko poverenje prema Beogradu, koje srpski narod po prirodi ima, i onome što iz Beograda dolazi vrlo brzo i lako potrošeno, upravo od strane nekolicine agitatora koje sve do jednog oličava Aleksandar Vulin i njegova patetika. Potcenjena je vekovna kosovska muka koja je istančala nagon za opstankom. Stoga se pribeglo i drugim sredstvima.

Medijski se okovao prostor oko kosovskih „izbora“. Zašto „izbora“? Zato što tu opšte nema izbora u demokratskom smislu. Nametnut je svojevrstan referendum o tome da li će Srbi, pre svega sa severa Kosova na kome Tači ili sutra Haradinaj nemaju pristupa i uticaja, svojom rukom i olovkom na tom referendumu odlučiti da li će se njima predati ili će ostati verni svojoj državi, a pre svega poštujući njen Ustav.

Svi lokalni mediji su po diktatu iz Beograda i Prištine (odakle su mahom finansirani) prenebregli činjenicu da se radi o izborima za organe tzv. Republike Kosova i fokusirali su se na to da će Srbi izlaskom nešto kapitalno dobiti, a da budem iskren, nisam do sada shvatio šta.  Nažalost, u to se upetljala i centrala SPC i njeni „izvođači radova“ na terenu. Dakle, ni reči o onome ključnom. Te izbore organizuje i raspisuje centralna izborna komisija K o s o v a! Nema tu ni „S“ od Srbije.

Taj pritisak na Srbe da „izađu na izbore“ (jer nije važno za koga će glasati, već je važno da se samo pojave na glasačkim mestima) se pojačavao iz dana u dan. Smenjivana su demokratski izabrana lokalna rukovodstva, naravno nakon višestrukih ucena i pretnji. I nije vredelo. Ta rukovodstva nisu htela da pozivaju svoj narod u propast. „Izlazak na izbore“ je postao ključna reč za izdaju. Ta ključna reč u stvari znači prenošenje odgovornosti za veleizdaju sa šačice ljudi iz Beograda na čitav narod, a častan čovek na takvo nešto nerado poziva narod.

Opšti je utisak da je pritisak iz Beograda dodatno ujedinio narod protiv „izlaska na izbore“. Svakodnevno su se održavale tribine na kojima je učestvovao ne mali broj uglednih političara, naučnika, novinara iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, Rusije. Neke od tih tribina su održavane pod vedrim nebom, kao u Leposaviću, na primer, gde su privremene vlasti zabranile održavanje tribine, pa je bilo malo i groteskno gledati akademike u 8. deceniji života kako po oktobarskoj kiši hrabre narod da se odupre pritiscima.

Kulminacija pritisaka se upravo ovih dana odvija smenjivanjem direktora javnih preduzeća i škola po severu Kosova i pozivima (čitaj pretnjama) da se mora „izaći na izbore“. Ljudima se direktno preti da će neizlaskom na „izbore“ ostati bez posla. Kao da će se nakon izbora Srbija nešto pitati, pa će ovima koji izađu neko iz Srbije garantovati posao.

Još jedan značajan otpor na pritiske desio se centralnim mitingom u Kosovskoj Mitrovici, na trgu Šumadija, gde su između ostalih govorili istaknuti članovi SNS, profesor Kosta Galjak (potpredsednik Skupštine AP Kosova i Metohije) i Bogdan Špadijer (predsednik opštinskog odbora SNS). Kod njih je obraz nadvladao partijsku disciplinu, zbog čega su po hitnom postupku isključeni iz SNS, pod obrazloženjem da su istupili sa stavovima „suprotnim od onih koje čine stranačku politiku“.

Sa druge strane, jedan drugi SNS-ovac Krstimir Pantić je pre neki dan ljutito zapretio da će pozvati narod na bojkot, ako se sa glasačkih listića ne ukloni šiptarski grb. Niti je grb uklonjen, niti je Pantić pozvao na bojkot, a nije isključen iz partije.

Ako ništa drugo, sad barem znamo šta je politika SNS.

Dok ovo čitamo, na Kosovu je na snazi predizborna tišina. Ne baš prava. Više k`o bajagi, jer usred te tišine u oproštajnu posetu Kosovu treba da dođe PPV, što Šiptari ne bi tolerisali ako bi ih to nešto žuljalo. Toliko ih barem poznajem.

Nakon te tišine, odigraće se u nedelju tzv. izbori, na kojima će Srbi izaći i pored svih pretnji otpuštanjima s posla i slično, u nekom simboličnom procentu. Kakav god procenat bio, neko će zasesti u lokalne fotelje vlasti. Taj neko će biti okružen mučnim bojkotom svojih sugrađana.

Taj neko će potražiti savet, podršku ili čestitku onih koji su ga iz Beograda gurali i podržavali, kako bi opravdao njihovu izdaju. Tražiće, na primer, druga Vulina, a sa druge strane čuće ono mučno: tu-tuuu. Imaće drug Vulin tada preča posla oko evropskih integracija, a Srbi će tada imati novu adresu - Prištinu. A dugo nakon toga, Beograd će se zabavljati pilatovskim pranjem ruku.