Osveta Balkana

Koreni tekuće krize u američko-ruskim odnosima granaju se nadaleko i naširoko, a deo njih dosežu do Balkana devedesetih, naročito se odnoseći na bombardovanje Srbije od strane NATO-a 1999. godine. Mada ovoj činjenici nije pridavan poseban značaj na Zapadu, prvi rat u koji je NATO ikada krenuo predstavljao je prekretnicu u načinu na koji Rusija percipira SAD i Evropu, i, što je daleko važnije, u evoluciji same post-sovjetske Rusije. Jegor Gajdar, jedan od arhitekata post-sovjetskih reformi u Rusiji, rekao je tada američkom državnom podsekretaru Strobu Talbotu: “Kada biste samo znali do koje mere je ovaj rat katastrofalan za nas u Rusiji koji želimo isto ono što želite i vi.” Pokojni Aleksandar Solženjicin je govorio maltene isto, primećujući da su ruski stavovi prema Zapadu, „počeli da se menjaju kada se desilo NATO-ovo surovo bombardovanje Srbije. Može se reći da su svi slojevi ruskog društva bili duboko i nepobitno šokirani ovim bombardovanjima… Time je percepcija Zapada kao uglavnom ‘viteza demokratije’ bila zamenjena razočaravajućim razuverenjem da se radi o pragmatizmu, često surovom i sebičnom, koji je u jezgru politike Zapada. Za mnoge Ruse bio je to smrtno ozbiljan gubitak iluzija, slom njihovih ideala.“  
Posledice ove promene u ruskim stavovima i percepciji, kako za Rusiju tako i za SAD, bile su dalekosežne. Mada je nemoguće reći tačno kakav je učinak kriza na Kosovu imala na dolazak Vladimira Putina na vlast – nepunih dva meseca nakon kraja rata na Kosovu on je postavljan za premijera, a u roku od sedam meseci postao je predsednik Rusije – sasvim je jasan onaj deo ruske elite koji je on utelovljavao, kao što su jasni i njegovi stavovi prema akcijama NATO-a na Balkanu. 
I tako, na jednoj istorijskoj raskrsnici na kojoj je primarni cilj američke spoljne politike trebalo da bude negovanje takvog međunarodnog okruženja koje bi pogodovalo demokratskoj tranziciji Rusije, kreatori američke politike opredelili su se za zloupotrebljavanje privremene slabosti Moskve i za pokretanje sumnjivih vojnih avantura (na primer, bombardovanja Srbije) i strateških inicijativa sumnjivih vrednosti za nacionalni interes SAD (na primer, širenje NATO-a do granica Rusije, često u neskladu sa obećanjima prethodno datim Moskvi). Tomas Fridman je dobro postavio stvar kada je nedavno postavio pitanje: “Zar konsolidovanje demokratske Rusije nije bilo važnije od uvođenja češke pomorske flote u NATO?” 
Nakon napada SAD na Irak 2003. godine – da naglasimo, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN – zabrinutost Moskve u vezi sa unilateralizmom Sjedinjenih Država, koju je vrlo jasno artikulisao upravo Putin u svom obraćanju učesnicima na Minhenskoj konferenciji o bezbednosnoj politici u februaru 2007. godine – dalje je podgrevana pritiskom koji su SAD vršile da se Kosovu da nezavisnost. Na samitu G8 u Nemačkoj u junu 2007. godine, tadaški ruski predsednik Putin već je slao signale o tome da se, kako ih je nazvao, “univerzalni principi” moraju primeniti na zamrznute sukobe na Kosovu i na Kavkazu. Putin je potom upozoravao da su podrška koju SAD i EU daju secesiji Kosova od Srbije “nelegalne i nemoralne”. U Savetu bezbednosti UN stalni ruski predstavnik Vitalij Čurkin je pokušavao da svojim kolegama utuvi ozbiljnost sa kojom je Moskva pratila situaciju na Kosovu, ponavljajući da će pitanje Kosova biti najvažnije pitanje kojim se Savet bezbednosti bavi u ovoj deceniji, čak su uložili i vanredan napor tako što su za region organizovali slanje misije ambasadora SB UN radi uvida u stanje stvari na terenu (fact-finding mission, prim.prev.). Upozorenja iz Moskve u vezi sa Kosovom, međutim, Brisel i Vašington su odbacili, budući da su obe administracije bile ubeđene da će Rusija leći na rudu kada se suoči sa svršenim činom. 
Kao rezultat svega od Bušove administracije smo dobili još jednu sumnjivu spoljnopolitičku inicijativu. Šest meseci nakon proglašenja nezavisnosti samo je 46 zemalja priznalo nezavisno Kosovo. Sama EU ne može da postigne dogovor oko stava koji treba zauzeti, s obzirom da 6 od 27 zemalja članica odbijaju da priznaju srpsku odmetničku provinciju. Većina ostalih koje su priznale Kosovo uključuje zemlje kao što su San Marino, Lihtenštajn, Maršalska Ostrva i Burkina Faso. Nijedna od zemalja BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija i Kina) nisu priznale Kosovo, kao ni Indonezija (najveća muslimanska zemlja na svetu), niti je to uradila ijedna arapska zemlja. Sve zajedno, tri-četvrtine međunarodne zajednice sledi Moskvu po pitanju Kosova, a ne Vašington. 
U međuvremenu je na Kavkazu čin proglašavanja nezavisnosti Kosova od 17. februara skoro neposredno doveo do povećanja tenzija. Ruse možete nazivati različitim imenima, ali se za njih ne može reći da sporo uče. Tokom tekuće krize, Moskva je doslovce kopirala Vašingtonov “priručnik o Kosovu” tako što su optuživali gruzijske snage za etničko čišćenje i ratne zločine, prozvali Sakašvilija ratnim zločincem (baš kao što je Vašington 1999. godine uradio sa Slobodanom Miloševićem), i insistirali na tvrdnjama da su ovakvim akcijama Gruzini sami sebe nadalje diskvalifikovali u vezi sa upravom nad Južnom Osetijom i Abhazijom. Veoma nalik na zvaničnike NATO iz 1999. godine, ruski zvaničnici takođe tvrde da je njihova intervencija u Gruziji zasnovana na “humanitarnim” motivima. U stvari, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je konkretno uporedio ruske vojne akcije u Gruziji sa akcijama NATO-a u Srbiji. Po rečima Lavrova, „Naša vojska je postupila efikasno i profesionalno. Bila je to jedna kvalifikovana terenska operacija koja je brzo ostvarila svoje vrlo jasne i legitimne ciljeve. Nije se mnogo razlikovala od, na primer, SAD/NATO kampanje protiv Srbije u vezi sa Kosovom iz 1999. godine, kada je kampanja vazdušnog bombardovanja ispucala sve vojne ciljeve i nakaradno se pretvorila u napade na mostove, TV tornjeve, putničke vozove i druge civilne objekte, čak i jedne ambasade. U ovom slučaju, Rusija je upotrebila silu u skladu sa međunarodnim pravom, svojim pravom na samoodbranu, i svojim obavezama u skladu sa sporazumima koji se odnose na ovaj konkretan sukob. Rusija nije mogla da dozvoli da njene mirotvorne trupe svojim očima posmatraju genocid, slično onome što se 1995. godine desilo u bosanskom gradu Srebrenici.“ 
Lavrov ovde stoji na čvrstim temeljima; Hjuman rajts voč i Amnesti internešenel su ocenili da se veliki broj akcija koje je NATO sproveo 1999. godine smatra nelegitimnim napadima na civilne mete, ako ne i najdirektnijim ratnim zločinima. 
Izgleda da se Rusi skoro nimalo ne uzbuđuju na optužbe Zapada kako oni imaju nameru da „promene režim“ u Gruziji; i to verovatno s dobrim razlogom, jer su Sjedinjene Države i Velika Britanija nedavno i same bile poprilično umešane u promenu režima na Balkanu. Nakon majskih parlamentarnih izbora u Srbiji, američki i britanski ambasadori u Beogradu su odigrali ključnu ulogu u formiranju koalicione vlade koja je sa mesta premijera sklonila Vojislava Koštunicu, koji je porazio Slobodana Miloševića na izborima. Među tim partijama u koalicionoj vladi, koja je uz pomoć ovih ambasadora došla na vlast, - verovali ili ne - nalazi se i bivša Socijalistička partija Slobodana Miloševića, kao i partija ubijenog srpskog kriminalca i gospodara rata, Željka Ražnjatovića Arkana, čije su paramilitarne jedinice bile umešane u brojne ratne zločine u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu. Osim Koštuničinog nepopustljivog stava u odbrani teritorijalnog integriteta po pitanju Kosova, teško se može nazreti šta su američki i britanski ambasadori imali protiv njega. Možda im se nije svideo Koštuničin prevod Federalističkih spisa (Federalist Papers). Ili je možda bio u pitanju njegov naučni rad o Rusou i Tokvilu. 
Kao što se moglo očekivati, vašingtonski neokonzervativci sada prizivaju novi hladni rat protiv Rusije. Dok same Ruse, u međuvremenu, sve više zamara to što Vašington protiv njih koristi duple standarde. Bivši sovjetski predsednik, Mihail Gorbačov je, na primer, izneo osećanja velikog broja svojih sunarodnika kad je postavio pitanje koliko uopšte vredi učešće Rusije u međunarodnim institucijama: „Rusi se već izvesno vreme pitaju: da li naše mišljenje nešto vredi u tim institucijama, i da li su nam one zaista potrebne? Zar treba samo da sedimo za lepo aranžiranim stolom za ručavanje i da slušamo predavače? Zapravo, Rusiji se već dugo vremena govori da jednostavno prihvati činjenice. Evo vam malo nezavisnosti Kosova. Evo ukidanja Sporazuma o ograničavanju sistema protivraketne odbrane i odluka Amerike da svoje protivraketno naoružanje smesti u okolne zemlje. Evo i beskrajnog proširivanja NATO-a. Svi ti potezi se povlače izvan okvira sladunjavih razgovora o partnerstvu. Zašto bi neko uopšte trpeo takvu farsu?“
Zaista zašto? Ne morate da budete Rus pa da vidite koliko su slabe osnove na kojima se bazira toliko kritika Rusije iz Vašingtona. Kao što je Dejvid Remnik nedavno zabeležio u Njujorkeru: „Čak i prosečan Rus može da primeti čvrst pokušaj da se to pripiše pitanju suvereniteta i moralne diplomatije Zapada, posebno Sjedinjenih Država, koje su, čak i pre Iraka, imale dugotrajnu istoriju stranih intervencija, neskrivenu i skrivenu „politiku drugim sredstvima“. Nakon ponašanja Bušove administracije neposredno pred invaziju na Irak i njihovu bezrezervnu upotrebu sile, zašto bi bilo koji vođa, a ponajmanje Putin, odgovorio na moralna ubeđivanja iz Vašingtona? To je američka i svetska tragedija.“
Razvijanje ozbiljne politike saradnje sa sve moćnijom i izražajnijom Rusijom treba da bude na vrhu neophodnih stvari u agendi sledeće predsedničke administracije. Političari u Vašingtonu su, devedesetih godina, možda mogli i da ignorišu ruske poglede i da se zavaravaju kako Rusija više nikad neće biti ozbiljan međunarodni igrač. Ali, ti dani su prošli. Zbog toga političare Sjedinjenih Država čeka još hitniji zadatak da što bolje shvate stratešku važnost prevencije obnovljenog pogoršanja u američko-ruskim odnosima. Ideološke prazne priče, moralno nasilje i pokušaji da se svet oslika crno-belo dobre su za TV, ali opasne su kad se primene na složene probleme, i nakon podrobne i obazrive analize, spoznaju da se nalaze u senci sivog. 
Poslednji veliki američki diplomata i političar V. Averel Hariman jednom je rekao: „Veoma je opasno zasnovati politiku na neznanju i iluziji. Politika bi trebalo da se zasniva na znanju i razumevanju“. Harimana bi danas verovatno mučila misao da je veliki deo politike SAD baziran, ne na neznanju i iluziji, već na nečemu možda još gorem – nipodaštavanju, bilo da se to odnosi na post-sovjetsku Rusiju, „staru Evropu“ ili na Ujedinjene nacije i Ženevsku konvenciju. Za neke u Vašingtonu, možda čak i na nipodaštavanju naših demokratskih principa i tradicija.  


(Autor je pomoćnik direktora Instituta Hariman u Školi za međunarodne i javne odnose na Univerzitetu Kolumbija.) 

 (28.08.2008. The National Interest)