Patriotski(ji) insajder

Radio KFOR je malo slušana, ali vrlo tehnički moćna radio stanica, koja  na Kosovu ima funkciju dobošara okupacionih snaga. Znate ono: „Daje se na znanje, gospodin Šicer je naredio...“. Samo što Šicera nema već 70 godina, ali ga danas dostojno predstavljaju multi-kulti a u suštini američko-nemačke okupacione snage. Elem, ta radio stanica ima zanimljiv program kao i sve stanice po sistemu „dozvolite da se obratimo“ , zanimljiv koliko i zvuk dvotaktnog motora.

„Biseri“ ovog radija su saopštenja obrazovnog karaktera. Parafraziraću samo neke: „KFOR je došao da vam donese slobodu“, „Dok smo mi tu ne sme niko da vas bije“, pa čak ima tu i saveta deci kako treba da poštuju „oslobodioca“: „Deco samo se vi javite čiki u tenku, ako vas neko dira, a on će „da vam da bonu“ i sl. Međutim od skora se vrti jedan džingl, koji nimalo nije bezazlen. U njemu se savetuje građanima da koriste samo zvanične prelaze jer je to najsigurnije. Ovome se nema šta oduzeti ni dodati, i to je u redu. Sigurno da svi to žele. Međutim drugi deo saopštenja je prilično uznemirujući, a u njemu se kaže: „Ako koristite nezvanične (čitaj, alternativne) prelaze, rizikujete da vas patrola zameni sa nekime ko se inače bavi kriminalom, pa tako rizikujete višemesečni zatvor i globu u hiljadama evra“. Ako mene patrola zameni sa nekime, najnormalnije je da mi se izvini, i da me ostavi na miru. Otkud sad zatvor i globa? Evo odgovora:

Zamislite situaciju da vas patrola američkog KFORA „zameni“ sa nekime „ko se inače bavi kriminalom“. Amerikanci su opšte poznati po pravilnom rasuđivanju. Ko je gledao neki američki TV kviz naleteo je sigurno na „genijalce“ poput one dame koja na pitanje, „koje je evropske zemlje Budimpešta glavni grad“?  Odgovara sa: „Rekla bih da je to Pariz, ali pošto Pariz nije u Evropi, sigurno je neka druga zemlja“. E iz takvog miljea dolaze momci koji vas mogu „zameniti“ sa nekim „ko se bavi kriminalom“  ako im se tako naredi. Nakon što vas „zamene“ sprovode vas na primer u Prištinu. Tamo utvrde da vi niste taj za kojim oni, kao tragaju, i slobodni ste, jer prema KFOR-u niste učinili ništa strašno. Slobodni ste, ali samo nekoliko minuta, jer odmah stupa na scenu sud tzv. Republike Kosova. 

Po članu 114 Krivičnog zakona Kosova, vi ste učinili krivično delo ilegalnog prelaza državne granice, za šta vam je zaprećena kazna od 2 godine zatvora. I ne treba živeti u iluziji, sudija će vas za tako nešto sa osobitim zadovoljstvom osuditi. U ovoj situaciji, KFOR bi predstavljao samo logistiku vlade u Prištini, pošto ona nema instrumente da kontroliše administrativnu liniju. Na ovaj način KFOR je samo rentirano sredstvo prinude, odnosno oružana formacija Velike Albanije.

Neko će možda reći da se to do sada nije dešavalo, pa zašto bi od sada? Zato što je to realno, a do sada sve što je bilo realno, a na štetu Srba, bilo je sprovedeno. Podsetimo se samo nekoliko primera.

Desetine Srba je do danas na sličan način bilo hapšeno širom Metohije i Kosova pod optužbom za ratni zločin. I to je vrlo prosto: zaustavi vas patrola policije, na primer u Vučitrnu ili Podujevu, i saopšti vam da vas privodi jer ste osumnjičeni da ste počinili ratni zločin. Onda vam odmah sudija odredi pritvor od 30 dana i pošalje vas na primer u gnjilanski zatvor. Vi provedete tih nezaboravnih 30 dana i 30 noći u zatvoru. Onda se ustanovi da nema dokaza pa vas puste. Puj pike ne važi! Za tih 30 dana vam se život ogadi, kao i članovima vaše porodice. Za takvu torturu vam isplate zakonsko obeštećenje od 7 evra po zatvorskom danu, i vi sa 210 evra u džepu, izmaltretirani idete kući u zagrljaj uplakanoj porodici. Ne postoji nikakav mehanizam koji bi vas, ako ne baš zaštitio, onda barem na pristojan način materijalno obeštetio, što bi navelo i EULEKS i tamošnje vlasti da bolje porazmisle kada hapse nevine Srbe. Ovako, za cenu jednog malo boljeg telefona, dobro izmaltretiraju jednu srpsku porodicu, a mnoge druge zastraše. Ovime se otvara široko polje za institucionalno pravno nasilje nad Srbima. Pravi zicer.

Daleko drastičniji primer zloupotrebe prava beležimo kod slučaja streljanja Panta Dakića i Ivana Jovovića, te teškog ranjavanja još četvoro dece iz Goraždevca. Ovde se dogodio pravni presedan koji bi zasluživao da postane predmet proučavanja stručne javnosti. Naime, EULEKS tužilac iz Slovenije Alenka Sagmajster Ranciger, je u februaru 2011, dakle 7,5 godina nakon masakra, obavestila rodbinu postradalih da su povučene krivične prijave protiv N.N. lica za počinjeno krivično delo. To je nezapamćen presedan.

Da imamo nacionalno svesnu stručnu javnost, ova odluka slovenačkog EULEKS sudije bi se morala rasturiti u paramparčad kod međunarodnih pravnih institucija. Naime, kako je moguće ukinuti krivičnu prijavu protiv N.N. lica, a da istovremeno nema nikakvih novih rezultata istrage? To je apsurd. Ukidanje krivične prijave protiv N.N. lica bi bilo moguće samo ako bi se dokazalo da su deca pucala sama na sebe. Moguće je eventualno privremeno obustaviti potragu za N.N. licem, ali i za to se moraju navesti valjani razlozi. Ali povući krivičnu prijavu protiv lica (makar ono bilo i N.N.) koje je streljalo decu je ruganje pravu, pravdi i humanosti. Štaviše tužilac Alenka Ranciger je bezobrazno preporučila porodicama nastradalih da mogu sami nastaviti gonjenje!? Nakon svega, ima li mesta čuđenju?

A šta konačno reći o pravnom nasilju nad privatnom imovinom Srba koju su Šiptari 1999. uzurpirali i serbez je koriste bezmalo deceniju i po. A radi se o hiljadama stambenih i privrednih objekata, desetinama hiljada hektara oranica i šuma... Je li to evropski standard ili pravno nasilje? Ako je ovo prvo, u redu, tu nemamo alternativu, ali ako je ovo drugo, preduzima li iko išta?

Ili, šta reći o imovini i verskim objektima SPC. Najnovija inicijativa, navodno lokalnih vlasti u Prištini, da se sruši ili privede drugoj nameni (a najverovatnije u muzej stradanja Šiptara),  hram Hrista Spasa,  je tipičan primer. Ne smeta etničko čišćenje grada, ali smeta hram – svedok etničkog čišćenja.  To je ne samo pravno i etničko, već i nasilje sa elementima verskog.

Šta reći o državnoj imovini, koja se čerupa i razvlači na sve strane. Bilo bi zanimljivo videti kakva je pravna utemljenost te pljačke. Možda država nema predstavnike koji će na pravi način dići glas u zaštitu njene imovine, ali da joj je imovina opljačkana te kao takva privatizovana, to je evidentno. Poslednjih nedelja se velika prašina u medijima digla oko, navodnog, pljačkanja države, ali se sve završava negde na nivou isplata penzija penzionerima, što je ojadilo budžet Kosova. O ovom drastičnom, bilionskom pljačkanju državne imovine – ni slova, ni sa koje strane. Predstavnici naše države bi morali imati nekakav stav o tome.

Te predstavnike naše države će uskoro posetiti dve najmoćnije žene zapadnog sveta: Ketrin Ešton i Hilari Klinton. Poseta će biti pritisak za finalno i formalno priznavanje kapitulacije. Nije jasno šta to smeta našim predstavnicima da od njih javno zatraže odgovor-tumačenje  barem za ovih nekoliko eklatantnih primera pravnog nasilja nad Srbima, nad njihovom državom i crkvom. Pa da nas nakon toga obaveste kakve su odgovore dobili, ako ikakve odgovore uopšte i dobiju.

Ako se već ta poseta organizuje simbolično uoči Noći veštica, šta nas sprečava da pokažemo da na ramenima, ispod šuplje bundeve imamo još ponešto?