Kosovo i Metohija | |||
Pitanje KiM kao razdelnica između mladosti i starosti |
ponedeljak, 18. februar 2008. | |
Aktuelnost pitanja Kosova i Metohije, staro je koliko i početak kraja srpske srednjevekovne države. U tom smislu se može reći da je Kosovo i Metohija, katkad kao problem, a uglavnom kao svetao nacionalni cilj, pratio ili opterećivao mnoge generacije Srba. I sve generacije su imale uvek i iznova i jasan i glasan stav. U današnjem trenutku vidljivi su samo diskontinuiteti u homogenim stavovima Srba prema Kosovu, dok kontinuitet kao smerna borba za Kosovo i Metohiju ostaje skrajnut. Danas, takvom stereotipu uveliko pomažu sredstva masovnih komunikacija, koja po pravilu dobro koriste stanje zbunjenosti nacije. Srpsko višestruko polarizovano društvo, danas je ugroženo agresivnim pokušajima da se pitanje Kosova i Metohije predstavi kao pitanje starih generacija Srba, koja još uvek uživaju u mitomanskoj prošlosti, u svom atavističkom pogledu na svet u sebi, i svet oko sebe. Sa druge strane su mlade generacije Srba, odrasle u periodu od 8 . sednice, do NATO bombardovanja i sedmogodišnjih tranzicionih promena. Tako kreatori srpskog javnog mnjenja, i domaća pseudoelita, predstaljaju mlade Srbe kao ateističke ljubitelje interneta, koji u magnovenju od Grand Parade, do glamurame, zamišljeni nad belom šengenskom listom i zagledani u prekogranične visoko postavljene plotove EU, ne žele da im životi i dalje budu opterećeni i obeleženi borbom za deo davno izgubljenu teritoriju, znanu samo kao večiti problem. Napred navedena tvrdnja predstavlja najveće podmetanje u borbi za očuvanje države, podmetanje veće od teza o srpskom fašizmu, kratke istorije Noela Malkolma ili bosanskog multikulturalizma. Današnje mlade generacije Srba jesu opterećene izazovima, koji su strani, vršnjacima u Evropi, ali da li su izazovi i izgubljene bitke roditelja, rezultirale ravnodušnošću mladih, ili se pitanje može postaviti kao «Čime se od mladosti može otkupiti osvećeno Kosovo?» Sasvim površan pogled na noviju istoriju Srbije jasno ukazuje na zaključak da je sve nacionalne bitke dobijala srpska mladost, a da su sve pobede i žrtve mladosti prokockali i poništili stari. Na tom mestu su nezaobilazni primeri Mlade Bosne, 1300 kaplara, Omladinski štab 50, žrtvava sa Sremskog fronta, srpske demokratske omladine, studentskih protesta tokom devedestih. Stari se nisu zadržavali na ruševinama kratkotrajno ostvarenih nacionalnih ciljeva, već su svoj pohod nastavili uvođenjem novih ideologija jugoslovenstva, bratstva i jedinstva, samoupravljanja i kvazi evropskog liberalizma. Površan je i pogrešan utisak da su današnje generacije mladih Srba, spremne da se, ne okrećući pogled ka otadžbini, pretvore bespogovorne patuljke, evroatlanskih integracija, koji u Evropu ulaze «sa turističkim rancem na leđima i potrošačkom korpom u ruci» kako pisac reče. I danas, među zagovornicima izgubljenih bitaka, i presuđenih sudbina, najviše ima starih, i to onih, baštinika ideja iz 1968. godine, samo(za)dovoljnih predstavnika levo liberalnog morala. Reč je o generacijama koje svoju protraćenu mladost žele da nadomeste, novim i uvek pogrešnim potvrdama svojih mladalačkih opsena. Tako se kroz dalje razgrađivanje države, razgrađuje i mladost, i budućnost koja se može samo na mladosti zasnovati. Tako se vrši perfidno oduzimanje mladalačke energije koja na prvom mestu podrazumeva aktivan odnos prema svom životu, u svojoj zemlji, u čijem je korenu osećaj netrpeljivosti prema svim oblicima nepravdi, što predstavlja osnov za osećaj zajedničke pripadnosti i dalje solidarnosti i posvećenosti životu. Tako na jedan čudesan način, starija generacija, ogrezla u levo liberalnom moralu, ostaje čvrsto na pozicijama nerazumevanja srpskog pitanja na Balkanu, i na taj način proizvodi jedan poseban vid konzervativizma u svoj istrajnosti svojih političkih načela, koja danas opstaju samo kontrolisanim novčanim upumpavanjem i urođenom ili godinama stečenom zlonamernošću. Nerazumevanje proističe iz činjenice da su stari svoju buntovnu mladost izjednačili sa svojim (pra)starijima i na taj način je zauvek izgubili, pa sledstveno tome, čudi svaki otpor današnje mladosti svemu onome što kod nas opstaje, evo već 70 godina. Na delu je poduhvat da se i današnja mladost uveri u suludost svakog otpora, prihvanje svake poluideje, i svakog maglovitog cilja. Zato je u pravu S. Despot kada govoreći i staroj generaciji i njenom konzervativizmu, zaključuje da je «...njen današnji neokonzervativizam stvar fiziološkog, a ne duhovnog sazrevanja!» . Bez obzira na opšte sluđivanje, koje traje već decenijama, očigledno je da mladost ništa nije izgubila od svog aktivizma, od svoje netrpeljivosti prema učmalosti, i preziru prema svakoj samodovoljštini. I takva mladost, koja je u Srbiji sazrevala na surogatima političkih i državnih ideja, na pogrešnim primerima junaka, danas nije deo stava (pretvorenog u dirigovani pokret), da su sve nacionalne i državne bitke izgubljene. Teško će se srpskoj mladosti objasniti da je pad Knina, bio najbolje rešenje za Srbe u Hrvatskoj u svetlu borbe protiv Miloševića, ili da Bosnu i Hercegovinu treba više voleti od Republike Srpske, da su Kosovo izgubili neki drugi, a da nam ga sada ne daju mnogo jači, te da je vreme za zaborav svih kategorija koji su sastavni deo bića svakog slobodnog čoveka, mladog ili starog. Ukoliko se navedenom doda i paradoksalna činjenica da su zagovornici predaje u vidu nezavisnosti Kosova i Metohije, upravo pripadnici generacija koje nisu doživele rat i sve ono što rat sa sobom nosi, dok su mladi koji su ili u detinjstvu ili u mladosti doživeli rat, sa sim iskustvima i dalje na stanovištu borbe za državu, fenomenologija starih dobija i dimenzije patologije. Upravo je u tome i zadatak srpske mladosti. Da, kroz nikad prekinutu borbu za očuvanje države, nemirenje sa porazima, izbori svoju budućnost, ali ujedno i pruži primer starima, ukoliko su oni u stanju da nakon svega prihvate postojanje apsolutinih vredosti, i to na prvom mestu mladost kao apsolutnu vrednost. Takvo razumevanje mladosti jeste osnov generacijskog zajedništva, koje zaobilazi i poražava princip revolucionarnog oceubistva, te kao takvo predstavlja iskustveni i etički spoj prošlosti i budućnosti. U Nišu, 14.02.2008.godine |