Platforma Prirodne Albanije

Platforma Prirodne Albanije izrađena je kako u skladu današnje novostvorene regionalne i međunarodne stvarnosti tako i u skladu nove realnosti same albanske nacije, koja je raspodeljena i živi u više država, u Albaniji, na Kosovu, u Makedoniji, kao i albanska manjina u Crnoj Gori i u takozvanoj "Preševskoj dolini" (deo Istočnog Kosovskog vilajeta). Platforma Prirodne Albanije, je izdata u 50 hiljada kopija i prevedena je u nekoliko jezika (albanski, srpski, grčki, makedonski i engleski) i sadrži oko 200 stranica.

Temelji platforme Prirodne Albanije

- Platforma Prirodne Albanije je utemeljena na pozitivnom nasleđu Albanaca od vremena Skenderbega i Prizrenske lige. Sabor u Leži i Prizrenska liga, smatrani su i ostali kao dva krova napora Albanaca i njihovoj težnji za nacionalno i teritorijalno ujedinjenje.

- Platforma Prirodne Albanije se zasniva na odlukama Skupštine Vlore, koja je proglasila nezavisnost Prirodne Albanije, a ne današnje Albanije. Današnja Albanija sa 28748 kvadratnih kilometara je proizvod Londonske konferencije 1913.

Skupština Vlore i Privremena vlada koja je proizašla iz te Skupštine u suštini su predstavljali gotovo sve albanske krajeve, uključujući i one koje su okupirale vojske balkanskih zemalja, što je u suštini Skupštini dalo karakter jednog opštealbanskog skupštinskog zasedanja. Dana 4. decembra 1912, kada je izabrana Privremena vlada, kao i naredna 2-3 dana, od ukupno 63 poslanika 16 su bili sa Kosova i iz Glavnog grada - Shkupi (Skopje) i ostalih gradova, dok su 7 bili sa Ćamerije. Takođe, u Vladi Vlore, osim Isa Boletinija koji iako nije imao neku državnu poziciju jeste bio jedan od najbližih saradnika Ismajla Ćemalija, bili su prisutni kao deo delegacije i ostali uvaženi ljudi sa Kosova i ostalih okupiranih albanskih krajeva, kao što su: Vehbi Dibra (Agoli), u funkciji predsednika Starijih mudraca, Mehmet paša Derala, ministar odbrane, i Hasan Priština, kasnije naimenovan za ministra poljoprivrede. U organ mudraca Skupštine Albanije, osim Vehbi Agolija, izabrana su još 3 člana sa Kosova i istočnih albanskih krajeva: Bedri Pejani, Sali Gjuka i Ajdin Draga. U Deklaraciji upućenoj velikim silama, još 28. i 29. novembra 1912. I. Ćemajli nije bez razloga naglasio ovu realnost, da su Izjava o nezavisnosti i formiranje Privremene vlade bili delo Nacionalne skupštine, gde su prisutni bili poslanici svih krajeva Albanije, bez razlike na veru i krajine.

- Platforma se zasniva i na zaključcima dokumenata Bujanske konferencije 31. decembra 1943, te 1–2. januara 1944, kojima je proglašeno ujedinjenje Kosova sa Albanijom nakon završetka Drugog svetskog rata.

Glavni zaključci rezolucije Bujanske konferencije

1. Kosovo i Dukađin su naseljeni uglavnom Albancima.

2. Albanci Kosova i Dukađinija, kao uvek, žele ujedinjenje sa Albanijom.

3. Najbolji put za Albance da se ujedine sa Albanijom jeste zajednička borba sa narodima Jugoslavije.

4. Albanski narod Kosova imaće mogućnost da odlučuje o svojoj sudbini kao rezultat borbe protiv okupatora.

5. Određivanje sopstvene sudbine sadrži i pravo na samoopredeljenje do otcepljenja.

6. Ovo pravo se garantuje od strane Narodnog oslobodilačkog pokreta Jugoslavije (NOP), Albanije, i Velike antifašističke alijanse, kako je obećano od Atlantske povelje, Moskovske i Teheranske konferencije.

- Platforma se zasniva na zakletvi boraca Oslobodilačke vojske na Kosovu, u albanskim krajevima u Bivšoj republici Makedoniji, i Preševskoj dolini.

Ova zakletva, ujedinjenje albanskih teritorija smatra glavnim ciljem i motivacijom njihove oslobodilačke borbe. U tekstu zakletve boraca se kaže: "Ja, borac OVK, zaklinjem se da ću se boriti za oslobođenje i ujedinjenje svih albanskih teritorija."

- Platforma se zasniva na Ustavu republike Albanije, koja ujedinjenje Albanaca smatra legitimnom i vekovnom težnjom. U preambuli Ustava Albanije stoji: "Mi, narod Albanije... sa vekovnom težnjom albanskog naroda za identitet i nacionalno ujedinjenje... Sankcionisanje nacionalnog ujedinjenja Ustavom Albanije, potvrda ovog prava narodnim referendumom, prihvatanje ovog prava i od strane međunarodnih eksperata iz Venecijanske komisije, i najzad, od strane eksperata NATO-a, čini temelj na osnovu koga je neophodno i moguće sagraditi završnu arhitekturu nedovršene albanske misije.

Zašto sada ova Platforma

Zato što je albansko pitanje izašlo van folklornog okvira i prešlo u realpolitiku. Albansko pitanje je van arhiva velikih sila, i smatra se geopolitičkom realnošću, koja ima potrebu totalne reformatizacije i rekonfiguracije.

- Zato što Albanci nisu završili svoju glavnu misiju. Prizrenska albanska liga u osnovi je ostala nedovršena. Pobuna Albanaca tokom 1911-1912. ostala je nedovršena pobuna. Nezavisnost Albanije je ostvarena i poznata kao takva samo u jednom delu albanske teritorije. Ostali delovi albanske teritorije ostali su u okviru, ili su aneksirani, od strane drugih susednih država Albanije i Albanaca.

- Takozvana Narodnooslobodilačka borba tokom Drugog svetskog rata 1939-1945. ostala je nedovršena. Ostvaren je samo jedan njen deo, vezan za reč "oslobodilačke", ali ostao je nedovršen deo vezan za reč "nacionalno". Više od polovine albanske nacije ostalo je van granica Albanije.

- Borba Albanaca na Kosovu, započeta 1998. godine, ostala je nedovršena. Ova borba je ostvarila samo otcepljenje od Srbije, ali nije ostvarila drugi deo cilja, ujedinjenje sa nacionalnim jezgrom - Albanijom.

- Istu sudbinu je pretrpela i borba Albanaca u Makedoniji 2001. godine. Počela je kao nacionalno oslobodilačka, završila se kao borba za slobode i prava Albanaca i prihvaćajući tuđu državu kao otadžbinu Albanaca, prelazeći u prve redove odbrane ove države.

- Završetak misije od strane albanske političke elite u trouglu Tirana-Priština-Tetovo, ima jednu jaku istorijsku osnovu, ali je samo evropejskog karaktera.

Koja je istorijska osnova Prirodne Albanije

Albanci već jedan vek proslavljaju 28. novembar 1912. kao Dan nezavisnosti, dok su administrativne granice koje su kasnije određene na Londonskoj konferenciji jula 1913. podelile Albaniju u pet delova.

I Ahmet Zogu, i Enver Hodža, i Fadil Hodža, i Šaban Paluža, i Bedri Pejani, i Ali Ahmeti, i Menduh Tači, i Ibrahim Rugova, i Fatmir Sejdiu, i Mustafa Kruja, i Mehdi Frašeri, i Sali Beriša, i Fatos Nano, i Hašim Tači, i Alfred Mojsiu, i Ramuš Haradinaj, i Agim Čeku, itd., nisu priznali Londonsku konferenciju 1913. Oni su priznali samo 28. novembar 1912.

Međunarodna zajednica nije priznala 29. novembar 1912. i granice Albanije je odredila 29. jula 1913. Albanci nisu priznali Londonsku konferenciju 1913, dok priznaju samo Prirodnu Albaniju. Ali o tome nisu progovorili. Sada je vreme sa se govori, vreme argumenata i konkretnog delovanja.

Platforma Prirodne Albanije ima u vidu političku realnost regiona

U aktuelnom momentu velike sile popravljaju greške učinjene balkanskim narodima, posebno Albancima. Neke popravke grešaka velikih sila su:

- Crna Gora je dobila nezavisnost koja je bila negirana silom od strane Versajske konferencije godine 1919.

- Bosna je dobila nezavisnost koja joj je bila negirana od strane Versajske konferencije 1919.

- Platforma Prirodne Albanije uzima u obzir činjenicu da u političkim sredinama i regionalnim demokratskim vladama nema tabu tema, uključujući tu i teme koje se tiču nacionalnih pitanja.

- Platforma Prirodne Albanije analizira i uzima u obzir promene u regionalnoj geopolitici, promene koje idu u korist albanske nacije, popravljanje grešaka u prošlosti od samih velikih sila.

Koja su sredstva realizacije Prirodne Albanije

- Sredstva za realizaciju Prirodne Albanije su dijalog i demokratske rasprave.

- Albanci su tokom jednog veka prolili toliko krvi da bi ostvarili ne jednu već nekoliko Albanija.

Zato više nema potrebe za dalje prolivanje krvi. Platforma se zasniva na osnovi: Dijalog sa bilo kim, dijalog za bilo šta, bez predrasuda i prethodnih odluka.

Danas kada je snaga pravde jača od pravde snage, momenat je da Albanci traže svoja nacionalna prava.

Zato je u Platformi prednost data raspravama, dijalogu, poštovanju demokratskih kriterijuma, kao što su samoopredeljenje naroda i naročito, potreba za narodnim referendumom (kao najvišim stepenom demokratskog odlučivanja većine).

Odnosi sa susedima

- Niko od suseda nema potrebe da strahuje od Prirodne Albanije. Albanski nacionalizam poštuje kulturu i tradicije suseda, ovaj nacionalizam ne potcenjuje niti ignoriše nacije i etničke manjine, naprotiv, poštuje ih. Zbog ovog velikog razloga albanski nacionalizam nije ništa drugo osim jedan lep, poželjan, neosporan i nužan nacionalizam za regionalnu stabilnost, nužan za budućnost naše dece i unuka.

- Prirodna Albanija je progresivan pojam, zapadnoevropski, nasuprot otomanskih reminiscencija koje su prisutne i dan-danas na našim prostorima. Sadašnje stanje državnog organizovanja Albanaca je više nalik feudalnim vilajetima i principatima (kneževina). Prirodna Albanija je pojam koji je nalik principima organizacije Evropske unije. Prema tome, Prirodna Albanija je moderan pojam, dok je sadašnje stanje albanskih teritorija nalik otomanizaciji istih.

Preko svih političkih ubeđenja stoji jedino Prirodna Albanija

- Prirodna Albanija zahteva novo ujedinjenje, nepoznato iz prošlosti Albanaca. Međutim, ovo ujedinjenje se ne zahteva zarad vlasti, već za naciju i državu. Nacija i država zahtevaju ujedinjenje iznad političkih ubeđenja. Iznad levice ili desnice, preko udruženja ili političkih grupacija stoji samo Prirodna Albanija. Vlast i njegova rotacija imaju potrebu za konfrontacijom političkih alternativa različitih partija.

- Partizani Prirodne Albanije nemaju nostalgiju za Ahmet Zoga, ali imaju potrebu za njegovim pristalicama, nemaju nostalgiju za Enver Hodžu, ali imaju potrebe za njegove pristalice, nemaju nostalgiju za Mithat Frašerija, ali imaju potrebu za njegove pristalice, nemaju nostalgiju za DŽafer Devu, ali imaju potrebe za njegove pristalice, nemaju nostalgiju za Fadil Hodžu, već za njegove pristalice. Njih interesuje Prirodna Albanija, kao ujedinjenje živih, ona ima samo poštovanje za mrtve mitove, ništa više. Učenje istorije vole da bi popravili greške današnjice, za bolju i sigurnu budućnost njihove nacije.

Težnja Prirodne Albanije

- Prirodna Albanija teži transformaciji albanske nacije, od uloge vatrogasca na glavnog graditelja mira balkanskog regiona. Mir i stabilnost regiona ima potrebu za graditeljima mira a ne za vatrogasce. Ostavljanje albanskoj naciji da i u narednom periodu igra ulogu vatrogasca ne znači računati na mir nego na nove požare na regionu.

Prirodna Albanija ima potrebu za Londonom-2

U Platformi se argumentuje potreba za jednom Međunarodnom konferencijom, Londonom-2, da bi se popravile greške Londona-1 u odnosu na albanski narod, greške koje priznaju same velike svetske sile. Danas albanskim narodom vladaju neki sasvim neprirodni međunarodni sporazumi. Oni su bili i ostali veštačke tvorevine: Londonski sporazum 1913, Versajski sporazum 1919, Sporazum iz Jalte 1945, Sporazum iz Rambujea 1999, Kumanovski sporazum 1999, Končuljski sporazum 2001, Ohridski sporazum 2001. Sedam Sporazuma za jednu naciju!!! Suština tih sporazuma je dalje rascepljenje i prekrajanje albanskog pitanja, dok nijedan od tih sporazuma nije uzeo u obzir potpuno rešenje albanskog pitanja.

Preko tih sporazuma velike sile su stvorile jedan veštački region nazvan Balkan. Takvo veštačko rešenje proizvelo je kasnije i političko imenovanje Balkana kao bureta baruta. Dve su najveštačkije tvorevine ovog regiona:

- Formiranje Kraljevine Srba-Hrvata-Slovenaca, kasnije nazvane Jugoslavijom, bila je prva veštačka tvorevina.

- Cepljenje i rasformiranje jedinstvene albanske nacije u pet delova bilo je druga veštačka tvorevina regiona.

Dok je rasformiranje i rasparčavanje Jugoslavije bio prvi korak prelaska sa veštačkog na prirodnog. Stvaranje 6 stalnih država i jedne privremene države kao što je Kosovo jeste prva faza transformacije regiona Balkana sa veštačkog na prirodnog. Nasilno rasparčavanje Jugoslavije koje je kulminiralo međuetničkim ratom u Bosni i srpskim genocidom nad Albancima na Kosovu može se objasniti koliko ultranacionalističkim karakterom srpske države, toliko i bolesnom političkom naravlju nekih velikih sila, koje su teško priznavale da je njihova tvorevina sa imenom Jugoslavija neodrživa i propala.

Druga faza je unifikacija albanske nacije što je do danas drugo veliko veštačko rešenje u regionu. Ova faza je sada već pri kraju prvog velikog akta stvaranjem privremene albanske države Kosova.

Prirodna Albanija ima potrebu za jednu novu Međunarodnu konferenciju. Ali ona ne treba da bude tipa Rambujea, Končulja, ili Ohrida... kojima se samo prekrajala albanska nacija. Region gde albanski narod igra glavnu ulogu ima potrebu za reformatizaciju, a ne za prekrajanjem. Prema tome, samo jedna Međunarodna konferencija koja bi tretirala region u celovitosti, može doći do realnog rešenja. Što se tiče donošenja odluka ova bi Konferencija trebala biti slična Londonskoj konferenciji 1913.

Šta znači prirodna Albanija

Prirodna Albanija znači, blagostanje, dostojanstvo, mir i stabilnost u regionu. To je naš dug našoj deci i unucima. Prema tome, ostvarimo to u njihovo ime i u ime njihovih života.

Prirodna Albanija znači što manje grčko, makedonsko, italijansko, ili tursko-albanskog porekla, i što više albansko evropskog mentaliteta.

Zato, u ime Albanaca evropskog mentaliteta neka što pre ostvarimo Prirodnu Albaniju.

Faze formiranja Prirodne Albanije

Formiranje Prirodne Albanije treba proći kroz nekoliko faza:

- Prva faza je iniciranje i aktiviziranje primene odgovarajućih ustavnih procedura za ujedinjenje, na osnovu Ustava republike Albanije od strane Predsedništva republike Albanije. Ustav se ne diskutuje, njegova primena je obavezna. Predsednici Albanije i Kosova zajedno rukovode Savetom mudraca sa naučnicima i ekspertima svih grana nauke i državnosti.

- Druga faza jeste formiranje Konfederacije Albanija-Kosovo, i pravo na referendum. Istovremeno treba razvijati i zahtev za federalizaciju Makedonije. Što se tiče problema Albanaca Ćamerijske krajine, jedino pravilno rešenje jeste priznavanje genocida nad Albancima, primenjivanje odluka Potsdamske konferencije 1945, dozvoljavanje povratka Albancima na njihova ognjišta i njihovu zemlju.

- Poslednja faza trebalo bi da bude ujedinjenje u jednu državu, koja bi imala nekoliko etničkih manjina unutar svoje teritorije, kao što bi postojalo nekoliko nacionalnih manjina van teritorije Prirodne Albanije.

- Uz pomoć gore spomenutih faza, posle publikacije Platforme, stvoriće se Komitet Prirodne Albanije, kao demokratsko udruženje, sa predstavnicima celokupne albanske nacije. Komitet će preuzeti odgovornost za argumentaciju, propagandu, i popularizaciju Prirodne Albanije na prostoru albanske nacije na osnovu dijaloga i demokratskih rasprava. Glavna deviza delatnosti Komiteta će biti: "Ako se ne ujedinimo danas, posmatraćemo rasparčavanje albanske nacije sutra!!!" Međualbansko ujedinjenje je evropeizacija, kao što je mir i stabilnost u regionu. U ime naše dece i unuka, i onih koji će doći posle njih ostavimo im zasluženu otadžbinu, dostojnu za razvoj, dostojnu za život, dostojnu za povećanje naše nacije.