Podela Kosova, ili daj šta daš

Ideju o podeli Kosova i Metohije koju je još 1990. „lansirao” Dobrica Ćosić,[1] ponovo je ovih dana aktuelizovao ministar unutrašnjih poslova i predsednik SPS-a i Ivica Dačić. Potpredsednik Vlade Srbije, ipak nije prvi zvaničnik sadašnje Vlade koji se javno založio za tu ideju, pošto je dve nedelje ranije i Borko Stefanović, šef Vladinog pregovaračkog tima, izjavio da je podela Kosova samo jedna od tema o kojoj je Beograd između ostalog spreman da razgovara. Ali, dok je Stefanovićeva izjava prošla gotovo nezapaženo, Dačićeva je, zbog funkcija koje obavlja već izazvala brojne reakcije i komentare.

Stara ideja u novom ruhu

Domaća javnost je podeljena, a zvaničnici EU i SAD, kao i tzv. Kosova, odbijaju i samu pomisao na podelu. Ali, prema brojnim mišljenjima to je jedna od mogućnosti o kojoj se i u Srbiji i u inostranstvu razmišljalo svih ovih godina. Iako se plan o podeli Kosova kosi sa javno proklamovanom državnom politikom, ova ideja je već duže vreme prisutna u srpskih političkim krugovima, posebno u Demokratskoj stranci, a prema nekim mišljenjima, ideja o podeli je je jako prisutna i kod predsednika Srbije, koji smatra da se na neki način delimično može ostvariti plan Dobrice Ćosića.[2] Boris Tadić je u septembru 2008, naveo da je spreman da razmišlja o opciji podele „ako iscrpemo sve prethodne“, a prema pisanju Slobodne Evrope, predsednik Srbije je prošle godine pokušao u dva tri navrata da za to lobira u tzv. međunarodnoj zajednici, ali se pokazalo da je raspoloženje Vašingtona da se ne ulazi u rizik prekrajanja postojećih granica.[3] .

Ideju podele Dobrica Ćosić je iznosio još osamdesetih godina u nekim intelektualnim razgovorima, a prema svedočenju Borisava Jovića, Ćosić je u dvočasovnom programskom razgovoru o načinima rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, vođenom u septembru 1990. godine, izneo procenu da se "Kosovo ne može očuvati", pa je stoga savetovao da je realno tražiti razgraničenje, „uz zadržavanje uglja i nekih svetinja (Gračanicu, Gazimestan) ". Ćosić je, prema pisanju NIN-a iscrtao i prvu mapu podele Kosova i sačinio plan o raspodeli teritorije u odnosu 33 prema 77 odsto, u korist Srbije. Linije tog razgraničenja povlačene su od Prištine prema Peći, bez Drenice, uključujući Prizren, Đakovicu i Dečane. Ovaj plan ni u tadašnjim okolnostima nije realizovan, a ideju podele, ali bez nužne razmene teritorija (tzv. podela amputacijom), izneo je i 1996. godine, na godišnjoj skupštini SANU njen tadašnji predsednik, Aleksandar Despić, koji je zbog toga u domaćoj javnosti oštro napadan. Za podelu zalagali su se devedesetih i neki zapadni krugovi, poput Vorena Cimermana, poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji, i lorda Dejvida Ovena, nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Velike Britanije i evropskog pregovarča za Bosnu 1992-1995. Podela Kosova bila je plan i nekadašnjeg premijera Zorana Đinđića, čiju je aktivnost u tom pravcu prekinula nasilna smrt, a iako se od tada čulo još nekoliko zalaganja, za podelu južne pokrajine, uglavnom iz inostranstva , niko od srpskih zvaničnika, sve do Dačića nije ovako javno i otvoreno pomenuo tu mogućnost.

Boris Tadić je u septembru 2008, naveo da je spreman da razmišlja o opciji podele „ako iscrpemo sve prethodne“.

Dačićevo zalaganje za podelu, ili kako je rekao „razgraničenje“ na Kosovu u suprotnosti su sa Ustavom, rezolucijom Skupštine Srbije o Kosovu, kao i sa Platformom Vlade Srbije za razgovore o Kosovu i Metohiji. Reakcije Vlade na njegove stavove bile su međutim vrlo blage, tako da bi se, iako Dačić nije ni šef države, ni ministar spoljnih poslova, ni ministar za KiM, njegov stav mogao okarakterisati i kao nezvanični stav Vlade i Demokratske stranke, koja ga kako piše Blic, prećutno podržava[4]. Ova izjava ujedno može biti i opipavanje raspoloženja i međunarodne zajednice i domaće javnosti. Sada je očigledno da su srpski zvaničnici i ranije mislili na podelu kada su govorili o potrebi „istorijskog pomirenja Srba i Albanaca“, i o tome kako jedna strane ne može da dobije sve a druga ništa. S obzirom na jasne i nedvosmislene Dačićeve stavove, čini se da su sada, (doduše najviše zaslugom predsednika Tadića) „iscrpljene sve mogućnosti“, i da se Vlada sada otvoreno založila za opciju podele, a prema mišljenju Dušana Janjića, Ivica Dačić je izjavom o razgraničenju sa Kosovom, prvi političar iz vladajuće koalicije koji je najavio i mogućnost priznanja nezavisnosti Kosova uz dogovor oko nove granice.[5]

U Vladi sada svakako pomno prate reakcije iz sveta, koje su uglavnom negativne. Prema mišljenju Obrada Kesića, Beograd nema podršku Vašingtona za podelu Kosova, premda ima zemalja članica EU koje bi rado prihvatile podelu Kosova, ali ako bi to postao većinski stava EU, to bi izazvalo i unutrašnji sukob u EU i sukob na relaciji Vašington - Brisel. Međutim, simptomatično je to što je dnevnik Blic, koji kako je nedavno Slobodan Antonić naveo služi za objave evropskih i američkih diplomata, u svom udarnom tekstu od 17. 05 2011, pod nazivom „I podela Kosova je moguća“ već naveo da je podela moguća uz uslov da se do nje dođe dogovorom Beograda i Prištine. Prema pisanju Blica, koji citira izvor iz Vlade, međunarodna zajednica razmatra tri opcije kao mogući ishod dogovora Beograda i Prištine: podelu Kosova, status kvo i primenu modela dve Nemačke, pri čemu Beograd ne bi priznao Kosovo, a Priština ne bi dobila stolicu u UN[6]

Pošto mi obični smrtnici ne možemo da saznamo šta se dešava iza zatvorenih vrata diplomatije, zasad ne znamo da li će i koja od ove tri ideje u budućnosti biti ostvarene, a s druge strane, postoji mogućnost i da je do nekog dogovora već došlo, a da sada treba ubediti građane sa obe strane u neophodnost ostvarenja tog plana.

Pošto mi obični smrtnici ne možemo da saznamo šta se dešava iza zatvorenih vrata diplomatije, zasad ne znamo da li će i koja od ove tri ideje u budućnosti biti ostvarene, a s druge strane, postoji mogućnost i da je do nekog dogovora već došlo, a da sada treba ubediti građane sa obe strane u neophodnost ostvarenja tog plana. Stoga je i ideja podele sada na stolu, ali u mnogo lošijim okolnostima po Srbiju nego pre 20 ili 30 godina, tako da je i sam Dobrica Ćosić nedavno izjavio da je vreme za nju teže nego kad ju je on predlagao[7]. U politici ništa ne treba da bude tabu, pa ni ideja o podeli Kosova to ne bi trebala da bude, ali je pitanje je na koji bi se način ona danas odrazila na Srbiju. Prema mnogim mišljenjima, imala bi katastrofalne posledice, ne samo po Srbe južno od Ibra. Prvi problem su zahtevi Prištine, koja bi možda bila spremna da se odrekne severnog Kosova, ali traži ono što se tamo zove „istočno Kosovo“ odnosno tzv. Preševska dolina sa tri opštine Preševom, Bujanovcem i Medveđom. Pitanje je i da i bi se Albanci zadovoljili samo s tim teritorijama, jer oni, kako je to nedavno saopštio Azem Vlasi, i dalje svojom smatraju i teritoriju Toplice sve do Niša. Podela Kosova bi takođe značila da Srbija prizna nezavisno Kosovo, ali bi u tom slučaju južno od Ibra, osim nekoliko manastira sa eksteritorijalnim stastusom ostalo ogromno kulturno nasleđe i veliki prirodni i privredni resursi. Podela Kosova bi mogla biti signal i za sve ostale separatiste u Srbiji, tako da je pitanje šta bi se u tom slučaju desilo sa Raškom oblasti, koja je naša kolevka u istoj meri kao i Kosovo i Metohija, kao i sa Vojvodinom. Osim toga, podela Kosova otvara i pitanje BiH i Makedonije, koje je malo ko na Zapadu spreman da otvori.

Kandidatura važnija od Kosova

Diskutabilna je i sama težnja da se Srbiji „priključi“ samo sever Kosova, jer na primer, krajem pedesetih godina Petar Stambolić opštinu Leposavić sa još dvadesetak manjih naselja, nastanjenih isključivo srpskim stanovništvom, pripojio Kosmetu, tako da podelom po sadašnjem receptu Tadića i Dačića Srbija zapravo ne bi dobila gotovo ništa, a dala bi gotovo sve. Uprkos takvim argumentima, izgleda da srpska vlada i predsednik smatraju da da je podela Kosova po njihovom planu ustvari jedino moguće i prihvatljivo rešenje, kako za obe strane tako i za tzv. međunarodnu zajednicu. Jer, kao je nedavno pisao NIN, status kvo i pat pozicija ne odgovaraju skoro nikom, dok prema ocenama „Međunarodne krizne grupe“ problem u vezi sa statusom severnih delova Kosova će „Srbiju držati van EZ, a Kosovo van OUN. Stoga se čini se da je jedan od osnovnih uzroka Dačićevih „ispada“ upravo činjenica da nerešeno pitanje Kosova držati Srbiju van EU, jer se prema izjavama evropskih zvaničnika pitanje Kosova sve više postavlja kao prepreka tzv evrointegracijama.[8]

Pošto je zaustavljanje evropskog puta najgori scenario za sadašnju vlast, stiče se utisak da Beograd sada žuri da pitanje Kosova nekako skine s vrata, a da se vladajuća koalicija u Srbiji sada javno i definitivno odriče Kosova kao prepreke na putu u EU, iako je to suprotno Ustavu Srbije i Rezoluciji SB br.1244. Čini se da u vrhu vlasti pokušavaju da reše pitanje statusa, s ciljem dobijanja statusa kandidata za EU. Jer, ako Srbija (čitaj sadašnja vladajuća koalicija) u oktobru ne dobije status kandidata – to će biti razoran udarac, ali ne Srbiji, već čitavoj politici Demokratske stranke, njenih satelita i celog tzv „proevropskog bloka“ i proevropske politike. To bi bio smrtni udarac i samoj Tadićevoj političkoj karijeri, koja je bazirana na obećanju da je upravo on lider koji će Srbiju uvesti u EU. Bio bi to zastrašujući nokaut i potres samih temelja tzv. proevropskog bloka, koji takav scenario izgleda da želi da spreči po svaku cenu, pa i po cenu odricanja od dosadašnje zvanične politike prema Kosovu. O tome svedoči i intervju Borka Stefanovića Večernjim novostima, gde on kaže da je „cilj je da na trajni način rešimo problem KiM i naš odnos sa Prištinom, jer bi se time izbeglo da to u nekom momentu bude postavljeno kao nekakva ucena za dalje evropske integracije Srbije i za regionalnu stabilnost“.[9]

Politika prema Kosovu koju vodi sadašnja Vlada već duže vreme izgleda, blago rečeno, veoma sumljivo, ali s druge strane, puni povratak Kosova i Metohije u sastav Srbije se može ostvariti samo novim ratom. Ali, u situaciji u kojoj se danas nalazi Srbija i njena vojska, i u ovakvim međunarodnim okolnostima, novi rat za Kosovo bi po nas bio poguban i u bliskoj a verovatno i u malo daljoj budućnosti. Ipak, veliki argument onima koji smatraju da se Kosovo može vratiti samo ratom je to što se Srbija čekala ravno 523 godine da povrati Kosovo. Onima koji su sprmeni da čekaju narednih 500 godina (a možda i samo 100 ili 200) ostaje da spremaju svoje potomke, a dotle, u sadašnjim okolnostima rešenje za Kosovo se mora tražiti putem diplomatije. Sudbina našeg naroda je i ranije često je bila u rukama onih koji su osmišljavali i sprovodili njenu spoljnu politiku – ali tu onda moramo stati i zapitati ko je zapravo vodi.

Politika prema Kosovu koju vodi sadašnja Vlada već duže vreme izgleda, blago rečeno, veoma sumljivo, ali s druge strane, puni povratak Kosova i Metohije u sastav Srbije se može ostvariti samo novim ratom.

Nakon SAD i EU, to je svakako Boris Tadić, koji se „odao“ prilikom ponošenja rezolucije Srbije u Generalnoj skupštini UN, i koji je više puta pokazao da je spreman da zarad EU integracija pod noge baci sve što Srbiju „koči“ u tom putu, bez obzira na ogromne štete koje su njegovi potezi izazvali. Diplomatija na kraju, zavisi i od moći države – ali kakvu moć sadašnja Srbija može da demonstrira, u situaciji uništene privrede, političke nestabilnosti, slabe vojske, demografske katastrofe, bez efikasne državne uprave i prosvete, i sa svešću stanovništva između očajanja i apatije. Sa ovakvim zaleđem, srpska diplomatija i nije u mogućnosti da na međunarodnoj sceni učini više nego što je do sada učinila, odnosno da „legne na rudu“ kad god je od nje to zatraženo. Zato pitanje za Ivicu Dačića, Borisa Tadića i sve ostale nije zašto potežu pitanje podele Kosmeta, već zašto je od Srbije u proteklih dvadeset godina napravljena karikatura od države, koja nema kapaciteta da se izbori ni za minimum sopstvenih interesa, i koja na kraju krajeva, ni eventualnu podelu Kosova i Metohije ne bi mogla da sprovede na način koji ne bi izazvao opasnost po totalni krah ostatka države. Srbija je u proteklim decenijama izgubila mnogo, a danas ćemo opet izgubiti ako se i ovo pitanje prepusti Ivici Dačiću, Borisu Tadiću i njihovom okruženju, jer od jedne od najgorih vlada u novijoj istoriji Srbije se ne može očekivati da je u stanju da reši tako kompleksan problem kao što je problem Kosova. Stoga ni predsednik Srbije ni Vlada Srbije nemaju pravo da podrede interese države i naroda bezalternativnom priključenju EU, niti imaju pravo da u vezi sa Kosovom sprovode politiku „daj šta daš“.

Sudbina malih zemalja umnogome zavisi od razumevanja svetskih prilika i umešnosti diplomatije da se njima prilagodi, i zato Borisu Tadiću moramo postaviti pitanje – otkuda njemu uopšte ideja da je sposoban da vodi spoljnu politiku i da rešava „istorijske sukobe“, i otkuda ova vlada misli da ima pravo da donosi odluke koje se tiču sledećih generacija i vekova. Boris Tadić je, ničim izazvan, sebi dodelio istorijsku ulogu, i možda je njegova sreća što neće moći da sazna sud istorije, niti treba da se nada da će u narodnoj svesti biti gledan drugačije od Uroša Nejakog.