Politika i moral na Kosovu

Dok ovo pišem[1], NATO bombardovanje Jugoslavije se nastavlja, a nastavlja se i srpsko uništavanje kosovarskog društva. Da, srpski pohod morao je biti planiran pre nego što je bombardovanje počelo, logistički pokreti četrdeset hi­ljada vojnika su neizmerno složeni. U nekim dolovima Kosova surova realnost etničkog čišćenja već je bila vidljiva pre nego što je doneta odluka da se Srbi gađaju raketama i pametnim bombama. Ako se uzme u obzir srpski dosije iz Bosne, mobilizacija vojnika na granici sa Kosovom, izbeglice koje su već na putu, vojna intervencija mi izgleda kao potpuno opravdana, čak obavezna. Međutim, svirepo pražnjenje Kosova u sedmici nakon početka bombardovanja je ipak u nekom smislu odgovor na vazdušni pohod NATO-a, a brzina sa kojom je ono izvođeno je očigledno odgovor na napor da se stvore činjenice na terenu pre nego što se (kako Milošević očigledno veruje) bombardovanje zaustavi i produže se pregovori. Etničko čišćenje je u savršenom skladu sa vazdušnom kampanjom i delmično, njena posledica. Ne znam kakva su očekivanja NATO komandanata bila prošlog marta, obični građani u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi sigurno su bili navedeni da očekuju da će bombardovanje veoma brzo rešiti problem. Još jednom, naša vera u vazdušnu moć se razotkrila kao vrsta idolatrije kojom veličamo moć naše vlastite intervencije. Ipak, istina je ostala ista kao i pre intervencije. Vojnici sa puškama, koji idu od kuće do kuće u planinskim selima, ne mogu biti zaustavljeni pametnim bombama. Njih mogu da zaustave samo vojnici s puškama. Međutim, zemlje koje su umešane u NATO intervenciju su se obavezale, makar zasada, da neće slati vojnike s puš­kama.

Očigledno, obećanje nije dato Miloševiću, nego građanima svih NATO zemalja: mi ne želimo da šaljemo vašu decu u bitku. Ovo obećanje je verovatno bilo politička pretpostavka intervencije, i samo mesec i nešto dana nakon što bombardovanje nije uspelo da pomeri Srbe, političke vođe pokušavaju da se izvuku od njega. Mi smo se angažovali, moralno i politički, da Kosovarima obezbedimo tehnološku podršku, i ako ta podrška ne uspe, ili ne uspe dovoljno brzo, spremni smo (uistinu, kako se pokazalo, ne baš potpuno spremni) i da im obezbedimo hleb, ćebad i sanitetski materijal. Više od toga, kažemo, ne može­mo učiniti. Nešto, međutim, ovde nije u redu, pošto nijedan od ovih načina po­moći ne pomaže dovoljno. Ne ispunjava ni političke ni moralne zahteve. Možda će bombardovanje konačno zbaciti Miloševića, možda će NATO konačno odlučiti da pošalje trupe. Ali, početni oblik intervencije postavlja teška pitanja. Da li su zemlje koje imaju vojske sa vojnicima čiji se život ne sme rizikovati moralno ili politički kvalifikovane da intervenišu? Čak i s opravdanim povodom i najboljim namerama, kako možemo koristiti vojnu silu u nečijoj zemlji ako nismo spremni da se suočimo sa nepredviđenim posledicama naših postupaka?

Pretpostavljam da bi, da smo bili vidljivo spremni u februaru ili martu da kopneno uđemo na Kosovo, potpuno etničko čišćenje moglo biti zaustavljeno. Ali, to je previše lako. Odvraćanje nije delotvorno ako pretnja nije verodostojna, a u ovom trenutku nije jasno da li neka od zapadnih demokratija može da uputi verodostojnu pretnju. Mi imamo vojske koje se ne mogu, ili teško mogu, upo­trebiti. Za to postoje dobri demokratski i egalitarni razlozi. Očigledno, nacional­na sigurnost SAD (niti sigurnost nekog evropskog naroda, ali ću se sada usredsrediti na SAD) nije u pitanju na Kosovu i, prema tome, nije moguće mobilisati građane za odbranu svojih domova i familija. U drugim zemljama, u prošlim vremeninima, u ratovima na udaljenim mestima su se borili niži slojevi i najamnici, ljudi bez političke snage. Međutim, mada su Sjedninjene Američke Države još uvek, čak u većoj meri, neegalitarno društvo, nijedna majka i nijedan otac vojnika nisu bez političke snage. To je napredak za Amerikance, zato što političke vođe ne mogu slati vojnike u bitku a da ne ubede zemlju da je rat moralno ili politički nužan, da pobeda zahteva američke živote, i da ih je vredna. Ali, postoji lakši put za ove iste vođe. One mogu voditi rat a da uopšte ne upotrebljavaju vojsku, dakle bez ubeđivanja građana u nužnost rata. Lakši put međutim vodi u moralnu anomaliju: nova i opasna nejednakost čini je vidljivom. Mi smo, očigledno, spremni da ubijamo srpske vojnike; mi smo spremni da rizikujemo ono što se eufemistički zove "kolateralna šteta" za srpske, a takođe i kosovske, civile. Ali, nismo spremni da pošaljemo američke vojnike u bitku. Dobro, ja ne volim bitke i u potpunosti prihvatam obavezu demokratski izabranih voda da čuvaju živote svoga naroda, sve živote. Međutim, ovo nije moguće moralno stanovište. (Ti) ne možeš da ubijaš ako (ti) nisi spreman da umreš. Bez sumnje, ovo je teška rečenica, posebno zato što dve zamenice u njoj nemaju istu referenciju (kao što su imali kada je Alber Kami, dok je pisao o ubistvu, prvi izneo ovaj argument): prvo "ti" se odnosi na lidere NATO, a drugo na decu običnih građana.

Ipak, ove političke vođe ne mogu pokrenuti ratni pohod sa ciljem da ubiju srpske vojnike, sigurni da će ubiti i druge, osim ako nisu spremni da rizikuju živote svojih vojnika. Oni mogu pokušati, i treba da pokušaju, da smanje ovaj rizik koliko je moguće. Ali oni ne mogu tvrditi, mi to ne možemo prihvatiti, da su oni životi nepotrebni, a ovi nisu. Ako kuća gori, a ima ljudi unutra, vatrogasci moraju rizikovati svoj život da ih izbave. Zato postoje vatrogasci. Ali, to nije naša kuća; to nisu naši ljudi. Zašto šaljemo naše vatrogasce? Amerikanci ne mogu biti svetski vatrogasci. Ovo je poznat argu­ment, i ne bez verodostojnosti, iako često dolazi od ljudi koji izgleda da uopšte ne veruju u gašenje požara. Čuo sam ga posebno od ljudi sa levice (ne samo uAmerici), i njima, posebno, želim da odgovorim. Zaista, Miloševića je trebalo zaustaviti pre mnogo godina, kada su prvi izveštaji o etničkom čišćenju stigli iz Bosne, i trebalo ga je zaustaviti evropskim snagama. Balkan je evropski bućkuriš. Austro-Ugarska je tamo stvorila carstvo. Nemačka je vodila rat u Jugoslaviji; Italijani su zauzeli Albaniju: Britanci su naoružavali Titove partizane. Postoji duga istorija vojnih intervencija i diplomatskih intriga. Danas, međutim, Evropa kao vojna sila postoji samo u savezu sa Sjedinjenim Američkim Državama. To nije večna istina, i ljudi koji veruju u međunarodni pluralizam i ravnotežu snaga mogu se nadati nezavisnoj Evropskoj uniji sa vojskom koja samostalno može biti upotrebljena. Ali istina je da sada vojna intervencija na Kosovu nije moguća bez velikog američkog uplitanja. Ako želite da zaustavite Miloševića, možete raspravljati o tome kako da se to učini: nema rasprave o tome ko to može učiniti. To nas ne čini svetskim vatrogascima. Vijetnamci su bili ti koji su zaustavili Pol Pota u Kambodži, Tanzanijci Idi Amina u Ugandi, Indijci su zaustavili ubijanje u istočnom Pakistanu, Nigerijci su ušli u Liberiju. Neke od ovih intervencija bile su jednostrani vojni činovi, neke (nigerijska intervencija, na primer, i sada pohod na Kosovu) su dobile ovlašćenje od regionalnih saveza. Mnogo ljudi na levici žudi za svetom u kome će UN, i samo UN delovati u takvim slučajevima. Ali ako se uzme u obzir oligarhijska struktura Saveta Bezbednosti, nije moguće računati na ovu vrstu akcije: u većini slučajeva sa moje liste, na intervenciju UN bio bi stavljen veto od strane jednog od oligarha. Nisam ubeđen da bi svet bio unapređen ako bi imali jednog aktera međunarodnog spasa. Muškarci i žene u zapaljenoj zgradi bili bi verovatno bolje usluženi ako bi mogli pozvati više od jedne grupe vatrogasaca.

Ali najvažnije za budućnost levice je da naši ljudi, naši aktivisti i pristalice širom sveta, vide vatru onakvu kakva jeste: delo palikuća, namerno upaljenu, s namerom da ubije, strahovito opasnu. Naravno, svaka vatra ima složenu socijalnu, političku i ekonomsku pozadinu. Bilo bi lepo razumeli je u celini. Ali jednom kad se plamen pojavi nužno je nešto manje od punog razumevanja: volja da se vatra ugasi, da se nađu vatrogasci, što je moguće bliži, i da im se da podrška koja im je potrebna. Iz moralno-političke perspektive, ne mislim da je mnogo važno to što ta posebna vatra nije opasna za mene i moje. Ja ne mogu jednostavno sedeti i gledati. Ili radije, cena sedenja i gledanja je vrsta moralne korupcije kojoj se levičari (i drugi) moraju uvek suprotstavljati.

Preveo Đorđe Pavićević

[1] Dissent, Vol. 46 (Summer 1999), no. 3