Ponovo o struji ili posledica stvaranja kolektivne svesti

Sever Kosmeta ne plaća struju. Sever Kosmeta nikada ne bi prihvatio da plaća struju neprijateljskom, albanskom KEK-u i sada sever Kosmeta dobija struju koju treba da plati srpskoj, prijateljskoj firmi - Elektrokosmetu, a poneki i nekakvom Trepčinom sindikatu na šta sam se osvrnula u prethodnom tekstu. Ali nije to sad važno. (Ovde bih samo dodala da mislim da bi bilo u redu da se struja plaća meni, a ja ću (časna reč) proslediti EPS-u sve do dinara, i ne vidim u čemu je problem, tj. u čemu je razlika)

Ali, da nastavim. Srpska sela na jugu Kosmeta prošle godine, kao što je opštepoznato ali valja ponaviti, nisu htela da plaćaju struju, mada je to tada bilo iz patriotskih razloga. Ako je nekome muka od priče o Kosovu i struji, neka ovde prestane da čita tekst pošto ću odmah poentirati - ne, pod ovakvim uslovima ne treba da se plaća struja - a zatim ću nastaviti da pišem o tome kako je duh kolektiviteta ovde doveden do takvih granica beslovesnosti, da bih bez truda mogla da dokažem kako deca u obdaništima poseduju više svesti o idividualnoj odgovornosti od jadnih srpskih stanovnika Kosmeta kojima je ova božanstvena stvar koja čoveka čini čovekom - uskraćena. Kako im je uskraćena?

Prvo, uskraćena su im, tako što ih se ubedilo da je Srbin sa Kosova unosno zanimanje, da možete da budete prevodilac koji ne zna dve reči nekog stranog jezika a u svađi je sa gramatikom sopstvenog, da možete da budete lekar sa kupljenom diplomom, da to svi znaju ali da to nema veze (sem što ste malo opasni po pacijente, ali razumeće oni - teški su uslovi, a i važno je da ste Srbin), šef policije nakon kursa od par nedelja... i da ne nabrajam više šta ste sve mogli (a više ne možete) kao Srbin na Kosovu, pod uslovom da ste svoju lojalnost dokazali tako što nikada niste digli glas da kažete ono što ste mislili i živeli ste po modelu „kud svi Turci tu i mali Mujo“

Ako ste, naime, Srbin sa Kosova koji ima nesreću da živi u srpskoj sredini na Kosovu (dakle u jednom silom prilika stvorenom kolektivu, a ne kao jedinka)- vi ste deo jedne velike zajednice i osuđeni ste da snosite posledice ponašanja iste, što vas, na momente, vraća u detinjstvo, i ako ste osnovnu školu pohađali u doba socijalizma imaćete priliku da se setite kako učiteljica kazni ceo razred zato što je dve trećine nije uradilo domaći. Šta se posle toga dešava? Deca se kolektivno ne osećaju krivom (ni obaveznom, što je ovde važnije), u istoj su situaciji i oni koji su uradili domaći i oni kojima nije bilo na kraj pameti, sa tim što se ovi koji su ga uradili osećaju kao budale i kažu sebi „e pa neću ni ja, šta me briga“.

Šta hoću da kažem? Istovetan tretman svih pojedinaca, nekakva opšta kolektivna odgovornost i kolektivna kazna stvaraju od čoveka jednu beslovesnu i neodgovornu individuu koja sve što joj se, njenom ili tuđom, krivicom u životu desi - doživljava kao usud, zlu kob, kao nešto na šta se ne može uticati, nešto što dolazi sa strane i tako je (šta god se ovde dešavalo) najčešći komentar koji ćete čuti od ljudi: „jao, šta nam rade“.

U srpskim selima koja su deo Srbije pre godinu dana trebalo je da ne plaćaju struju Albancima (dok su zvaničnici izbegavali da se odrede po tom pitanju) mogli ste tako čuti „jao, šta nam rade Šiptari, 'oće sve da nas proteraju“. Bile su demonstracije u Štrpcu, slika čoveka sa licem u krvi obišla je sve srpske novine - i to se završilo na kraju tako što je ovo mesto počelo da plaća struju. Sada se odande može ćitati o tome kako su jedni Srbi napali druge, jedni druge izbacili iz opštinskih prostorija, bacili monotovljev koktel na nečiju kuću i tako to - ali struju plaćaju.

Baš neočekivano, sada na srpskom severu možete da čujete identičnu rečenicu samo zlikovci koji traže da se plati struja nisu više „šiptarski teroristi“ nego „srpski izdajnici“. Zanimljivo bi mogle da izgledaju demontracije u ovom slučaju, i ko bi tada branio nameru srpskih rukovodioca da gase struju severu? Kosovska policija? Kao u porti manastita Gračanica? Bio bi to impresivan prizor za poslati u svet.

Da ne bude zabune,ja sam u prošlom tekstu rekla da su ljudi koji ne plaćaju struju (koju uzgred i nemaju više od 4 sata dnevno) i koji kače kablove na bandere, sasvim u pravu. To isto kažem i sada. Dakle, u pravu je svako ko smatra da ne treba da plaća nešto što mu se uskraćuje isto kao i da nije platio. Kako su ljudi koji ovde „ostaju i opstaju“ silom prilika naterani da se osećaju kao kolektiv i tamo gde kolektiv ne može to jest ne bi smeo da postoji, kako ovde praktično nijedan izbor nije lični nego je jedan kolektivni izbor - da, naravno da su u pravu. To je prosta matematika. Ja plaćam struju - ja nemam struju. Ja ne plaćam struju - ja nemam struju, tj imam je isto onoliko koliko i onaj koji ne plaća. Dakle, ne pada mi na pamet.

U prevodu: Ako me terate da budem idiot (ne na starom grčkom nego na srpskom) onda ću se ponašati kao idiot i to će mi se isplatiti. Em sam oslobođen svake lične odgovornosti em prođem „isto ko i ostali“, što ovde uglavnom znači „čekam da neko drugi odluči (bude odgovoran) a ja koristim ovo dok može“. U međuvremenu ću živeti u stanu u koji sam provalio, ili sam ga dobio bez ikakvih osnova, neću nikome ništa plaćati, tražiću duplu platu, kosovski dodatak i sve ostalo, radio ili ne, bacaću đubre kroz prozor i žaliti za selom gde sam prodao imanje, kukaću da me Albanci proteruju a Srbija izdaje, ukratko - ponašaću se kao idiot. Posle ću otići, jer ovde ionako nema života.

Kada sam pre nekog vremena napisala da ne znam kako će se srpski sever „integrisati“ u sistem kvazi - države ali da (bogami) ne znam ni kako bi se dao integrisati u sistem Republike Srbije to je izgledalo kao da lično imam veliku želju da Srbi budu „deo sistema takozvanog Kosova“. Htela sam tada (a i sada) da kažem sledeće: to su samo ljudi koji su živeli deset godina u getu, gde su neki od njih na tom zakonu življenja u getu dobro profitirali, gde su neki izgubili sve što su imali kao i godine života verujući da brane nešto time što ostaju i opstaju, usput izgubivši i svest o funkcionisanju nekog sveta koji je van geta, gde se nema svest o ličnoj odgovornosti nego samo o situaciji koja zavisi od nekoga „sa strane“ bio to Beograd ili Priština ili međunarodna zajednica, Bog - sasvim svejedno, dakle ti ljudi jako teško mogu da se integrišu u bilo koji sistem i misliti da će se to postići nekakvom kolektivnom kaznom (tipa isključenja struje svima) je prvo: dehumanizacija tih ljudi, a drugo, politizacija problema. I nepotrebno, dodatno maltretiranje tih ljudi.

Zašto dehumanizacija? Zato što se čovek dehumanizuje kada mu se oduzme pravo na lični izbor pa i na posledicu tog ličnog izbora. Da nacrtam: plaćam struju i imam je, ne plaćam je i nemam je - to je moj lični izbor i sama ću snositi posledice, ili ovako: to ne sme da bude izbor nekakvog kolektiva i ja ne želim da snosim posledice nikakvih „kolektivnih odluka. I od takvog, dehunazivonog čoveka ne možete očekivati da odluči čak ni šta i zašto plaća a kamoli o tome u šta i zbog čega želi ili ne želi da se integriše. Dobijate umesto ljudi amorfnu masu, a posle  ćete vidite šta ćete s njom.

Zašto politizacija? Zato što oni koji misle da je dobar metod isključiti struju celom severu ako treba, samo da se ljudi nateraju da plaćaju, kao i oni koji govore „nemojte plaćati, živela anarhija“ skupljaju poene za predstojeće srpske izbore na severu. Nepopularna ideja o plaćanju zvuči normalnije i može da postane i popularna ako se dobro izreklamira kao „evo, ne treba nam integracija u nekakvo Kosovo, mi ćemo sami da se organizujemo i nije istina da smo razulareni“, što opet ne znači da metod „svi u isti tor“ ima veze sa mozgom.

Bez obzira na to što, kao i većina stanovnika zemljine kugle koji nisu živeli u sojenicama, zemunicama i ostalom drveću, mislim da su bolji ovi koji pričaju da struja treba da se plaća, ponoviću (za slučaj da nije bilo jasno) - ne, struja nikako ne treba da se plaća ako vas šikaniraju, bez obzira platili je ili ne. Uostalom, ministar za KiM se hvali kako je ne plaća, niko u njegovom selu, kažu, ne plaća - zašto biste je vi plaćali? Ministar, istina ne trpi posledice, ali bože moj, nekom rat nekom brat. Ljudi se ionako prisećaju rata gotovo sa nostalgijom, a onda kažu „pa navikli smo mi bez struje“

I na kraju, da otkrijem razlog mog ponovnog pisanja o struji. Zove mene, dakle,jedan Gospodin Političar i kaže mi da ne pišem kako ljudi ne treba da plaćaju struju, nego da pišem kako ljudi treba da plaćaju struju. I još mi kaže da će ova isključenja od 4 časa biti od 6 časova i sve tako dok ne bude 24 časa, pa 48 sati .... I još kaže da se nema dovoljno radnika koji bi išli da isljučuju struju mnogobrojnim neplatišama pa zato mora da se isključuje svima (ekonomičnije je).

Gospodin Političar bi bio u pravu da je u toku II Svetski rat i da je on Nemac pa ako uhvati jednog partizana uzme pa strelja celo selo. Ali Gospodin Političar nije Nemac. I nismo u ratu. Neka omogući ljudima da sami snose odgovornost za ono što urade i neka ne pohapsi ceo grad ako u njemu ima hiljadu lopova (jer je tako jednostavnije - po kratkom postupku)

I ima valjda nekih električara na ovom Kosovu koji primaju platu na već nekom od mnogobrojnih nepostojećih radnih mesta, pa neka ih se uposli, možda se i oni osete bolje.

To je najmanje što može da se uradi ako se želi red. Možda se njegovi sunarodnici osete „ko veliki“ pa kao pravi odrasli ljudi odluče da odu da glasaju, u znak zahvalnosti što su za promenu tretirani kao svesne osobe, a ne ko lica sa posebnim potrebama, maloletni delikventi ili nešto još grđe. Jednostavno - kao amorfna masu.