Poruka daždevnjaka Srbima na Kosmetu

Politika je umetnost mogućeg. U njoj uvek ima obrisa imaginarnog, delova nečeg nesvesnog u svima nama, trunčice mitološkog, reklo bi se nadrealnog. Ali u svojoj suštini, ona je opštedruštveni dogovor kuda i na koji način jedna zajednica treba da usmeri svoj razvoj, obezbedi uslove opstanka i podigne nivo valjanosti sopstvenog života.

 Takav dogovor ne može se svesti samo na konsenzus ili većinsku težnju naroda, ili pak dela naroda samog za sebe, on ne može biti izolovan od trenutnih širih istorijsko-društvenih okolnosti.

 Priroda daje primere koji jasno ukazuju da opstaju samo oni oblici života koji se najbolje i najbrže prilagode sredini u kojoj habitiraju. Drugim rečima, predispozicije i nasledna osnova jednog organizma nisu presudne i odlučujuće u surovoj nepoznanici da li će kao takav preživeti ili neće. To je ukupan odnos urođene kakvoće i zbira spoljašnjih uticaja kojima je organizam izložen.

 Ono što važi za prirodu u nekim slučajevima može se primeniti i na društvo, jer su zakoni u oba entiteta katkad sledstveno podudarni. Priroda ne poznaje revolucije. Ona evolutivno razvija sve oblike života iako su joj za to potrebni eoni. Revolucije su svojstvene društvima kao poslednji mehanizam odbrane od propadanja, pa se mogu definisati i kao vrsta uslovnog refleksa ili instinkta za samoodržanjem.

 Ali taj patološki proces kao reakcija na smrtonosni antigen obično ima i autoimune posledice, to jest, pored stranog tela on uništava i sopstveno, zdravo tkivo, te je šteta veća od koristi.

 Nijedna revolucija (sem industrijske i seksualne) nije u kratkom i srednjem roku donela dobrobit čovečanstvu. Ona nacionalna kulminirala je svetskim ratovima, građanska Napoleonovim pustošenjem Evrope, a komunistička kataklizmičkom interkontinentalnom devastacijom.

 Sve revolucije imale su svoje predrevolucionarne periode koji su stvarali uslove za paljenje fitilja, a sama eksplozija je posledični, zakonomerni sled događaja.

 Sva ta tri eksperimenta upozoravajuća su i iz njih se izvlače pouke radi prevencije, jer kada tako velike narode/sisteme stavite u posebne uslove in vivo, s povećanjem odgovarajućih varijabli dolazi do proporcionalnog povećanja pritiska ili temperature u zatvorenom sistemu i na kraju do sloma kompenzatornih mehanizama.

 Srbi sa Severa su u sličnoj situaciji.

 Taj mikroorganizam živi i opstaje u laboratorijskim uslovima. To je projekat in vitro jer je uzorak mali, zadate proporcije poznate i jednačina ima samo jednu nepoznatu – vreme.

 Kada će doći do tačke pucanja, ključanja, topljenja, prelaska iz jednog u drugo agregatno stanje?

 Okolnosti pod kojima ova kohorta funkcioniše su jasne, najgore je što se prethodni okultni proces desio pre petnaest godina, a epruveta je eksplodirala u rukama neodgovornih ispitivača, te su se iz datog primera mogle izvući neke naučne činjenice.

 Prirodni tok stvari na Kosovu jeste prepuštanje odgovarajućih nadležnosti Vladi u Prištini. Međunarodna zajednica potrošila je skoro pet godina da obezbedi zacrtani nivo standarda bez rešavanja statusa, a kada je to bilo uzaludno, počelo je paralelno rešavanje po formuli i standardi i status, a završilo se prevremenim i delimičnim određivanjem statusa.

 Međunarodna uprava u liku i delu Unmika već dvanaest godina je u defanzivi i postepenom nestajanju. Ta svojevrsna hipotrofija jeste posledica slabosti Njujorka da i na važnijim žarištima (Bliski istok, Libija, Avganistan...) odigra značajniju ulogu, kao i logičnog dogovora da je Kosovo i Metohija u Evropi, i bilo u Srbiji ili nezavisno, obe ove polutke zavisne su od EU – što je odlična prilika za popravni ispit Evrope posle sramotnog iskustva u BiH i Hrvatskoj devedesetih.

 EU je svesna odgovornosti za red i mir u svom dvorištu, kao i toga da svoju funkcionalnost i ozbiljnost upravo u vreme ekonomske nefunkcionalnosti i neozbiljnosti treba da pokaže na terenu koji je navikao da bude poligon za treniranje strogoće.

Euleks, kao izaslanička misija EU, u mnogim stvarima bitnim za funkcionisanje Kosova i Metohije, zamenio je Unmik, pa iako je Kfor nominalno vojna misija UN zadužena za bezbednost na zadatoj teritoriji, o njegovim akcijama ne odlučuje se na Ist riveru, već u Briselu.

Centar i civilne i vojne misije smešten je u belgijskoj prestonici, a Rezolucija 1244 polako zastareva i udaljava se od realnosti. Teško da će bilo ko više moći van sterilnih sednica Saveta bezbednosti da se pozove na nju, niti da odgovara za njeno eventualno kršenje.

Stanje na terenu menja se pod frazom o statusnoj neutralnosti, jer je status za one koji ga aktivno menjaju donet pre tri godine, a i van toga, konsenzus međunarodne zajednice jeste da treba težiti demokratizaciji kosovskog društva. To u prevodu znači da Kosovom i Metohijom treba da vlada narod Kosova i Metohije, to jest da treba osposobiti organe vlasti u Prištini čiji će se zakoni, odluke i presude poštovati na celoj teritoriji KiM.

I ta odluka je statusno neutralna jer i Vlada Vojvodine sve svoje nadležnosti sprovodi od Rume do Vršca, od Subotice do Kovina. U slučaju nepoštovanja sopstvene vlasti, ona ima pravo i obavezu da pozove republičke organe (MUP, Vojsku) kako bi se održao pravni poredak u zemlji.

Prištinska vlada ne može svoje nadležnosti da primenjuje na svojoj celokupnoj teritoriji i u pomoć poziva organe „višeg reda” (Euleks, Kfor) jer je važećom rezolucijom suspendovan izvršni suverenitet srpskih institucija. Taj surovi postojeći mehanizam pokazao se kao neefikasan jer je usledio otpor srpske zajednice, koja takvo stanje stvari ne priznaje.

Prvi poraz već se desio i poraženi je izbačen iz trke, a to je Tačijeva vlada, koja je pokazala slabost i impotentnost da integriše ostatak srpske zajednice severno od Ibra, iako je u predizbornoj kampanji obećavala povratak prognanih i suživot s nealbancima, multikulturalnost i evropeizaciju kosovskog društva. Od svega toga nije se desilo gotovo ništa, što se i moglo očekivati kada one koje ratni vihor iz vojničkih krvavih prnja ubaci u mondensko odelo, pravo pred bliceve i objektive civilizovanog sveta.

U tim okolnostima Zmija se teško snalazi, ona je najotrovnija i najprilagođenija crnoj rupi gde važe posebna, zmijska pravila.

U trci i na terenu ostale su dve strane: poluge represije međunarodne zajednice i Srbi, na suprotnim stranama, podeljeni barikadama, koje su mnogo više od balvana, peska ili prosutog građevinskog materijala.

Te su prepreke taložene i brižljivo uzgajane decenijama, zasnovane na obostranim predrasudama, teškom nasleđu, onom imaginarnom, mističnom, kolektivno nesvesnom s početka teksta.

Kada se nešto van razuma zapati i daje svoje nerazumne plodove, teško je tu naći manevarski prostor za razum, a kamoli za neko održivo rešenje.

Ali...

Srbi moraju da shvate da povratka na staro nema!

A to staro ne znači 1999. godinu, već leto ove godine.

Među njima su ipak sanjari koji bi opet, sa Šolovićem i sličnima, marširali na Beograd i dovodili novog Miloševića da spaja Srbiju iz tri dela. Taj san nekih koji su se u prethodnom mesečarenju osigurali po prestonici kako stambeno tako i finansijski vrlo brzo se pretvara u košmar za one koji takve Domanovićeve vođe slede.

1. Braćo,

Vi ste sada građani Kosova i državljani Srbije.

Šta je to Kosovo, država ili regija, provincija ili pokrajina, entitet ili provizorijum, o tome će se naknadno odlučivati, ali da ste vi stanovnici tog nerođenog deteta – jeste, i Vaš status rešavaće se u tom okviru.

2. Braćo,

Cilj vaše borbe treba da bude nemogućnost postojanja unitarnog Kosova. Za to postoji mnogo opravdanih, razumljivih i prihvatljivih razloga. To ste pokazali svojom građanskom neposlušnošću i neprihvatanjem jednostranih, bahatih poteza prištinskih vlasti. Vaše barikade ne smeju da vas odvoje od sveta i od budućnosti. Ako su barikade prepreka jednom, moraju da budu smernica ka drugom putu.

Morate da budete upozoreni na opasnost da Sever možete pretvoriti u balkansku Gazu, i to svojim rigidnim stavovima prema Albancima (Jevreji), Kforu (SAD) i Srbiji (Arapi, Egipat).

Takođe, ni položaj severnog Kipra nije nešto na šta vas treba upućivati. Ni vi ni Srbija niste spremni za takvu opciju.

Možda je ta zemlja dobar primer jer u njoj žive narodi koji imaju sopstvene matične države, a jedino kao Kipar, a ne kao deo Turske ili Grčke, imaju evropsku budućnost.

3. Braćo,

Vaš zadatak je da se izborite za status unutar Kosova.

 Kakav će oblik te vaše nezavisnosti biti, stvar je dogovora. Iz tog razloga neophodno je da se susretnete sa albanskim liderima u Prištini. Albanci moraju prihvatiti da Mitrovica nije što i Drenica, kao što Srbi moraju prihvatiti legalnost organa u Prištini. Kakav će im legitimitet dati, takođe je stvar pregovora.

4. Braćo,

Vaš odnos prema Beogradu ne treba da bude ni optužujući ni udvorički. Srbija je obavezna da vam pomaže u hrani, ogrevu, lekovima i ostalim potrepštinama dok kriza ne prođe. Kasnije, ona svoje interese može ostvariti na druge načine.

Vlada Srbije i njene institucije moraju da vam budu na usluzi radi ojačavanja vaše pregovaračke pozicije, jer niko ne treba da pregovara u vaše ime do vas samih. Vaše prisustvo u Briselu je neophodno, makar u vidu posmatrača, jer se radi o vašem opstanku i vašoj budućnosti.

Ekstremni stavovi u obliku slepog očekivanja da Beograd donese spasonosno rešenje, kao i distanciranje od „izdajničke” srpske Vlade koja vas prodaje zbog kandidature za EU, ne mogu doneti rešenje.

Nemojte sebe dovoditi u poziciju Republike Srpske ili Republike Srpske Krajine 1994. ili 1995, posle odbijanja Mirovnog plana i otkazivanja poslušnosti Miloševiću. Prepušteni sami sebi, Srbi iz RSK i RS doživljavali su poraz za porazom, sve do proterivanja stotine hiljada krajiških Srba koji nisu prihvatali realnost da žive u međunarodno priznatoj Hrvatskoj, nego su, avanturistički, RSK pripajali RS. Na taj izgon niko nije reagovao jer je sve svedeno na kolateralnu štetu u primeni prava jedne države da zavede red na svojoj teritoriji.

To je realna opasnost!

Kosovo nije međunarodni subjekt, ali eksperiment o pripajanju Severa ostatku Srbije takođe je stranputica kao i ona kninska.

Vi ćete sigurno imati specijalne veze s maticom, a u kom stepenu, opet je stvar dogovara četiri strane – Beograda, Mitrovice, Prištine i Brisela.

O celom Kosovu, njegovom statusu i poziciji u odnosu na Srbiju razgovaraće se na drugom mestu, mimo vas, jer je to stvar vlada u Beogradu i Prištini. Bez obzira na ishod tih pregovora, vaš autonomni status u okviru Kosova mora biti zagarantovan i on će biti plod vašeg hrabrog bunta.

Odnos Srbije sa svojom otcepljenom pokrajinom rešavaće se možda godinama, a ni obostrani ulazak u EU neće doneti konačno rešenje.

Srbija, bez obzira na sve, može zadržati svoje formalne pozicije u vidu Rezolucije 1244 i Ustava koji potvrđuju njenu državnost na Kosmetu.

Iako su ta dva dokumenta potpuno van vremena i prostora, oni u sebi nose iskrenu želju i težnju srpskog naroda koje niko ne može osporiti, niti time sme trgovati.

Kada se spustimo sa tih papirnatih oblaka, zatičemo drugačiju konfiguraciju terena i izmenjene atmosferske uslove, kojima se moramo prilagoditi.

Naša gola prsa i srce na dlanu moraju zameniti hladne krljušti koje su otporne na sve promene na kopnu, u vodi i vazduhu.

Ko zna?

Možda će i naša daždevnjačka generacija, kojoj su drugi ostavili u amanet da gmiže, položiti svoja jaja na suvom pesku, odakle će neki budući ¢tići uzleteti na one razvejane oblake i s njih nam doviknuti: Danas u Prizrenu!