Pravoslavno groblje kao "paralelna institucija"

Subota uoči Mitrovdana. Dan u narodu poznat kao Mitrovske zadušnice, dan kada se po tradiciji Srbi sećaju svojih roditelja, braće, sestara, prijatelja, kumova, koji su se u fizičkom smislu u nekom trenutku odvojili od nas, ali koji sa nama zajedno obitavaju u Božjoj Tvorevini u duhovnoj ravni. Znam da će se ateisti grohotom smejati samoj pomisli da neko veruje u večni život, jer je za njih samo smrt večna, ali nama Srbima se ipak više sviđa da je upravo život večan, u to verujemo, pa makar nam se zbog toga smejali.

Srbi toga dana obilaze groblja, služe parastose svojim bližnjima, i odlaze kućama sa olakšanjem koje im pruža osećanje da su barem nakratko, bili zajedno sa njima dragim osobama čijeg su fizičkog prisustva u jednom trenutku bili lišeni. Otići na groblje i nije tako teško, osim ako se taj odlazak ne odnosi na groblja u Metohiji i na Kosovu, gde takav odlazak predstavlja pravi podvig.

Nije tajna da su gotovo sva srpska groblja, osim onih na severu Kosova, i u pojedinim enklavama devastirana. Takav divljački nagon, odmazde nad pokojnima je nezabeležen. Ta količina mržnje, koja ide dotle da se bes iskazuje rušenjem spomenika, otkopavanjem i razbacivanjem uokolo posmrtnih ostataka, je jedinstven u svetu u kome dakako ima mržnje, ali ni izdaleka ovako snažne kakva se sreće u ova dva okupirana dela Srbije: Metohiji i Kosovu.

Sa skrnavljenjem grobalja na Kosovu i u Metohiji, Srbi su se sretali i 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, ali kulminaciju je ovaj vid nasilja doživeo nakon okupacije 1999. Ono što je prilikom odlazaka na zadušnice ovoga puta bilo novo, je odbijanje kosovske policije da pruži pratnju i zaštitu organizovanim grupama Srba. Ova zaštita je naročito bila potrebna Srbima koji odlaze na zadušnice u Đakovicu, i koji su svake godine bivali kamenovani, i samo je slučajnost da do sada niko nije stradao.

Grad Đakovica se nalazi u najnižem delu Metohijske kotline, opasan je živopisnim dolinama Belog Drima, Erenika, Krene, Miruše, koje nadvisuju snežni vrhovi Prokletija, Paštrika, Koritnika.... Jednostavno to je biser Metohije, ali biser do koga možete doći kao i do svakog pravog bisera, tako što ćete se izložiti brojnim opasnostima.    

Svesna opasnosti jedna grupa Srba iz Đakovice, bez ikakve zaštite uputila se u posetu gradskom groblju. (U stvari Đakovica ima dva groblja: staro i novo. Staro je bilo predmet diplomatskog skandala pre nekoliko godina, kada je pokušaj njegovog prevođenja u građevinsko zemljište osujetila Francuska, jer su tu zajedno sa srpskim, sahranjeni i francuski vojnici, poginuli u Prvom svetskom ratu). Ta grupa Srba od 20 do 80 godina starosti, uputila se (treba li napomenuti, bez trunke straha) u rodni grad. Pokušaj Kosovske policije da ih odvrati uskraćivanjem policijske pratnje nije uspeo. Emotivni naboj je u ovakvim prilikama jači od straha.

Za vreme putovanja putnici primećuju jedan fenomen. Naime table sa oznakama toponima su „dvojezične“. Navodno, jer ćirilice nema, ali su ipak dvojezične, albansko-hrvatske na primer. Onaj deo table koji nije albanski je vrlo često prefarban, i ne vidi se. Ali ne na svakoj tabli?! Zakonitost je sledeća, tamo gde se uspelo sa albanizacijom toponima, oba natpisa su vidljiva. Na primer, ime sela Kičić je oskrnavljeno u Kqiq, pa su na tabli vidljiva oba naziva Kqiq-Kćić. Ime sela Iglarevo je oskrnavljeno u Gllareva i opet su vidljiva oba naziva, Gllareva-Glareva.

Međutim tamo gde albanizacija toponima nije uspela (ili barem nije još uvek), e tu je vidljiva samo albanska verzija. Na primer kod sela Kijevo slučaj je da na tabli piše Kieva-Kijevo ali je Kijevo prefarbano.  Slično je i kod drugih mesta: Dragobilje, Klina, Crnobreg... Pa se nešto pitam, kad ti ljudi primećuju takve finese, a u suštini vrlo bitne kao što je to albanizacija toponima, kako li bi bili korisni našoj državi i njenim predstavnicima u recimo tumačenju nekih drugih a u suštini važnih sitnica (na primer šta znači kad ti Tači okrene leđa prilikom rukovanja i sl). Ali državi oni ne trebaju. Našim političarima niko ne treba, s obzirom da ništa i ne žele da postignu.

Konačno tih šezdesetak Srba stiže na mesno groblje. Tamo ih zatiče užasan prizor. Kapija je zakatančena, kao da ih zaista niko nije očekivao. Crkva-kapela posvećena Sv. Savi srušena do temelja; spomenici razbacani na sve strane; ponegde se vide kosti ili ostaci kovčega, celo groblje je obraslo u divlje rastinje te se polako pretvara u šumu... Narod u tišini stupa na temelje porušene crkve. Služi se parastos. Kako ne bi ometali sveštenika, šapatom izgovaraju imena svojih pokojnih. Oko groblja se polako okupljaju i lokalni Šiptari, ali samo posmatraju.  Zatim se svako upućuje svojoj porodičnoj grobnici ili onome što je od nje ostalo. Tišinu remeti poneki bolni jecaj i krčenje šiblja. Sledi poseta jedinoj preostaloj gradskoj crkvi (mada je i ona bila devastirana u martu 2004)  a zatim povratak u mesta privremenog a sve trajnijeg raseljenja.

Komentari poput: „Pazi što je Šiptar prostro veš u mom dvorištu!“, ili „Vidi ova ulica više ne nosi ime moga tate već neke UČK brigade“, ili „Vi bar znate gde su kosti vaših, a ja ne znam gde su kosti moga sina. Nestao je 1999, i nema ga. Ali mi je ipak lakše što sam došla“, izgovaraju se tiho, kako to samo nemoć dozvoljava.

Izgovaraju se tiho, ali se gromoglasno moraju čuti. Naročito ih moraju čuti tumači našeg evropskog ili evro-atlantskog puta. Moraju čuti i moraju objasniti kakve sve ovo veze ima sa standardima koje nam propagiraju a na osnovu kojih ćemo postati „član evropske porodice naroda“ kada ćemo svi postati bogati, visoki, lepi i plavi.

Kakve veze sa evropskim standardima ima to „što je Šiptar prostro veš u mom dvorištu“? Ili što: „ulica više ne nosi ime moga tate već neke UČK brigade“? Ili:  „Nestao je 1999, i nema ga“!

Zar je moguće da samo kod naših evropromotera i promoterki ne važi širom sveta princip nepovredivosti privatnog vlasništva? Zar je moguće da naši promoteri i promoterke ne shvataju da nije moguće da neko nestane i da ga nema, a naročito ne 1999. godine kada su okupatori kojima danas hrlimo u zagrljaj, i strukture Velike Albanije bili na zajedničkom zadatku.

Ko može da poveruje našim evro-promoterima i promoterkama kada nam objašnjavaju to što okupatori kažu da se moraju ukinuti „paralelne“ institucije na Kosovu, misleći na jedine legalne  institucije, da oni tako ne misle, nego misle „samo na neke“? Ne, oni misle na sve srpske institucije! Njima čak i srpska groblja smetaju pa ih nemilosrdno uništavaju, a šta tek mislite koliko im smeta srpska škola koja ne kaže da je Adem Jašari heroj već bandit? Koliko im smeta srpski lekar kod koga krišom idu na lečenje Šiptari, jer njihov sunarodnik lekar se baš nešto ne pretrže od učenja? Ne stiže od politike.

Kad im već pokojnici smetaju, možda nije loše priupitati naše evro-promotere i promoterke koliko puta po evropskim standardima treba Srbina ubiti, e da bi nam evropski put bio otvoren, jer jednom je očigledno nedovoljno? Ja to ne znam, a oni bi morali znati. Napokon, stručnjaci su.

I tako, novembarski mrak se spušta na carsku Metohiju. Autobus sa našim junacima, koji su zaista pravi junaci, polako odlazi. Njegova svetla lagano u daljini slabe i gube se, baš kao što i svest o srpskoj Metohiji bledi u nama, kako dublje zalazimo u evropski mrak.