Predlog platforme za pregovore Srbije i Kosova

Uz uverenje da jeza postizanje srpsko-albanskog dogovora ključan sporazum o funkcionalnoj samostalnosti Kosova i o priznanju posebnog statusa srpskoj zajednici, Centar za novu politiku sastavio je, saznaje „Politika”, Predlog platforme za pregovore između Srbije i Kosova.

„Cilj ovog predloga je formulisanje rešenja kojim bi Srbi na Kosovu dobili institucionalizovano međuopštinsko povezivanje, a s druge strane Srbija ne bi sprečavala ulazak Kosova u međunarodne institucije i njegovu funkcionalnu samostalnost”, kaže se u ovom dokumentu, koji ekskluzivno objavljujemo.

Autori ovog dokumenta pošli su od stava da je Srbima i Albancima na Kosovu potreban dogovor o zajedničkom životu i budućnosti.

„Politika” je nedavno objavila predlog Međunarodne krizne grupe o mogućem rešenju odnosa Beograda i Prištine. Sada objavljujemo predlog Centra za novu politiku želeći da podstaknemo javnu raspravu. Dakle, „Politika” ne stoji iza navedenih predloga, nego želi da ih učini što dostupnijim najvećem delu javnosti.

ELEMENTI SPORAZUMA:

·Potrebno je naći model koji će omogućiti načelno poštovanje Ustava Srbije i da se u praksi omogući funkcionalna samostalnost Kosova i njegovo uključenje u međunarodne, odn evropske tokove. U tom smislu, Sporazum mora rešiti tri problema:

1.Pitanje suvereniteta

2.Pitanje uključenja Kosova u međunarodne institucije

3.Pitanje odnosa srpske i albanske zajednice na Kosovu

·Sporazum između Srbije i Kosova bi se po pitanju prenosa zakonodavne samostalnosti ugledao najviše na Vestminsterski dogovor (Statute of Westminster) koji je britanska Kruna potpisala sa Australijom, Novim Zelandom, Kanadom i Južnom Afrikom 1931. godine. Ovim sporazumom ove zemlje su dobile zakonodavnu samostalnost ali je suverenitet načelno ostao britanski. Problem je taj što bi imenovanje ovog sporazuma odmah dalo određeni negativni kolonijalni prizvuk, ali bi možda bilo i pozitivnog efekta ako bi imali Britaniju na svojoj strani kao uzor.

·Takođe, sporazum sa Kosovom bi se po pitanju uključivanja Kosova u međunarodne institucije ugledao na Osnovni sporazum između dve Nemačke (Grundlagenvertrag), a po ustavnom odnosu dve nacionalne zajednice na Ohridski i Dejtonski sporazum (de facto priznaje se nezavisnost jedne države uslovljavanjem unutrašnje strukture te države).

·Osnov funkcionalne samostalnosti Kosova (sa srpske tačke gledišta) će biti Sporazum sa Srbijom u kojem ona prenosi suverene nadležnosti (zakonodavnu samostalnost) na Kosovo uslovljavajući to obavezama na strani Prištine koje se tiču srpskog entiteta. Osnov funkcionalne samostalnosti ne može biti Ustav Kosova već samo Sporazum Srbije, Kosova i EU kao garantora (uz odobrenje UN preko nove rezolucije).

·Suverenitet Srbije će deklarativno biti priznat međusobnim sporazumom gde bi se reklo da se suverene nadležnosti „delegiraju“ na Kosovo, što bi pravno značilo da Ustav Srbije ostaje izvor ovih nadležnosti što može biti jako bitno u slučaju kršenja Sporazuma od strane Kosova prema srpskoj zajednici.

·U toku pregovora mora se direktno doći do amandmana kosovskih zakona o teritorijalnoj organizaciji i zakona o lokalnoj samoupravi koji su najbitniji za srpsku zajednicu (korekcije Ahtisarijevog plana u ovoj oblasti). Tu treba naći osnov za formiranje saveza opština sa što više nadležnosti: obrazovanje, zdravstvo, socijalna zaštita, pravosuđe, policija. Najbolje je možda da neke osetljive stvari (policija) možda budu formalno na centralnom nivou Kosova, ali da se mogu ili moraju preneti na opštinski, tj međuopštinski nivo (dogovorom između više opština) što bi onda poslužilo i kao rešenje za srpske enklave. Tako bi imali sigurnost za Srbe bez teritorijalnog entiteta, ali sa de facto srpskom policijom. Insistiranje na teritorijalnom entitetu podseća na Dejton, što EU i SAD neće nikada više prihvatiti jer to smatraju problemom.

·Nije poželjno tražiti bilo koji vid teritorijalne autonomije za sever Kosova,jer se zna da većina Srba živi južno od Ibra i zato ne treba tražiti model sličan južnom Tirolu za sever Kosova. Umesto toga mora se ići na jačanje nadležnosti opština, mogućnost njihovog povezivanja i vid personalne autonomije koji Srbima kao zajednici daje najčvršće garancije i učešće u političkom sistemu.

·Srpska zajednica mora imati ustavne garancije za prethodno navedeno, ali i za siguran broj svojih poslanika u parlamentu Kosova (određen broj od ukupnogbroja poslanika), a za važne odluke(najvažniji zakoni) potrebna je većina glasova srpskih poslanika. Isti princip participativnosti važi u Ustavnom sudu Kosova, Republičkoj izbornoj komisiji, i drugim telima..

·Insistiramo na očuvanju parlamentarnog sistema uređenja, gde se predsednik bira u skupštini. Takvo rešenje daje najviše političke težine Srbima, kojimogu dobiti tako najvažnije centralne poluge vlasti. Srpska strana mora imati neke specifične rezervisane nadležnosti, poput ministarstva za povratak gde samostalno koordiniramo aktivnosti.

·Kosovo dobija zakonodavnu, sudsku, izvršnu i monetarnu vlast (moguće je predvideti zonu slobodne trgovine sa Srbijom, mada to možda može i preko CEFTA). Posebno treba razmotriti pitanje specijalnih ekonomskih odnosa srpske zajednice sa Beogradom. Ukoliko se učine gorenavedeni ustupci našoj strani, Srbija više ne može organizovati izbore na Kosovu.

·Pravni redosled: prvo ide potpisivanje Sporazuma, onda nova Rezolucija SB UN, i onda sledi slanje Misije EU na Kosovo. Insistiramo na ulozi Srbije u Misiji EU

·Po ugledu na Grundlagenvertrag posle potpisivanje Sporazuma treba da usledi i naš jednostrani akt kojim potvrđujemo izvornu suverenost Srbije i da će se ona opet aktivirati u slučaju kršenja Sporazuma. Najbolje u formi skupštinske Rezolucije.

·Zajedničko trilateralno telo sastavljeno od Srbije, Kosova i EU prati sprovođenje Sporazuma ipodnosi izveštaje UN. Mora se insistirati na ovlašćenu Evropske unije da poništi (suspenduje) akte koji bi se protivili Sporazumu, tj. da prati situaciju.

Todorić: Nacionalni interes mora biti javna stvar

„Cilj Predloga platforme za pregovore između Srbije i Kosova je dobijanje mogućnosti da se opštine teritorijalno povežu, bez teritorijalnog entiteta, sa širokom autonomijom i mogućnošću povezivanja sa Beogradom u nekim oblastima. Za uzvrat, Beograd bi trebalo ne da prizna Kosovo već da se dogovori o neprotivljenju uključenja Kosova u međunarodne institucije”, objašnjava Vladimir Todorić, iz Centra za novu politiku.

Prema njegovim rečima, predlog platforme urađen je na inicijativu Centra za novu politiku. Sa tom inicijativom upoznati su i „određeni politički krugovi u zemlji, ne i u inostranstvu”, jer su autori predloga prvenstveno imali u vidu interes Srbije pri pisanju ovog dokumenta.

„Mi smatramo da nije rano za priče o pregovorima. Naprotiv, mislimo da je suštinsko pitanje koja će strana prva izaći sa predlogom da bi prva dobila inicijativu i imala prednost u tim pregovorima”, kaže naš sagovornik.

Predlog platforme pisan je zapravo sa idejom da se u javnosti pokrene debata da ne bude više tajnih ciljeva o kojima javnost ništa ne zna.

„Cilj je da platforma pokrene debatu o najvažnijem nacionalnom pitanju. Centar za novu politiku smatra da je nacionalni interes broj jedan i da ne sme da bude stvar tajnih pregovora koji se vode po kabinetima već da građani moraju biti upoznati sa politikom od sudbinske važnosti za budućnost zemlje. Nacionalni interes mora biti javna stvar. Zbog toga želimo da ovim papirom pokrenemo i javnost i političare da se napokon preuzme inicijativa i da u budućnosti tražimo podršku za neki naš predlog umesto da se politika orijentiše na blokiranje nečijeg drugog predloga”, zaključio je Todorić.