 Politika, 30/10/2008 Navike kakve deca i tinejdžeri imaju prema video-igrama mogle bi se, na osnovu mišljenja psihologa, delimično objasniti željom da se pobegne od realnosti svakodnevnog života u virtuelnu stvarnost koju mogu da kontrolišu. Oni žele da promene svet u kome žive dominirajući virtuelnim svetom sa kojim se susreću na svojim video i TV ekranima.
Nešto slično događa se i zapadnim političarima i diplomatama.
Tokom proteklih nekoliko godina počeli su da upotrebljavaju jednu novu frazu – kako u međunarodnim odnosima, tako i u domaćoj politici: „Morate da prihvatite realnost da...”
Ova upotreba (brojne varijacije) može da se čuje od Vašingtona do Brisela i šire.Fraza deluje jednostavno, međutim ona ima zlokoban aspekt koji predstavlja pretnju po shvatanje da je vladavina prava suštinski temelj demokratije, međunarodnih odnosa, ljudskih prava i rešavanja konflikata.
Američke i mnoge evropske diplomate vole da kažu: „Morate da prihvatite realnost da...” kao uvod u svoje argumente kojima od drugih država traže da urade ono što oni hoće i kao opravdanje za ono što njihove vlade odluče da rade – bez obzira na međunarodno pravo. Od samog početka ovu frazu su upotrebljavale američke diplomate Nik Berns i Danijel Frid, kao i Finac Marti Ahtisari, a sve u vezi sa Kosovom. Srbiji je rečeno da mora da „prihvati realnost” da postoji jedino moguće rešenje – nezavisnost. Sada se Srbiji govori da se sledeća „realnost” sastoji od priznavanja (direktnog ili indirektnog) ove nezavisnosti. Drugim rečima, to je jedino razuman, konstruktivan – i što je važnije – prihvatljiv izbor. Politički lideri u Crnoj Gori i Makedoniji ovu su frazu čak koristili da bi objasnili odluke svojih vlada da priznaju nezavisnost Kosova. Oni su dobri i lojalni učenici, pa će im uputiti pohvale i otrcane fraze koje zaslužuju. (Na nesreću njihovih građana, teško da će dobiti išta više.)
Srbija nije jedina država koja ima problem sa „prihvatanjem realnosti”. Tokom proteklih nekoliko meseci Rusija, Indija, Iran, Pakistan, Venecuela i Kina bile su među zemljama kojima su zapadne diplomate i političari rekli da treba da „prihvate realnost”. Šta, u stvari, ovo znači? Jednostavno rečeno, da realnost definišu interesi i politika Amerike i nekih članica EU. Diskusiji nema mesta. Ova poruka zahteva od drugih država i njihovih građana da zaborave na činjenice, zakon i demokratiju, te da čine ono što se od njih zahteva. Bez obzira koliko je to bolno, nepravedno, nezakonito, destabilizujuće ili nedemokratsko. Realnost mora da se prihvati!
Iza ovoga se krije ružna istina da je sve ovo samo drugo ime za prastari pojam koji kaže da „sila predstavlja zakon”. Takođe postoji potreba da se ovo prizna kao moralno superioran pojam u odnosu na ma kakvu eventualnu alternativu. Ovi kreatori „stvarnosti” moraju da budu priznati ne samo kao oni koji su u pravu kad je reč o njihovom shvatanju sveta i ideologije, već i kao čestiti branioci istine. Drugim rečima, imamo još jedan način izražavanja arogancije i siledžijstva. To je način na koji skrivaju sopstvenu nesigurnost, moralno licemerje i nezakonito ponašanje. Ovo je za njih, naravno, mnogo bolje i lakše nego da prihvate istinsku „realnost” da su Amerika i EU u ozbiljnoj krizi i da su očigledno bez kormila na sve prostranijem okeanu ekonomskih nevolja i političkih nesigurnosti. Zatečeni su i biće im potrebni natčovečanski napori – i mnogo sreće – da naprave nešto nalik stabilnosti u sopstvenim zemljama.
Kao i deca koja igraju video-igre, i ovi lideri žele da budu gospodari realnosti koju stvaraju i kontrolišu. Da bi to učinili neophodno je da ubede sve, a pre svega sebe, da zaista ne postoji izbor ili alternativa „realnosti” koju nude. (Ako nema izbora, onda, po definiciji, nema ni odgovornosti.) Ovaj aspekt „prihvatanja realnosti” odgovara svim političarima, čak i u Srbiji. Ako nema alternative realnosti, onda oni nisu odgovorni ni za šta što rade ili odluče da ne učine.
Problem je u tome da ovo prolazi samo dok svi realnost prihvataju onako kako je definišu Frid ili Ahtisari.
Zbog ovoga je, isto tako, veoma važno prihvatanje Euleksa. Važno je jer je to sledeći korak u ozakonjivanju „realnosti” nezavisnog Kosova i zbog toga što će, na kraju, legalizovati sve što su SAD i neke zemlje članice EU uradile da bi sponzorisale i priznale tu nezavisnost. To, međutim, može da se dogodi samo ako lideri u Beogradu odluče da potvrde ovu „realnost” i pretvore je u sopstvenu.
|
.jpg)
