Sever Kosova između Kristalne noći i Zone sumraka

Događaji koji su se prethodnih dana odvijali u Kosovskoj Mitrovici i na severu Kosova malo koga su ostavili ravnodušnim, budući da su, prema opštem priznanju svih političkih aktera u njima, „istorijski i sudbonosni“. Dok je srpska zajednica na ovom poslednjem nepokorenom parčetu Srbije ukazivala da je na delu samoukidanje ustavnog i pravnog poretka Republike Srbije (ne samo na teritoriji KiM, već uopšte, jer Ustav i zakon ne mogu „malo da važe, malo ne“), uzurpatori vlasti u Prištini i Beogradu podjednako su se hvalisali kako je reč o „istorijskom dostignuću“ kojim se reafirmiše kosovska/srpska državnost i omogućava puna integracija/autonomija srpskog naroda na KiM, koji će ubuduće biti potpuno zavisan/nezavisan od Prištine, u skladu sa ustavom i zakonima Kosova koji tamo ne važe.

Zvuči besmisleno? Dobrodošli u Zonu sumraka koju predstavlja sever Kosova, trenutno „ni Davidov, ni carski, ni spahijski“, tj. „ni Srbija, ni međunarodni protektorat, ni nezavisno Kosovo“, čija je apsurdnost političkog statusa metastazirala do fizičkog nadrealizma, gde se iz dana u dan potpune i apsolutne besmislice, brutalni oksimoroni i najgrublja distorzija istine proglašavaju po potrebi za istinu i laž, rat i mir, slobodu i ropstvo, učestalošću promene koja bi posramila i najbolje svetske računarske procesore, a Orvelove spin-majstore iz Više partije po kratkom postupku osudila na „sobu 101“ zbog amaterizma i neefikasnosti.

Kakvih smo se sve nebuloza i logičkih lobotomija naslušali ovih dana? Počnimo od čisto nušićevskih budalaština, poput izjava da su „radnici fabrike zamolili rukovodioca da ih kolektivno odvede na glasanje, jer ih je same strah“, te da su ekstremisti u Severnoj Mitrovici počeli da razbijaju glasačke kutije znajući da će kosovski Srbi „pod okriljem mraka masovno pohitati na glasačka mesta“. Naime, poznato je da se u Srbiji ne postaje rukovodilac državnog preduzeća a da nisi smeon i drčan kao hajdučki harambaša, te da su upravo direktori javnih preduzeća slavljeni kao zaštitnici nejači (i fabričkih radnika), kojima se zastrašeni narod obraća pre nego policiji. Takođe se zna da na severu Kosova ne postoji ulična rasveta, i da lokalni građani idu na izbore kao „Otpisani“ koji dižu u vazduh nemački aerodrom, pri čemu misija neposredno zavisi od toga da li na nebu ima mesečine.

Smejuriju na stranu, apsurdnost nekih zvaničnijih izjava takođe poprima ozbiljne razmere mozgolomne samoprotivrečnosti, od kojih je najpopularnija ona da „građani koji bojkotuju izbore rade za Hašima Tačija“. Preciznije, direktno odbijanje da se priznaju Ustav i zakoni Tačijeve države, da se sam Hašim Tači prizna za „premijera Kosova“ i glavu izvršne vlasti na severu Kosova, te da se albanskim političarima, sudijama, članovima izborne komisije i drugim samoproglašenim „državnim činovnicima“ omogući dostup na srpski sever predstavlja izraz „saradnje sa Tačijem“ i čak „izdaje Srbije i srpskih interesa“. Nasuprot tome se all-inclusive vikendi u Briselu, prilikom kojih je Tači priznat za premijera, administrativna linija za međunarodnu granicu, a Ustav Kosova za legitiman i validan pravni akt na teritoriji Srbije predstavljaju kao „borba protiv Tačija“ i „zaštita interesa Srbije“.

Pod uslovom da se slažemo da Srbiji nije interes da sama sebi puca u glavu (iako je tako nešto očigledno potrebno da bi ovakva „logika“ mogla da se svari), dolazimo do situacije u kojoj srpske vlasti traže da se vrate na Kosovo kako bi dole mogle sebe lepše i potpunije da ukinu nego što su to već učinile, istovremeno optužujući za saradnju sa albanskim vlastima građane koji odbijaju da sarađuju sa albanskim vlastima, a sopstvenu saradnju sa njima predstavljajući kao „hrabri otpor albanskim vlastima“ i „beskompromisnu borbu za srpske interese“ (jesmo li već potegli oroz?). Poređenja radi, to bi bilo kao kada bi Nedićeve vlasti raspisale poternicu za srpskim komunistima optužujući ih preko svojih dobošara i novina da „sarađuju sa Nemcima“. Od osobe koja takvu optužnicu čita očekuje se da zaboravi prvu polovinu rečenice, da bi uopšte mogla da pročita drugu polovinu kao iole smislenu.

Potpuno isti oblik teatra apsurda možemo primetiti u svim tradicionalnim srpskim medijima, svim novinama, svim TV stanicama, i on se sa jednakim cinizmom i potpunim nemarom za Aristotelov zakon neprotivrečnosti odnosi prema ustavnom i zakonskom poretku Srbije (koji se poštuje tako što se bespogovorno povinuje vlastima u Beogradu koje se na njemu temelje i koje ga ukidaju mimo svake zakonske procedure i norme), prema političkoj volji Srba na Kosovu (koji istovremeno masovno prete linčom samima sebi koji se masovno spremaju da učestvuju na izborima pod okriljem noći), prema spoljnoj politici (gde se od Redžepa Erdogana zahteva da se izvini što je izjavio da je „Kosovo Turska“, ali je sasvim u redu što je prvi priznao Kosovo kao nezavisnu državu i sa njim razmenio ambasadore), kraja apsurdima nema. Kao da ne gledamo političku debatu, već demonstraciju rada Teslinog indukcionog motora.

Ono što je počelo kao nasilje nad zakonima države pretvorilo se u nasilje nad zakonima logike, a kada i zakoni države i zakoni logike nestanu, ostaje samo nasilje. I upravo to je ono što sever Kosova čeka, upravo to je ono što se valja iza vojske nedotupavnih kafkijanskih birokrata, sa njihovim beketovski nesuvislim zamuckivanjem i orvelovski perfidnim makijavelizmom, golo nasilje i nesputana sila. Tačka konverzije iz apsurda u nasilje dogodila se kada je grupa maskiranih batinaša porazbijala nekoliko glasačkih kutija, prebacujući definitivno političke događaje na severu KiM iz koloseka Nušićeve i Domanovićeve satire (ili pre Pavićeve farsične i često neduhovite, ali beskrajno stvarnosti verne „Bele lađe“) u kolosek istorijskih drama poput Paljenja Rajhstaga ili Kristalne noći. Kao u legendarnom Fosovom „Kabareu“, otpor, podsmeh i izrugivanje gluposti i primitivizmu nacističkih batinaša završili su se polupanim staklima i publikom koja sedi na političkoj pozornici u grobljanskoj tišini. Argumenti su zamrli, podsmeh je zamukao, ostala je samo jeza koja se širi poput epidemije.

Srbi sa severa Kosova naučili su nas dve vredne lekcije ovih dana. Prva je kako se može biti hrabar, dostojanstven i odlučan iako ti od toga zavise krov nad glavom, posao i budućnost tvoje porodice. Druga je šta nas tačno čeka onog trenutka kada odlučimo da i mi prestanemo da se uljudno smeškamo na oksimorone i besmislice o „i Istoku i Zapadu“, „i EU i Rusiji“, „vrtoglavom napretku i teškim odlukama“, „partijskim kadrovima i borbi protiv korupcije“ i sl. Ustav i zakone smo već sahranili. Trenutno logiku i zdrav razum skidamo sa aparata, a kada se njihovi vitalni znaci ugase, znamo šta nas čeka. A ako ne znamo, samo treba da bacimo pogled do Severne Mitrovice.