Srbi, mit i činjenice

Danas, više nego juče, a vrlo verovatno, manje nego sutra, u srpskom narodu beleže se znaci izražene ambivalencije čijom bi se analizom znatiželjni istraživači i dobri poznavaoci fenomenologije u kolektivnoj psihologiji mukotrpno i svesrdno morali da pozabave. Nedavni pravni presedan u međunarodnoj geopolitici, koji je, eto zadesa, ponovo morao da se prebija preko naših leđa, zadao je poslednji udarac racionalnom političkom biću kod Srba koje je i do sada, pre svega, bilo bastard u rukama narodnih tribuna, prokažen i anatemisan bez prava na sopstvenu evoluciju. Poslednja podela karata (domina) na Balkanu ponovo je predočila Srbima da raspolažu „duplim golim“ i što je još mučnije – da su na potezu. A narodu sa ovako impozantnim stepenom raspolućenosti pregaziti Rubikon nije imperativ niti je rešenje „ sui generis“ od grogirane nacije realno i očekivati.

Skorašnji skup u Beogradu pokazao je užasne razmere frustracije Srba i ako je za nauk, (a nije sigurno), ogoljenu demonstraciju donjeg praga tolerancije jednog naroda. Najžalosnija je, ipak, bestijalna politička borba nad sada već ostarelom i isluženom političkom ragom kakva je „Odbrana Kosova“ koja je, sada je već svima jasno, na izdisaju. Nikada se apsurdnije nije izvagala „prva i druga“ ili „prednja i zadnja“ Srbija. Niko nije ni mogao da zamisli da će lament nad sopstvenim racijom da izgleda tako nemušto, kao da je režiran u niskobudžetnoj produkciji Bolivuda. Bez prevelike patetike, to ipak nije zaslužila nacija koja je zarad Kosova, u sopstvenoj veri, ratovala sa najjačim zemljama sveta, istovremeno.

Milionsko-polumilionski miting skupio je narod kojem je Kosovo simbolična predstava, albatros ili nakovanj, zavisno od ugla čuvstvenosti, uzavreo u svojoj bespomoćnosti koju potpiruju nevladine organizacije ciničnim saopštenjima, a ohrabruju politički lideri radi kojeg glasa više. Emocija nedovoljnosti, nekompetencije i inferiornosti u masi izrodila je jedini logičan i vidljiv pupoljak – nasilje. Da li se desila nepravda? Jeste, ako hoćemo, možemo da je okarakterišemo i kosmičkom. A, da li smo jedinstveni u tome? Naravno da nismo. Nepravdu kusaju Kurdi vekovima, a biblijski su narod, Palestinci u Palestini, gde god da je to, hrišćani u Libanu... Da li smo, međutim, spremni da kao narod, kolektivno krenemo u borbu protiv nepravde, na isti način na koji to rade neki gore nabrojani, na duge staze? Odgovorno tvrdim da nismo. Da li mi više nismo narod iz epike naših pradedova, ili je istorija plagirana na nedopustiv način, teško je spekulisati.

Od kada Srbi boluju od populacione šizofrenije nije lako dokučiti. Donkihotovska borba protiv konsekvencijalizma, opsednutost zaverom ili dozivanje na sabornost u „presudnim“ istorijskim momentima, nisu iz zbirke srpskih narodnih umotvorina. Naime, čitav dijapazon sredstava koji se upotrebljavaju u otporu „moćnicima“, „narodni“ armomentarijum za isterivanje neprijatelja iz brloga, mišjih i drugih rupa, već je opisan u tomovima istorije velikih nacija. Dakle, ako nije originalnost, onda je, po svemu sudeći imitacija problem vaskolikog Srpstva!? Nažalost, to rešenje je izgleda previše jednostavno. Nacionalna megalomanija, imaginacija i fantazmogorija dugo su na optuženičkoj klupi suda tzv. Srbije u proevropskim ešalonima, do krajnje mere odnarodovanih i tragikomičnih junaka „kulturne dekontaminacije“ sopstvene nacije. Ti koji su smatrali da su „prozreli“ razloge tonjenja srpskog državnog broda, „anacionalna“, kvazigrađanska i liberalna buruleska, grudvice koacervata sklopljenih iz rastakanja brozovske i dobroplaćeničke kamarile, samo su nusprodukt otrovanog nacionalnog korpusa, a nikako ne njegov antidot.

Ko je najviše pogođen otimanjem Kosova? Pa, razume se – Kosovci. Narod kojem Nušić nije uočio osmeh na licu, dok im se obraćao kao srpski konzul pre oslobođenja. Oni koji istrajavaju u borbi do poslednjeg. Oni čije su škole i dalje pune dok ih opasuju bodljikavom žicom i s čijim se uspomenama bezočno igraju i groteskno politički trguju. Ali, vratimo se činjenicama kojima će sutra da tumači istorija. Poziv na mit da je Kosovo vekovna inspiracija srpske državnosti i energetska magma srpskog trajanja, ne deluju suvislo i logično kada se nepristrasnom analitičaru predoče demografski podaci sa teritorije, koja se na geografskoj karti proteže pod „najskupljom srpskom reči“. Još je neubedljivije ako bi se tome pridodao fakt da su promene u etničkoj strukturi nastupile unutar skoro jednovekovne srpske političke uprave na Kosovu i Metohiji, prekidanoj kratkotrajno samo tokom dva svetska rata. Netačnoj (samo zarad političke frazeologije iskovanoj) replici da je Kosovo izgubljeno 1999. godine (jednako bi tačno zvučalo da je izgubljeno 1389.) suprostavlja se opomena da ovaca iz srpskog stada na livadi gotovo da nema, što najrečitije govori o težini poduhvata odbrane Kosova. Jer, nositi bedž u Beogradu nije isto kao i nositi „Kosovo o vratu“ na samom Kosovu. Dakako, posve je suprotno! Činjenica glasi, ako su Srbi izgubili Kosovo (a vrlo je verovatno da jesu), onda je logična premisa da se takav ishod desio samo iz jednog razloga: Srbi su izgubili Kosovo, jer na njemu nisu hteli da žive.

Na koncu, da li država ima pravo da istrajava na konceptu „Kosovo je Srbija“? Naravno da ima. Zbog energetskih resursa, zbog kulturnog nasleđa, zbog jednog malog, ali najvitalnijeg dela nacije koji tamo živi. Da istrajava na planu koji bi na posletku rezultovao podelom i/ili posebnim (jakim, homogenim) vezama sa Srbijom, ekstrateritorijalnim manastirskim kompleksima, koncesijama na eksploataciju uglja, redizajniranju kosovskih dugova, apsolutnoj zavisnosti Kosova od srpske ekonomije. Jedino dugogodišnja, mukotrpna, sistematska revitalizacija Srba na Kosovu, možda, potencijalno, ponovo ostvari realnom premisu da je Kosovo Srbija. Sadašnjom politikom, međutim, u sledećih nekoliko godina Kosovo će biti privlačno jedino onom delu srpske populacije koji život želi da nastavi obitavajući isključivo u duhovnim sferama.

Dr Aleksandar J. Ristić, neurolog, raseljenik sa Kosova