Šta se hoće na srpskom severu Kosmeta ili ko će prvi

Šta se sprema, koji se plan ima za sever Kosmeta koji je, ipak sve manje „neposlušan“, i dalje trn u oku vlastima iz Prištine, a sve više (ipak) teret vlastima u Beogradu? Odgovor (koji je ujedno i novo pitanje) a koji se ovde nameće, s obzirom na to da je sve jasnije i vlastima i opoziciji u Srbiji (mislim na jaku opoziciju, koja će verovatno skoro preuzeti deo odgovornosti, a ne na one koje više niko ne shvata ozbiljno) – odgovor dakle glasi – novi dijalog sa Albancima. Rekao je čak i Tomislav Nikolić, koji je svestan da njegova politika, ili makar retorika mora da bude u skladu sa stvarnošću. Dakle, novi dijalog sa Albancima. To će, u načelu, prihvatiti svako iole razuman u Srbiji i na Kosovu, bilo ono srpsko ili albansko, ili pripadalo međunarodnoj zajednici, SAD, NATO ili svima zajedno – svejedno je.

I to nije nepoznanica. Prištevske vlasti i beogradske vlasti ne mogu, još uvek, da sednu za neki novi pregovarački sto i priču, „dijalog“ započnu direktno. Beograd mora odmah da potegne pitanje statusa Kosova, a to je jedino pitanje koje Priština ne može da razmatra. Taj „razgovor“ između Prištine i Beograda, dakle, moraće da teče zaobilaznim putem, kroz kosovske institucije koje sve ređe nazivamo nelegalnim, i da bude vođen preko onih Srba koji će u te institucije ući. Jug Kosmeta, Gračanica na primer, čiji je novi gradonačelnik odmah po preuzimanju dužnosti otišao u Tiranu gde je, priča se, dobio izvesnu sumu novca – ne može da bude taj „most“ osim onako kako je do sada rađeno, a to je bilo uglavnom tajno, i po bivšim partijskim osnovama – kao što je poznato da je izvestan broj tih kosovskih liberala nekada pripadao kadrovima određenih srpskih stranaka. To možda čak i ne bi bila prepreka da kad kažemo Kosmet, mislimo samo na teritoriju južno od reke Ibar. Ali, postoji i onaj delić – severno od Ibra a južno od Kopaonika koji trenutno ne plaća porez (struju, vodu i ostalo) nijednom od dva glavna grada.

Južno od Ibra već više od pola godine nema, takoreći, nekog ozbiljnijeg otpora integraciji Srba u kosovsko društvo. Ako i postoji, taj otpor je više „jezičkog karaktera“, naime, ljudi su osetljiviji na reč „integracija“ nego na njeno značenje, iliti na ono što se odvija u stvarnom svetu i nema veze sa novinama, nije na vestima i zove se „život“. Nakon neuspele „odbrane“ Brđana – tog otpora je sve manje i na severu. Ali, to je daleko od onoga što bi zadovoljilo prištevske vlasti, a daleko je i od onoga što bi olakšalo beogradskim vlastima da ovaj „kosovski ciklus“ i zvanično pređe u „postkosovski ciklus“ gde će Srbija početi da peva o onima koji, svesni stanja stvari, iznalaze načine da „neprijatelja nadmudre“ te prežive i sačuvaju svoj imetak, spasavaju nejač i bore se za pravdu, a ne za vraćanje vremena unazad, što se već nekoliko puta pokazalo kao nemoguće.

Sever će, dakle, predstavljati taj budući „most“, i figurativno i doslovno. Vlada Kosova planira izbore na severu u maju mesecu. Vlada Srbije, opet, svoje izbore na severu Kosova planira za april. I na jedne i na druge izbore, ako je za verovati pričama, a to je sve čime raspolažemo, izaći će „svi“. Kako će „izaći svi“ i na jedne i na druge izbore? Kao i do sada, ali to ću pokušati da objasnim kasnije.

U međuvremenu se, podrazumeva se, može desiti ko zna šta sve (što je ovde uvek moguće i strah od tog „ko zna čega“ nije prestao da lebdi u vazduhu zbog: nerešenog statusa, straha od neke nove „Oluje“ koju svako malo pa neko pomene, i sve očiglednije stvarnosti u kojoj Srbija polako, a onda sve brže, povlači mnoge svoje institucije sa srpskog Kosova), ali pod pretpostavkom da se neće desiti ono „ko zna šta“ i da se plan prištevske vlade o izborima u maju 2010. ipak ostvari – kako će ti izbori izgledati?

Oni koji ne pobede na aprilskim, srpskim izborima u Kosovskoj Mitrovici – izaći će, u malo drugačijem obliku, na majske, ili albanske. Ili ovako: oni koji pobede na srpskim izborima izaći će i na majske, ali ne direktno nego kroz svoje organizacije i udruženja građana, kroz stranke koje su već u kosovskoj vladi ali sa svojim ljudima u tim strankama itd., itd. To je odgovor na ono „kako će to i na jedne i na druge izbore izaći svi“. Kao i uvek, na Kosovu.

Drugim rečima „most“ koji bi sever Kosova trebalo da predstavlja biće, kao i do sada, jedan privremeni, montažni i rasklimani most preko kojeg niko zainteresovan za ozbiljnu političku karijeru neće smeti da pređe. To će, kao i južno od Ibra, javno raditi samo oni koji su od Beograda već digli ruke, i koliko god možda oni želeli da „zastupaju Srbe“ a ne samo sebe, to zastupništvo neće imati neku veću težinu jer nema uporište u Srbiji. Kako kosovske Srbe može da zastupa onaj iza kojeg ne stoji njegova matična država? Ne može, ni uz najbolju nameru.

A ko će uopšte izaći na birališta u maju, na tim albanskim izborima na severu?

U ovom trenutku će vam mnogi stanovnik severne Mitrovice reći „mi sa severa nikada nećemo izaći na te izbore“. To, međutim, ne znači ništa jer su pre nešto više od pole godine tako govorili i mnogi stanovnici opština Štrpce, Ranilug ili Gračanica. Izaći će oni koji ostanu bez posla nakon „racionalizacije“, izaći će oni koji su ljuti na Srbiju – za inat, po istom principu po kojem je pre nekoliko godina pola Srbije glasalo za Srpsku radikalnu stranku iako je veliki broj tih glasača šetao sa „demokratama“ pre 5. oktobra, izaći će i oni (znam da zvuči kao izveštaj iz „zone sumraka“) takozvani nepostojeći Srbi čija se imena pojavljuju na biračkim spiskovima, a kako na Kosovu i Metohiji ne postoji popis, nepostojeći Srbi redovno glasaju na mnogim izborima.

Umesto odgovora na pitanje šta se planira sa severom Kosova, baktaćemo se sledećim sporednim stvarima:

Da li će biti promena u ministarstvu za Kosovo i Metohiju i, ako ih bude, kako će ministarstvo izgledati? Da li će promenjeni biti ljudi, ili institucija? Čime se institucija uopšte bavi, pitanje je koje je već postalo nepristojno jer na njega niko ne ume da odgovori još otkad je Koštunica podneo ostavku, što sada deluje toliko daleko – skoro kao kada neko pomene Srpsko nacionalno veće ili koordinacione centre iz prvih godina novog veka.

Da li su na severu Kosova „jači“ oni Srbi koji su bliži Tačiju ili njegovoj opoziciji? Oni koji su bliži Tačiju, bliži su i Beogradu – ali oni koji su bliži njegovoj opoziciji imaju veće izglede da pobede na majskim izborima (eventualnim glasačima je dosta i Tačija i Beograda) ukoliko ovi ne budu poništeni zbog premale izlaznosti.

Ako majski izbori vlade Kosova budu poništeni, međunarodna zajednica (koja će predstavnike srpskih vlasti kao i do sada smatrati „paralelnom“ i nelegalnom činjenicom kojom će morati da se bakće) kao legalne institucije će uzimati tela koja se sada zovu „pripremni timovi za decentralizaciju“, a koja će do maja dobiti pojačanje u „pripremnim predizbornim timovima“. U tim „timovima“ koji će od maja izigravati vlast na severu ukoliko izbori budu poništeni ili do njih ne dođe – sedeće, predvidljivo, ljudi iz „srpskih-srpskih“ i „srpskih-kosovskih“ stranaka, što će za još neko vreme produžiti status kvo.

Ono što u celoj priči nije dobro jeste to što ovo odlaganje ne izgleda kao strategija nego kao bežanje sa časa. Ono što bi trebalo da se reši kroz dijalog – poseban status severa Kosova (a koji, da ne bude zabune, ne implicira podelu), čija je snaga od značaja i onima južno od Ibra – rešavaće se u polumraku i moglo bi da izgleda kao jedna tiha, bezglasna integracija u sistem Kosova. Za to vreme Beograd će ponavljati ono što mora da ponavlja, a to je da „Srbija nikada, nikada neće priznati Kosovo“, srpskim „paralelnim“ institucijama se niko neće obraćati jer u toj „paralelnoj stvarnosti“ one ne mogu da izdaju čak ni dokumenta Srbima sa Kosova a kamoli da rešavaju druge probleme. Ako vas neko napadne, nećete ga prijaviti srpskim opštinskim vlastima, nego ćete zvati kosovsku policiju, ako vas na severnom „administrativnom prelazu“ uhvate sa malo više artikala za koje nemate papire, vama će se baviti sud u Vučitrnu... i tako dalje i tako dalje...

Ali, da pozajmim poslovicu koju je umeo da ponavlja jedan od naših najtalentovanijih ratnih reportera i pisaca ratnih priča „ne pada sneg da prekrije breg nego da svaka zverka pokaže trag“, ove su se zime na Kosovu najglasniji ućutali. Čeka se ishod. A ishod može da obznani samo Beograd.

Pitanje, dakle, nije ko će prvi na Kosovu da započne javni dijalog sa Prištinom (oni koji su ga započeli nemaju dovoljno jaku, ni tajnu ni javnu, podršku svoje matične države Srbije), nego je pitanje ko će prvi iz Beograda da reši da je dosta retorike koja nema uporište u stvarnosti i da je dosta paralelnih institucija sa njihovom paralelnom stvarnošću u jednom paralelnom svetu kakav je već zamorio i najtvrdokornije na Kosovu. Ko će, dakle, iz Beograda (i kada će) da kaže da Srbija nije na Kosovu (iako je Kosovo Srbija) i da o tome šta će biti sa Srbima na Kosovu mora neko da sedne i razgovara.