Šta Srbija (još uvek) može da učini u vezi sa Kosovom

U svemu što, u vezi sa Kosovom i Metohijom, čine ili ne čine, predstavnici Srbije svih rangova, unutar ili izvan Srbije, sa fusnotom ili bez nje, sa prijateljima i svima drugima, pisano ili usmeno, mogu i treba da se pridržavaju Ustava i Rezolucije SB UN 1244. Pritom je značajno da se na ta dokumenta i javno pozivaju. Svi će to sasvim dobro razumeti. I Srbija treba da razume one koji govore da treba poštovati realnosti, da je Rezolucija 1244 prevaziđena, da Ustav treba usaglasiti sa realnošću. To je njihov legitiman stav. Mi znamo da je takav stav izraz njihovih, a ne interesa Srbije.

Ako se prihvata kontinuitet i odgovornost za sprovođenje onoga o čemu se prethodna vlast dogovorila sa Prištinom, onda sadašnja vlast treba da proveri da li su sve prihvaćene obaveze u skladu sa Ustavom, zakonima i aktima Narodne skupštine Srbije i Rezolucijom SB UN 1244. Brisel, Vašington, London i Berlin su prethodnoj vlasti govorili da je Kosovo izgubio Milošević, da ona sa tim nema nikakve veze i od njih se traži samo da to formalno priznaju i primene, ukratko, da ne dovode u pitanje. Isti ti centri sada poručuju sadašnjoj vlasti – da ne nemaju odgovornosti za dogovore i obaveze prethodne vlasti, već ih automatski prihvate i primene u praksi. A koje obaveze su prihvaćene, ko je ovlašćen da tumači odredbe sa „konstruktivnim nejasnoćama“, o tome odlučuju Kuper, File i Eštonova.

Srbija može i treba da utvrdi kakva je priroda tih dogovora, koje mesto imaju u hijerarhiji pravnih akata i sistema. Nije nebitno da se zna da li su dogovori sa Prištinom unutrašnji pravni akti Srbije, ili su međunarodni. Ako su, kojim slučajem, međunarodni, ko su strane u tim ugovorima, da li podležu ratifikaciji? Pitanje je daleko od formalnog ili formalističkog, kako zbog toga što bi se dosadašnji dogovori u neko nedoba mogli pojaviti kao sporni - u Narodnoj skupštini, ili pred Ustavnim sudom - tako i zbog toga što se dijalog sa Prištinom nastavlja pa bi na vreme trebalo znati kakav postupak očekuje buduće dogovore (ugovore), pogotovu što je Nemačka (da li samo ona?) upravo isporučila ultimatum: ili potpisivanje pravno obavezujućeg ugovora o prijateljstvu i dobrosusedskim odnosima sa Prištinom, ili veto na datum za pregovore o članstvu.

Srbija je u toku protekle dve decenije, više nego bilo koja zemlja na svetu, bila suočena sa svakodnevnim upozorenjima zvaničnika iz Vašingtona, Brisela, Berlina i Londona da mora da izvršava svoje međunarodno-pravne obaveze, da ne sme ići u samoizolaciju, da nije dobro da sama sebi pravi ekonomsku štetu. I Srbija je izvršila sve svoje međunarodno-pravne obaveze. I mnogo više od toga. Zato Srbija može i dužna je prema svojim građanima, pravu i moralu da nedvosmisleno zahteva da svi drugi, veliki ili mali, oni sa ili oni bez „štapa i šargarepe“, takođe izvršavaju svoje međunarodno-pravne obaveze koje se tiču Kosova i Metohije, u prvom redu, one utvrđene Rezolucijom SB UN 1244 (1999). Srbija ne može večito da glumi iskompleksiranu, trećerazrednu državu klimoglavaca. Moćnici se na to mogu i čuditi, jer smatraju da je njihova privilegija da ne poštuju ni ono što potpišu, ili što izglasaju. U redu, to se tiče njihovog morala i izbora. Međutim, Srbija i pored toga, može i treba da zahteva da svi izvršavaju svoje obaveze prema njoj, da poštuju njene interese. To je civilizacijski. Stalno uzmicanje, povlađivanje tuđim ukusima, prihvatanje tuđih interesa i argumenata kao svojih, nikad nije bilo, niti može biti, put u „bolji život“, već u bespuće, ambis, samoprezir.  

Poštovanje pravne države, za svaku demokratsku državu i vladu je visoki standard. Ako se ocenjuje (ko?) da dosadašnji dogovori Beograda i Prištine ne narušavaju važeći ustavni i pravni poredak, ako ih sadašnja vlast prihvata, zašto ne prihvata i kontinuitet tumačenja svojih prethodnika šta neke nejasne odredbe u dogovorima znače, sa kakvim razumevanjem su potpisane? Ako su potpisane. Saglašavati se automatski sa tumačenjima Kupera, Filea, Eštonove, koja se (gle čuda!) podudaraju sa tumačenjima Prištine, nosi i rizik presedana, postaje mera kooperativnosti za naredne faze dogovaranja.

Kada je reč o poštovanju kontinuiteta u politici, razume se, onoga što je dobro – zašto sadašnja vlast ne bi prihvatila stav koji je dugo dominirao u zvaničnoj politici prethodne vlasti – da su pitanje Kosova i Metohije i pitanje članstva Srbije u Evropskoj uniji dva odvojena, međusobno nepovezana i neuslovljena pitanja? Stav o odvojenom rešavanju pitanja statusa Kosova i Metohije, na jednoj, i odnosa Srbije i EU, sa druge strane, bio je deo zvanične politike srpskih institucija. Taj stav su javno podržavali i visoki predstavnici EU. Nije poznato da je neko od nadležnih organa odustao od tog stava. Pogotovu je odbijana kritika da postoji vezana trgovina po principu – prihvatamo fazno priznavanje otimanja teritorije (Kosmet) za dobijanje datuma pregovora, članstvo, investicije, zapošljavanje, „bolji život građana“...

Srbija može i treba da brine o interesima i bezbednosti svojih građana na Kosovu i Metohiji, posebno Srba kao najugroženijih, kako na severu, tako i na jugu pokrajine. Ali, pitanje načina kako to radi, nije bez značaja. Naime, poštovanje ljudskih prava, bezbednosti, slobode kretanja i drugih, svih građana u pokrajini, posebno Srba kao najugroženijih, primarna je obaveza međunarodne zajednice, odnosno, UNMIK-a i KFOR-a, fiksirana u više odredaba Rezolucije SB UN 1244 (1999). Zatim, to je obaveza i privremenih institucija samouprave.

U javnosti se prava i bezbednost srpskog naroda na Kosovu i Metohiji predstavljaju kao isključiva odgovornost Srbije. Čak se išlo toliko daleko da se širilo shvatanje ako Srbija ne prihvati neki diktat, Srbi na Kosovu i Metohiji biće suočeni sa likvidacijama i okončanjem etničkog čišćenja! Tako je građena osnova da se od Srbije zahteva da svoju posvećenost brizi za bezbednost i prava Srba dokazuje kontinuiranim jednostranim ustupcima Prištini. U suštini, od Srbije se zahteva da, pod velom brige za Srbe, sama daje doprinos ostvarivanju strategije faznog priznavanja jednostrane, ilegalne secesije Pokrajine.

Srbija može i treba daleko aktivnije da pokreće inicijative prema Komesarijatu UN za ljudska prava, Komesarijatu UN za izbeglice, Savetu Evrope, OEBS-u, Evropskoj uniji i mnogim drugim međunarodnim institucijama, kao i bilateralno prema zemljama kao što su SAD, Velika Britanija, Nemačka, zahtevajući izvršavanje preuzetih obaveza u pogledu garantovanja osnovnih ljudskih prava ugroženih Srba na Kosovu i Metohiji.

Srbija može i treba energičnije da zahteva garantovanje uslova za slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak još oko 230.000 Srba i drugih nealbanaca proteranih u etničkom čišćenju sa Kosova i Metohije, koji i dalje žive u centralnoj Srbiji, često u uslovima nedostojnim čoveka. To je takođe, izričita obaveza međunarodne zajednice koja je voljom najmoćnijih zemalja sveta zapisana u rezoluciji SB UN 1244. Nije jasno šta je Srbiju sprečavalo, šta bi je danas sprečavalo, da pokreće konačno izvršavanje ove jasne međunarodno-pravne obaveze. Ako EU, njene članice, i SAD ne žele da se angažuju u tome, ako za to daju neuverljive odgovore, ili na bilo koji drugi način peru ruke od tog problema, Srbija može i treba da izvuče odgovarajuće zaključke. Jer, na odnosu međunarodne zajednice prema obavezi da se omogući slobodan i bezbedan povratak 230.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca na Kosovo i Metohiju oslikava se suština politike prema Srbiji i srpskom narodu. To nije pitanje pregovora Beograda i Prištine, kako neko želi da predstavi najveći humanitarni problem u Evropi, već izričite obaveze koju je SB UN utvrdio još 10. juna 1999. godine. Najmanje se može prihvatiti zloupotrebljavanje tog problema kao poluge za pritisak na Beograd, da čini nove jednostrane koncesije Prištini.

Srbija može i treba da vodi dijalog sa Prištinom, ali ne bi smela da prihvati ulogu saradnika u ostvarivanju strategije faznog priznavanja jednostrane, ilegalne nezavisnosti Kosova i Metohije. Srbija nije mazivo germansko-američkog mlina za drobljenje sopstvene državne teritorije. Srbija ima obavezu i uslove da bude pravi, kredibilni subjekat odbrane svojih prava i faktor jačanja međunarodne podrške u tim naporima. Nemačkoj, SAD i drugima, verovatno se žuri da završe posao započet pre više decenija. Od Srbije se javno zahteva da Kosovo faktički prizna kao suverenu, nezavisnu, susednu državu. Ne uoči članstva, već znatno pre objavljivanja datuma za početak pregovora o članstvu! Nemačka percepcija o Srbiji danas nije se u suštini promenila od percepcije Genšera i Kinkela od pre par decenija? Ali, nije stvar toliko u tome što Nemačka, možda, i danas smatra da je Srbija na kolenima, već pre svega, u tome – šta Srbija danas, šta njena Vlada, misle sami o sebi, o svojim odgovornostima i dostojanstvu.

Veliki deo Srbije je nezaposlen, gladuje, rupe i veliki deficiti na svim stranama. Sve to ne može biti pokriće za prećutno prihvatanje i legitimisanje ideje o trgovini Kosovom. Srbija treba jasno da se distancira od takvih ponuda, da se okrene sebi i odlučnijem korišćenju svih resursa i mogućnosti razvoja kroz ravnopravnu saradnju. Srbija može i treba da i formalno ozvaniči javno iznetu inicijativu (zahtev) da u dijalogu sa Prištinom prisustvuju i predstavnici UN. To je korak u dobrom pravcu. Interes Srbije da članstvo u EU, ne znači odricanje od koloseka Saveta bezbednosti UN i njegove primarne odgovornosti za ostvarivanje rezolucije 1244. SB nikad nije preneo svoju nadležnost i primarnu odgovornost za rešavanje statusa Kosova i Metohije na bilo koju drugu organizaciju ili forum, unutar, ili izvan sistema UN. Tzv. zajednička rezolucija Generalne skupštine UN o dobrim uslugama EU u dijalogu Beograda i Prištine ne znači saglašavanje Srbije sa smanjivanjem uloge i odgovornosti SB UN u političkom procesu u skladu sa rezolucijom 1244, najmanje može biti osnova za pokušaje isključivanja SB UN iz tog procesa. „Zajednička“ rezolucija GS UN ostaće zabeležena u istoriji srpske diplomatije kao velika greška i simbol štetne politike tadašnje vlasti.

Ukoliko su UNMIK i KFOR, zbog finansijske krize, ili prioritetnijih potreba angažovanja u drugim delovima sveta, prinuđeni na dalje smanjivanje svog prisustva na Kosovu i Metohiji, ukoliko bi to imalo za posledicu neizvesnost u ostvarivanju njihovih mandata u skladu sa  rezolucijom SB 1244, uključujući opasnost od daljeg pogoršanja bezbednosti Srba i drugih nealbanaca u Pokrajini, Srbija bi mogla da razmotri celishodnost upućivanje apela članicama Ujedinjenih nacija koje bi bile voljne da popune deficit u ljudskim i tehničkim resursima UNMIK-a i KFOR-a kako bi se garantovalo nesmetano ostvarivanje njihovih mandata. Treba notirati i činjenicu da odredba u rezoluciji SB UN 1244 o vraćanju delova vojske i policije Srbije u Pokrajinu nikada nije ostvarena iako je to SRJ zahtevala tokom 1999. i 2000. godine, a moguće i kasnije.

Srbija može i treba da potvrdi svoj stav da je pitanje statusa Kosova i Metohije za za nju i dalje otvoreno, nije rešeno i se bez poštovanja Rezolucije SB UN 1244 i Ustava ne može politički rešiti u interesu trajnog mira i stabilnosti. Pritiscima, ucenama, diktatom ne može se postići trajno i održivo rešenje. Srbija je najzainteresovanija i spremna da se to pitanje reši mirnim, političkim putem, pregovorima, uz poštovanjeRezolucije SB UN 1244 i Ustava Srbije. Dijalog i i dogovore o konkretnim pitanjima uz pravedni kompromis, prihvata vodeći računa da ni jedan dogovor ne prejudicira suštinu - status Pokrajine.

Srbija može da potvrdi svoj stav da je protiv svakog zastrašivanja, ili primene sile protiv srpskog, ili bilo kojeg  drugog civilnog stanovništva na Kosovu i Metohiji. Zahteva rezultate istraga o svim zločinima protiv Srba počinjenih u vreme trajanja mandata UNMIK, KFOR i EULEKS. Zahteva efikasnu istragu o trgovini ljudskim organima kidnapovanih Srba, pod mandatom UN, uz garantovanje bezbednosti svedoka što je preduslov napretka u istrazi. Srbija smatra da su institucije samouprave i javnih službi na severu pokrajine legitimne i da su pretnje da se rešenja nametnu silom suprotne Rezoluciji SB UN 1244, da ugrožavaju dijalog i provociraju sukobe.