Staklena menažerija iz Ahtisarilenda

LAURA: Mali predmeti od stakla, to su uglavnom ornamenti! Najviše ima malih staklenih životinja, najmanjih životinjica na svetu. Majka ih zove staklena menažerija! Evo je jedna ako želiš da vidiš! Oh ..., budi pažljiv - ako dišeš, razbiće se! .. („Staklena menažerija“, Tenesi Vilijams, 1944.)

Kada bi od vas neko tražio da bez puno razmišljanja odgovorite na pitanje ko je Slaviša Petković, verovatno bi vaša prva asocijacija bila da je to vaš prodavac kupusa na Cvetkovoj pijaci ili vaš kasapin iz Krnjače. Kada biste se dobro napregli, setili biste se da se radi o čoveku koji je u jednom trenutku, barem na papiru, trebalo da vodi računa o 250.000 Srba. Naravno raseljenih iz Metohije i sa Kosova.

Srbi na Kosovu i u Metohiji su oduvek patili od podela. Uostalom kao i svi Srbi, samo što je to na ovakvom mestu uvek imalo tragične posledice. Podele su bile na: starosedeoce i „došljake“, Hercegovce i Kosovce, Crnogorce i „likote“, komuniste i četnike, Nacionalno veće centralnog i severnog Kosova... Jedino vreme kada nije bilo podela među Srbima bio je jun 1999, kada su bez obzira na to ko su, šta su i odakle su, postali predmet šiptarske odmazde, jer su za njih svi odreda bili jedno. Bili su Srbi.

Tog juna, 250.000 Srba je spas za gole živote potražilo u izbegličkoj reci, ispostaviće se – bez povratka. Da sve bude mnogo tragičnije tih dana je proterana gotovo celokupna srpska inteligencija južno od reke Ibar: sve gradsko stanovništvo, čitav jedan univerzitet, na hiljade inženjera, ekonomista, lekara, učitelja. Preostali Srbi su se našli u šokantno tragičnom položaju. Osim drastičnog kršenja prava na život organizovanog od strane tadašnjih zvaničnika KFOR i UNMIK, uz angažovanje lokalnih šiptarskih kriminalaca, dodatno je položaj otežavao i nedostatak, kako se to danas moderno kaže, ljudskih resursa (human resources), jer kako je već navedeno, gotovo celokupna srpska intelektualna elita (izuzev klirika Eparhije Raško-prizrenske) jeste završila u izbegličkoj koloni.

Preostali Srbi u kojima su se probudile liderske ambicije su neretko sa podozrenjem i odbojnošću gledali na izbegle sunarodnike, koji bi iskazivali želju da se vrate i uključe u političko i drugo artikulisanje srpskih interesa. Oni su po principu: nekom rat a nekom brat, i: nekom metak a nekom imetak, nepogrešivo prepoznali svoju šansu. Njihove političke ambicije su bile daleko iznad njihovih kapaciteta, pogotovo ako se uzmu u obzir iskustvo, politička i intelektualna potkovanost šiptarskih političara toga vremena, a što traje do današnjih dana. Retki političari sa iskustvom preostali na Kosovu bili su tada već vremešni, a sada pokojni Dušan Ristić, i predsednik Srpskog pokreta otpora (SPOT) Momčilo Trajković.

Početkom inkorporacije Srba u politički život, tada već očigledno „države“ nezavisne od Srbije, mogu se smatrati izbori održani pod pokroviteljskom UNMIK-a i tadašnjeg administratora Hansa Hekerupa, 17. novembra 2001. Tada se, da podsetimo, za izbore registrovalo oko 180 hiljada Srba birača, a pretpostavlja se da se između 1/4 i 1/3 i nije registrovalo, jer se mnogi i nisu slagali sa učešćem na izborima, dok se ne vrate svojim kućama. Država (predsednik SRJ Koštunica, premijer Srbije Đinđić) i crkva (patrijarh Pavle) su pozvali Srbe da izađu na izbore. Jedini državni funkcioneri koji su se javno tome usprotivili su bili već pomenuti Momčilo Trajković i podpredsednik DSS Marko Jakšić. Obojica su to platili gubitkom državnih funkcija već 22. novembra. Platili su jer su želeli da podsete da projekat Velike Albanije ne podrazumeva Srbe, niti bilo kakvu multietničnost.

Bilo kako bilo, srpska lista „Povratak“ je osvojila preko 20 mandata, ali to je manje važno. Mnogo je važnija činjenica da su poslanici sa te liste na sednice parlamenta prevoženi vrlo neobičnim prevoznim sredstvom – oklopnim transporterom, jer im drugačije niko nije mogao garantovati bezbednost. Čak ni ta činjenica, nije bila dovoljna da se bojkotom i mnogim drugim nenasilnim sredstvima od strane tih poslanika ukaže na tragičan položaj Srba na Kosovu, o kome je baš u to vreme evropsko javno mnjenje egzaltirano brujalo kao o „zametnutom embrionu demokratije, koju je Milošević pogazio“. Taj adut niko nije nikada potegao na pravi način.

Shvativši prevaru, naravno kao i uvek kasno, Srbi na naredne izbore 2004, pola godine nakon martovskog pogroma, izlaze u broju koji je na nivou statističke greške (0,6%), ali i to je bilo dovoljno da šiptarske vlasti mašu pred očima sveta navodnom multietničnošću. Podsetimo, tadašnji predsednik Tadić je Srbe pozvao da izađu, a premijer Koštunica je pozvao na bojkot, kao i SPC.

Obe ove izborne avanture iznedrile su direktno ili indirektno ono što danas imamo u ličnostimama u političkoj ponudi Srba sa Kosova i na Kosovu za koje se ne može reći da su političari u pravom smislu, jer nivo kompetencija koji im se dozvoljava ne podrazumeva donošenje odluka, ali su nesporno ljudi koji su se našli u kosovskim političkim vodama. Oni su u te vode uplovili samodeklarišući se kao: lideri Srba sa Kosova, lideri „kosovskih Srba“ (koji, po njima, valjda u odnosu na Srbe uopšte poseduju neke antropološke osobenosti), lideri uopšte, lideri lidera, lideri nad liderima...

Metodološki bismo ih mogli svrstati u tri grupe: prvu grupu čine oni koji su bezrezervno tamo; drugu, oni koji su bili tamo a sada su ovamo, ili su i tamo i ovamo; i treću čine oni sa severa Kosova koji su bezrezervno ovamo, ali ih uporno guramo da budu tamo.

Iz prve grupe, verovatno najrevolucionarniji predstavnik, bio je junak sa početka ove priče, Slaviša Petković. Vakuum srpskih glasova 2004, iskoristio je da postane ministar u „vladi“ ni manje ni više, nego Ramuša Haradinaja i ni manje ni više nego ministar za povratak. Iz njegove biografije može se reći da su interesantna dva momenta. Školska sprema ovog ministra je poprilično neobična, jer u zvaničnoj biografiji dotičnoga, koju je objavila OEBS, piše da je „diplomirao u srednjoj pravnoj školi u Uroševcu i u srednjoj ekonomskoj školi u Prištini“. Znam za mnogo slučajeva da je neko diplomirao na dva fakulteta, ali zašto neko diplomira dva puta u srednjoj školi? Kraj njegove političke biografije je takođe zanimljiv. Nime, optužen je pred Okružnim sudom u Prištini za proneveru milionske svote novca, zloupotrebu službenog položaja i za još štošta. Kako će se postupak završiti, to za ovu našu priču i nije važno. Ionako je dovoljno tužna.

Iz ministarske fotelje, Srbi uskočiše i u fotelju podpredsednika „vlade“, i to ni manje ni više nego Hašima Tačija, a kroz lik i delo izvesnog Slobodana Petrovića. Zašto „izvesnog“? Pa zato što za njega niko nikada nije čuo, dok srpski korpus nije desetkovan 1999. Retki srećnici su ga poznavali samo kao portira u sportskom centru „Boro i Ramiz“ . Nipošto se tada nije moglo naslutiti da se radi o ličnosti koja će jednoga dana albanskom predsedniku Bamiru Topiju odati priznanje kao političaru „velikog kalibra“ a Albaniji kao „faktoru stabilnosti u regionu i Kosovu“. Petroviću nije smetalo da kao funkcioner Velike Albanije prima platu od države Srbije kao zaposlenik sportskog centra. Ovo je razjarilo i bivšeg ministra odbrane Šutanovca, koji je na svom društvenom profilu objavio i sledeće: "Potpredsednik Tačijeve vlade Slobodan Petrović primao i platu iz budžeta Srbije do avgusta jer je bio portir u Sportskom centru "Boro i Ramiz"! PA DOKLE VIŠE!?" Interesantno je da svi oni ulaze u „vladu“ i „institucije“ Kosova kako bi Srbima bilo bolje. A da li im je bolje?

Iz nevelike grupe, ali dovoljno štetne, izdvaja se i ličnost Bojana Stojanovića, koga prijatelji od milja, čisto zanatski, zovu „Teslica“, a zanat je zlatan. Elem, Teslica i ne bi bio mnogo interesantan da, nakon funkcije „nezvaničnog distributera“ nije postao predsednik opštine Gračanica. Pa ni to ne bi bilo mnogo interesantno, jer imamo mi i gradonačelnike „buzdovane“, kada bi opština Gračanica uopšte postojala u pravnom sistemu ove zemlje. Ne! Opština Gračanica je produkt tzv. „Ahtisarijevog plana“. Za sve nas koji pod uticajem medija zaboravljamo: Marti Ahtisari je dobio zadatak od SB UN da napravi plan za pravedno i mirno rešenje kosovskog pitanja. On taj zadatak nije uradio jer papir koji je podneo SB UN nije usvojen. Dakle taj „plan“ ne postoji!!! Ipak po tom „planu“ osnovana je opština Gračanica čiji je predsednik, Stojanović. Pa ni to ne bi bilo interesantno, jer ima u svetu puno uobraženih „Napoleona“ i „Majkla DŽeksona“ , pa što se ne bi uobrazila i neka „Ahtisarijeva opština“, da se otoič uoči Vidovdana u porti manastira Gračanica, uz rame patrijarhu nije našao i Teslica. Ali ne kao običan vernik, već kao predsednik opštine Gračanica, koja se javlja kao pokrovitelj, sponzor, vidovdanskih svečanosti! Dakle funkcioner Velike Albanije uz rame patrijarhu, i to kao sponzor, priznaćemo izazvao je veliku konfuziju među okupljenim narodom u manastirskoj porti.

Ima u ovoj grupi još „manekena“ poput raznih: Rašića, Miletića, Vujičića... ali da se ne bi naljutili ovi iz druge grupe, ovde moramo zastati. A u drugoj grupi (tamo -`vamo) ima takođe interesantnih likova:

Da ne bi neki srpski a Tačijev ministar zamerio, istine radi moramo saopštiti da je prvi ministar (uz jednog ministra bez portfelja – Todorovića) u prvoj vladi Kosova, za čijeg je mandatara onda od strane Mihaela Štajnera određen Bajram Redžepi (koji je i dan danas tamo) bio Goran Bogdanović. Za one kojima se ovo ime čini poznatim, to je naš legendarni ministar za Kosovo i Metohiju, kome je participiranje i vladi Kosova 2002, samo pomoglo da i u Beogradu bude ministar, ni manje ni više nego za Kosovo i Metohiju, i to dugi niz godina. Predugi, reklo bi se. Koliko me sećanje služi, poslanička srpska grupa je uložila protest Štajneru, jer za 5 poslanika iz te grupe nije bilo mesta u tzv „poslaničkom“ transporteru, uoči sednice na kojoj se birala „vlada“. Da su imali veći transporter, možda bi još neko postao ministar.

Od tamo-`vamo srpskih lidera, tu su još neki istaknuti poslanici sa tadašnje liste „Povratak“, na primer:

Ranđel Nojkić, nepokolebivi vojnik partije. Bez mrlje sa ljudske strane, ali sa tragikomičnim političkim opredeljenjem. Naime to je pravi vojnik partije. Njegov SPO može da leti i da roni, ,može da gubi i da pobeđuje, ali on je uvek tu. Zlobnici kažu da on drži ključeve SPO, jer će čak i nakon Daninog napuštanja SPO on ostati stamen, koliko da zaključa vrata. Za takvog vojnika, nije sporno ni to što je njegova stranka izašla na majske izbore (u Beogradu) zajedno sa strankama koje eksplicitno tretiraju Kosovo kao državu.

Trajković dr Radmila, nekada 90-ih u Prištini ponosna Rada „radikalka“, danas bravurozno pozicionirana između političkog angažmana, NVO sektora, diplomatije, crkve, medija, Beograda, Prištine.... Ona nepogrešivo pliva iako su mnogi koji su je želeli dostići – potonuli. To je Ester Vlijams naše političke scene. I ne samo naše, ona pliva gde stigne. Ona može biti poslanik u Prištini, i partijski funkcioner u Beogradu, direktor doma zdravlja u Gračanici... E sad o kojoj Gračanici se radi, Teslicinoj ili srpskoj?

Ovo dvoje se pre svega u političkom delovanju ističu strelicama upućenim ka „severu“, kao na primer: „Smatram da je potrebno i mislim da u tom smislu ne bi imale problem ni institucije u Prištini, a ni međunarodna zajednica, ukoliko bi se na Kosovu raspisali samo parlamentarni i predsednički izbori. Što se tiče lokalnih izbora, smatram da njih ne treba raspisivati jer upravo lokalni izbori su proizveli probleme koji su se kasnije dešavali na severu.“ (Nojkić), ili: "Dosta je bilo mimikrije! Dosta je bilo Dačićevih parola, dok njegovi socijalisti podržavaju održavanje referenduma" (Trajković).

Na prelazu između ove i treće grupe nalazi se Oliver Ivanović! S jedne strane, nepodeljeno je mišljenje da je u periodu 1999-2000 bio ključna figura u borbi za opstanak srpskog naroda severno od reke Ibar. Uz to, bio je to jedini čovek koji je stranim medijima i političarima na sasvim pristojnom engleskom jeziku, objašnjavao srpske stavove, što je i tada a i sada veoma važno. Niko od tadašnjih srpskih lidera, osim njega nije umeo ni čašu vode da zatraži na engleskom, što je umnogome otežavalo da se srpski glas čuje bilo gde. Ne uzima mu se za zlo činjenica da je na izborima za kosovski parlament 2001, postao potpredsednik istog. Međutim, prvom političkom greškom Ivanovića može se smatrati njegov izlazak na izbore, kao predvodnika Srpske liste u oktobru 2004, dok je još bio potpredsednik SDP-a Nebojše Čovića, uprkos Čovićevom protivljenju[1]. Njegovim prelaskom u Beograd, povremeno izlaze na videlo nesuglasice sa političarima sa severa Kosova. Oni su nekada više a nekada manje izraženi, što je kulminiralo različitim pogledima na održavanje referenduma u četiri opštine na „severu“. Sve u svemu za njegovu karijeru se može reći više pozitivnog, nego negativnog. A ima i jednog i drugog.

I konačno, dolazimo do treće grupe, a to su političari koji žive i deluju na severu Kosova, ili kako se to često kaže: u četiri opštine na severu. Iz ove grupe, niko se posebno ne može izdvojiti, jer je politika koju vode sasvim jedinstvena, i nema alternativu. Sever Kosova je srećom izbegao egzodus koji je zadesio Srbe južno od reke Ibar. Tu se manje-više zadržao sav predratni intelektualni potencijal. Srećom (ako se to može nazvati srećom, jer je to više instinkt opstanka), oni nemaju izbora. Srpski narod na „severu“ jednostavno mora opstati, a to ne može pod pritiskom koji dolazi iz Prištine. To je sasvim jasno, i njihov politički cilj je više nego definisan, a to je goli opstanak.

Oni su se vrlo uspešno pozicionirali prema međunarodnim snagama a naročito prema „Prištini“, ali problemi su nastajali poslednjih godina nakon nekih, njima nerazumljivih tonova, koji su dolazili od strane državnih zvaničnika, a naročito nakon upada specijalnih snaga „Prištine“ ROSU, 25 Jula 2011. Rukovođeni instinktom opstanka su se direktno suprotstavljali vrhu države, koji je umesto da odlučno stane iza svog naroda, u svojoj državi, a protiv Tačijeve oružane acije, mlakom i vrlo konfuznom politikom svaljivao krivicu na njih. Ova njihova istrajnost bi vrlo lako mogla uroditi plodom i odbraniti srpski narod, nakon od strane novih vlasti u Srbiji, sve češćeg pominjanja rezolucije SB UN 1244, koja je jedno vreme bila potpuno skrajena na margine, gotovo predata zaboravu.

Ipak da sve ne bi izgledalo preterano idilično a samim tim i netačno, i u ovoj grupi se može naći poneko „ali“ što Srbima sreću kvari. Navešćemo samo dva primera, jedan iz prošlosti, a drugi iz budućnosti. Prvi primer mogu činiti Marko Jakšić i Milan Ivanović. Naime ova dva političara se pominju u neprekinutom nizu godina od 1999. naovamo. I to pominju se kao osobe od kojih nešto zavisi. Bolje rečeno, kao osobe koje se pitaju. Ako je to tako, onda stanje na terenu koje nimalo nije dobro, se može pojaviti kao vrlo ubedljiv tužilac. Za sve ove godine, na prste jedne ruke se mogu pobrojati privredni subjekti proizvodnog tipa, koji bi preostalim Srbima činili budućnost izvesnijom, otvoreni ili revitalizovani nakon 1999. na severu Kosova. A ne može se reći da novca svih ovih 13 godina nije bilo. Stanje komunalnog reda u urbanim sredinama, zaključno sa katastrofalnim stanjem u vodosnabdevanju, takođe može biti vrlo ubedljiv tužilac, i ponovo se ne može reći da novca za svih ovih 13 godina nije bilo. I uopšte, mnogo toga na „severu“ ima karakter stihijskog, neosmišljenog, neorganizovanog, a neko ko voli da se slika za TV i govori na mitinzima, mora biti svestan da ga narod, opravdano ili ne, povezuje sa nekom odgovornošću, naročito za loše stanje. Visoka politika je interesantna stvar i treba se njome baviti, no neko se može zapitati: „Ma u redu je i Kominterna, i Vatikan, i masoni i NATO, ali zašto mi nemamo vode“? Ili, „zašto nemamo pijacu, nego se snabdevamo kod Šiptara u Bošnjačkoj mahali“, u kojoj trgovina cveta? Ili...

Primer iz budućnosti, mogao bi vrlo lako biti aktuelni gradonačelnik Kosovske Mitrovice, Krstimir Pantić. Naime radi se o čoveku koji je od prošlogodišnjeg napada ROSU na sever Kosova, pobrao nepodeljene simpatije ne samo u lokalnoj sredini, već i mnogo dalje. Njegovo nemirenje sa pokušajem nasilnog stavljanja severa Kosova pod administrativno zvono „Prištine“ je postalo na neki način paradigma otpora Velikoj Albaniji. Međutim u vrlo skoroj budućnosti sav taj ugled bi lako mogao pasti u vodu, jer će uskoro biti na ozbiljnom iskušenju. Naime, kao funkcioner SNS Pantić će se naći u „nebranom grožđu“. Nova vlada kojoj je SNS motor najavljuje da će svi sporazumi koje je prethodna vlada sklopila u Briselu biti primenjeni, bez obzira na njihovu ustavnu utemeljenost. Kako će se Pantić kao funkcioner SNS poneti? Ako posluša partijsku centralu po pitanju automobilskih oznaka na primer, on će prvi morati da stane u red za tzv. kosovarsko državljanstvo, kako bi uzeo briselsko-kosovsko-Borkove tablice. A ako to ne učini, onda će nekako sopstveni dignitet sačuvati, ali šta će biti sa partijskim? I kako će se u tom slučaju vrh SNS postaviti prema njemu, a kako narod prema SNS?

Eto sa kakvim „ljudskim resursima“ trenutno raspolažemo na Kosovu i u Metohiji. Možda će neko reći da je ovakav raspored srpskih političkih figura dobar, a neko da je loš. Ali on je takav kakav je.

Za sami kraj, vratio bih se jedno 100 godina unazad, da otrgnem od zaborava srpske vođe, koji su delovali u verovatno težim vremenima, a i da pokušam da postavim standard za buduće. Setio bih se metohijskog junaka, komitskog vojvode, nosioca dve medalje Obilića - Blagoja Jandžikovića. Iz bogate životne priče ovoga čoveka naveo bih samo dva citata: „Teško je bilo Srbima na Kosovu: ovde se šapatom i pevalo i kukalo! Šapatom se i nada prenosila! Sve naše bilo je i arnautsko i tursko: kuće u kojima smo živeli, polja koja smo obrađivali, voćnjaci i vinogradi koje smo svojom rukom negovali, stoka koju smo na svojim pašnjacima napasali ...“ , i „... Bio sam na Kosovu i u februaru 1915. godine, kad su arnautske družine, naoružane bugarskim puškama i plaćene austrijskim parama, provalile preko granice, paleći srpske kuće i ubijajući nemoćne ... U času kad je Srbija krvarila na bojištima, mislili su da je pravi čas da joj podmuklo, kako samo oni to umeju, zabiju nož u leđa ... Bio sam u onom komitskom odredu koji je brzo stigao do Prizrena, zaustavio razbojnike i presekao im odstupnicu ... I da ne pričam mnogo o tome: malo ih je koji su uspeli da umaknu u Albaniju ... Tako su se onda branili srpska zemlja i srpska nejač ...“

Daleko od toga da pozivam na bilo kakvo nasilje, ili da mi je želja da ikoga huškam na rat. To svakako ne. Promenilo se vreme, ali nije se promenila suština progona, suština nasilja. I dalje srpsku zemlju, srpske vinograde, crkve, groblja, skrnavi ko stigne. Promenila su se sredstva borbe. Možda danas nema potrebe pribegavati oružanoj sili, ali se mora imati odlučnost, koje god se sredstvo koristilo. A da bi se imala odlučnost, potrebno je imati cilj. Sasvim je neizvesno kakav cy cilj pred sebe postavili Srbi koji se bave politikom na Kosovu i u Metohiji, a sledstveno tome i sa kakvom odlučnošću mogu braniti i „srpsku zemlju“ i „srpsku nejač“.