Sve o struji ili šta vas briga kome je plaćate

Dragi čitaoci, na severu Kosmeta nema struje. Za sada su to isključenja po četiri sata dnevno ali to nije ništa, najavljuje jedan rukovodilac Šeki i dodaje da će ako građani nastave sa neplaćanjem struje, isključenja trajati po šest, a zatim i po deset sati dnevno. Ko je Šeki? Šeki je osoba koja je direktor Elektrokosmeta za Zvečan i preziva se Milošević.

Struju plaća samo 10% stanovnika severne Mitrovice i Zvečana – objašnjava Šeki, iznenađen pozivom novinara, i kaže nešto kao „to je naša stvar“. Čija stvar? Stvar rukovodećih ljudi nadležnih za struju.

Impresionirana ovim odgovorom, iako svesna da od gospodina direktora Šekija neću saznati ništa od onoga što me zanima, a zanima me priznajem na prvom mestu kao osobu koja trpi posledice njegove i ingenioznosti kolega mu, ja nastavljam da ga gnjavim.

Ja: Zbog čega ne isključujete struju samo onima koji ne plaćaju nego maltretirate i one koji su platili?

Šeki: Takva je politika.

Ja: Čija politika?

Šeki: Stiglo je odozgo.

Ja: Šta je odozgo?

Šeki: Odakle si ti, je l’ si ti iz Ciriha?

Ja: Ne, nisam.

Šeki: Onda nisi novinarka.

Ja: Dobro, ali eto vi mi sve lepo objasnite da ja znam šta da napišem.

Šeki: A zašto te to zanima?

Ja: Pa eto, nema struje, ljudi bi možda voleli da znaju zašto je nema, dokle je neće biti i tako te stvari.

Šeki: Nema struje i neće je biti dok god ne počnete da je plaćate.

Ja: Ne bih da budem dosadna, ali šta da rade oni koji su platili račune i sada su bez struje?

Šeki: Kada više od 20% građana počne da plaća struju, onda ćemo isključivati samo one koji ne plate.

Ja: Građani se žale i na neke nerealne račune. Ima hotela koji su dobili mesečne račune od po 500-600 dinara, dok su neki ljudi sa malim stanovima dobili i po 30.000. Kako to objašnjavate?

Šeki: Pa to je bilo dok je Dana popisivala brojila, ona više ne radi, sada će biti sve u redu.

Ja: Ko je Dana?

Šeki: Ma Dana... raspitaj se malo ako si novinarka, ona je naš stari radnik.

Ja: Je l’ to znači da oštećeni građani moraju da plate Daninu grešku?

Šeki: Pa šta sad ja da radim?

Ja: Ništa.

Šeki: Ako nemaš više pitanja, ja sam zauzet.

Ja: Imam... Zbog čega građani Zvečana treba da uplaćuju struju na žiro-račun nekakvog Trepčinog sindikata, a ostali na račun Elektrokosmeta?

Šeki: Ti si stvarno iz Ciriha! Pa Trepča je naš elektrodistributer.

Ja: Čiji „naš“?

Šeki: Pa za Zvečan. Trepča daje struju Zvečanu.

Ja: Zar Trepča radi? Ja sam prisustvovala kada su neki Rusi radili reportažu o Trepči kao najvećem srpskom gigantu koji je umro.. koji, dakle, ne radi.

Šeki: E pa možda je tada trebalo da izgleda kao da ne radi. Trepča radi, radi topionica, imamo olovo i tako to, što je to sad važno, rade rudnici oko Leposavića, ništa se ti ne brini...

Ja: Dobro, ne brinem, sad ste me umirili, hvala, doviđenja.

Na protestima koji su nedavno održani u severnoj Mitrovici a koji su bili „protiv plaćanja struje“ moglo se čuti da neko sa Kosova naplaćuje građanima besplatnu struju koja dolazi kao humanitarna pomoć iz Srbije. Čulo se da je struja plaćena, to jest da bi za građane severnog Kosova trebalo da bude besplatna do maja meseca.

Da li je to tačno, da li je struja humanitarna ili se struja plaća po dogovoru sa Elektrodistribucijom Srbije, da li je umanjen napon koji stuže do kuća i stanova, radnji i hotela severa Kosova takođe deo dogovora ili taj neko ko posreduje u ovom poslu oko struje prodaje deo ovog Teslinog čuda komšijama na južnoj strani, i da li taj koji posreduje u slučaju da je struja zaista humanitarna naplaćuje svojim sunarodnicima po principu „ako prođe, prođe“ – trebalo bi možda istražiti. A možda i nije tako važno, tek sve to zajedno navodi me na pomisao da posledica ove sveopšte pometnje nije samo očigledna krađa (pitanje je samo da li je manja ukoliko struja nije besplatna, ili veća ukoliko jeste) od strane posrednika nego i jedna malo krupnija stvar.

Naime, od rečenica „dok smo dobijali struju od Albanaca, ovo se nije dešavalo“, preko „ma meni je stvarno više svejedno čija je ovo država“, pa do „neka glasaju sami za sebe na izborima“ (misli se na srpske izbore u opštinama na severu koji će biti uskoro održani), sve se češće čuje jedan umor i jedna nezainteresovanost srpskog stanovništva sa donedavno „tvrdog srpskog severa“. Zaista, ko bi i na osnovu čega još mogao da se oseti bitnim jer ostaje da živi na jednoj teritoriji gde čovek ne zna ni da li da plaća struju, kome je plaća ukoliko je plaća, a i zašto bi je plaćao ako će biti bez nje isto kao i onaj koji ne plaća. Moj nespretni sagovornik Šeki zapravo je dao najtačniji odgovor. Nalog za ovo šikaniranje stanovnika došao je „odozgo“, Trepča radi ili ne radi zavisno od toga ko pita, i samo onaj ko je „iz Ciriha“ (što bi ovde značilo sa Marsa) može da postavlja tako glupa pitanja kad je jasno da suvislog odgovora nema.

Kada sam čula vest o protestu protiv plaćanja struje, pomislila sam da su ovi ljudi zaista sišli s uma. Pomislila sam svašta na temu ovog vaspitanja da se parazitira na račun Republike Srbije do granica imbecilnosti. Nakon razgovora sa Šekijem, priznajem, promenila sam mišljenje. Ljudi nisu sišli s uma i potpuno je legitimno, ako već ne znaš kome plaćaš struju – koju uzgred i nemaš – kačiti kablove na bandere, pa ako zgrada preko puta ima struju a ti nemaš, džorati se naizmenično sa komšijama, pa dok traje. Ionako se ne zna ni šta će biti, ni kada će biti.

Kada prođu izbori, kada se narod još malo umori od besmislene retorike i pomisli kako i nije tako bitno da li struju dobija od albanskog KEK-a ili srpskog EPS-a preko Trepče, Elektrokosmeta ili već nekog preprodavca, kada i srpski lideri sa severa shvate da više niko nije ostao da ih sluša, desiće se ono što ne biva u narodnim pesmama ali biva u nemiloj stvarnosti – a to je ono kad ljudi više i ne kriju da znaju da su im vođe bili obični lopovi, da je priča o „braniku otadžbine“ najveća i najskuplja srpska prevara i da pričom o statusu treba da se bave predsednik Srbije, šef diplomatije i međunarodna zajednica, sud u Hagu i ko god, ali neka male, svakodnevne, istorijski beznačajne, ali za te takozvane obične ljude jedino bitne probleme, ovi važni ljudi ostave po strani od tih velikih i krupnih priča. Da li ovo šikaniranje stanovnika severa ima za cilj takvu posledicu ili je ovo ubistvo volje iz nehata, ne možemo da sudimo. Tek da jeste ubistvo, jeste. Ko ne veruje, neka dođe na sever i neka u časovima kada nema struje pokuša da izgovara zvučne nacionalne parole pred takozvanim običnim ljudima.